„Magločistač“ nastavlja sa predstavljanjem svojih autora: Natalija Jakovljević – energična po celom delu

Vaš omiljeni/omraženi (precrtati nepotrebno) sajt nastao je zahvaljujući poslednjem inokosnom organu na Radio Subotici, a na inicijativu glavne junakinje ovog opisa.

Frka i gužva prate je upornije od senke, jer senka se bar odmara u mraku. Te njene pratilje ne daju joj mira čak ni kada ga ona traži, a, budimo iskreni, to baš i nije često. Razloga za to su dva, i prilično su jednostavni.

Iako fizički nevidljiva, unutrašnja energija stalno joj je izbačena po celom telu. Dok priča sa vama, prstima obavlja virtuelnu komunikaciju sa još nekoliko važnih sagovornika, istovremeno prilagođavajući situaciji boju glasa ili gestikulaciju. Po tome je Natalija Jakovljević u Centru građanskih vrednosti i „Magločistaču“ neka vrsta diplomatkinje sa fitiljem čiju dužinu sama određuje. Ili, još bolje: šefica, koja do samospoznaje svakodnevno dolazi kroz upoznavanje drugih.

Svežina vlastitog uma

Ma koliko joj temperament bio najveći neprijatelj u sticanju osobina po kojima se sada prepoznaje, bilo je tu i nekoliko olakšavajućih okolnosti. Po vlastitom priznanju, dragoceno iskustvo pre nego što se počela baviti novinarstvom stekla je radom u privatnom sektoru. Radeći i administrativne i fizičke poslove kod privatnika, upoznala je pravila igre ne samo u toj sferi privrede nego i života uopšte; pravila koja ni mnogo stariji od nje – a koji su zaposleni u javnom sektoru – ne mogu ili neće da razumeju: rad je polazišna osnova za sticanje sredstava. (S ovom se konstatacijom, naravno, nikada javno neće složiti nijedan lopov ili političar. Ali, kada se lopov, pa bio on i političar, javno hvalio time da je po zanimanju lopov?)

Kako nismo reklamirali ime privatne firme u kojoj je Natalija radila, tako nećemo otkriti ni ime stranke čija je članica bila. Ostavimo li na stranu njen karakter – zbog kog je i vratila partijsku knjižicu – dve-tri godinice u Gradskom odboru (uuups!) dobro su joj došle da, kako kaže, „upozna kako sistem funkcioniše iznutra“. Ako vam sada kažemo da i nije neka tajna da takav organizam najmanje miriše upravo iznutra, onda vam ni bilo koji od razloga zbog čega je gospođa Jakovljević potražila svež vazduh s druge strane vrata partijskih prostorija neće biti nezamisliv.

I taman kada se, ponovo svoja i ponovo nestranačka, našla pred putokazom „ovamo“ ili „onamo“ (pogledati jednu od epizoda „Alana Forda“) životni put Natalije Jakovljević skrenuo je negde tamo: u virtuelnu stvarnost. Svoj prvi tekst pre sedam-osam godina, to već možemo otkriti, objavila je u „E-novinama“. Pitanje je samo ko je kome u tom trenutku više trebao: ekscentričnom uredniku jezičava saradnica iz provincije ili obratno (uključujući i prateće epitete uz već spomenute subjekte). Taj savez, ma koliko za Natu do današnjih dana bio odlučujući, imao je i jedan neuobičajen sled događaja: postala je kolumnistica, a da se pre toga nije oprobala ni u jednoj drugoj novinarskoj formi.

Uporna – kakva već jeste – i samokritična – što je koristan spoj njenog karaktera i stečene životne mudrosti – naša se Natalija za relativno kratko vreme snašla u (n)ovome svetu luda. Korektna dikcija i tečno čitanje prvo su je novim gazdama preporučile kao voditeljicu programa i spikericu, a dolaskom na Radio Suboticu vremenom počinje raditi i novinarske poslove. Paralelno sa time svoj degažman u „E-novinama“ (opet taj karakter, principi, stavovi ili već tako nešto) zamenjuje pisanjem za „Autonomiju“, a nedugo zatim na konferencijama za novinare pojavljuje se i kao dopisnica „Bete“.

