GABOR BODIŠ: SLUČAJNI ODLOMCI IZ NESUĐENIH MEMOARA JOŽEFA KASE

Njegovi puleni, ljudi koji bez njega politiku ni pomirisali ne bi, odmah su ga se odrekli čim više nije bio šef; verovatno baš oni imaju neku korist od toga da