Dosađivanje šarmom

Sve što ste do sada pročitali o Jakovljevićkoj služi samo zato da joj ne morate dosađivati sličnim pitanjima ako je sretnete, jer ništa od navedenog blage veze nema s njenom delatnošću u „Magločistaču“. Vaš omiljeni/omraženi (precrtati nepotrebno) sajt nastao je zahvaljujući poslednjem inokosnom organu na Radio Subotici, a na inicijativu glavne junakinje ovog opisa. Naime, iz samo njoj znanih razloga nisu joj se dopali povremeni saveti direktora urednici i pojedinim novinarima o tome kako bi program jedne od tri redakcije trebao izgledati (odnosno, kako ne bi), te je – slušajući svoj instinkt – sazvala malobrojne istomišljenike na mnogobrojne inicijativne sastanke, najčešće u jednu legalizovanu ustanovu otvorenog tipa u koju ljudi i inače odlaze na okrepljenje duha i tela. Sve ostalo o Centru građanskih vrednosti i „Magločistaču“, njihovim imenima, laganoj i ekspresnoj obuci u kreiranju i održavanju sajta, ciljevima i uređivačkoj politici stvar je koja se, u manjoj ili većoj meri, lako da uočiti i na samom sajtu kom će, uzgred budi rečeno, uskoro i prvi jubilarni rođendan.

Šta još reći o Nati, a da se ne ponavljamo?

Svakako i to – što se lako dalo zaključiti i čitanjem dosadašnjeg dela teksta – da je Natalija, osim za rad, uvek spremna i za učenje. Dokaz za to nije samo njeno dosađivanje oko svake sitnice glede skoro svakog teksta nego i njeni hrabri i argumentovani tekstovi u formama koje mnoge kolege izbegavaju (reč je, naravno, o istrživačkom novinarstvu, a dovoljno je samo, uz njeno ime i prezime, ukucati i VOICE).

Koliko je, poput brižne mame, dosadna čestim zivkanjem svojih zaboravnih i nonšantalnih kolega, Natalija je toliko fascinantna svojom tehničkom potkovanošću. Ono što bi dole potpisani u „draftu“, „dashboardu“, na „ajfonu“ (ili se kaže „ajpod“?), pa čak i na mobitelu uradio malo sutra za Nataliju Jakvoljević je to u trenutku stvar prošlosti.

Za kraj: ima još nekoliko osobina koje – svaka na svoj način – presudno utiču na njeno neposredno okruženje. Prva se tiče njene – kakvom ju je već Bog dao – pravdoljubivosti što u kombinaciji s njenim južnjačkim temperamentom i dužinom jezika često rezultira otvorenim sukobom čak i sa onima za koje kaže da ih voli. S pravdoljubivošću se nekako prirodno nadovezuje i filantropija koja se u „Magločistaču“ na najbolji način pokazala kroz njene tekstove o izbeglicama s Bliskog istoka kao i kroz njenu realizovanu inicijativu za pomoć tim ljudima. „A ko voli ljude, voli i životinje“, rekao je 16. oktobra 1962. pre nove ere negde u predgrađu Bagdada nepoznati mudrac. Naime, labradorka Una ima privilegiju da joj je baš predsednica Centra građanskih vrednosti gazdarica, dok se istovremeno Natalijina ljubav (često sa rosom u očima) prema ostalim dlakavim, pernatim, dvonožnim ili četvoronožnim stvorenjima može usporediti jedino s dečjom.

I konačno, ono što Jakvoljevićku takođe definiše kao Nataliju je njen šarm. Na ponos svoga supruga, njegova supruga elegantna, doterana, našminkana, upeglana i vaspitana (zna i takva biti) ulazi i u najotmenije kafane i izlazi iz stare Ciglane.

Zlatko Romić (Magločistač)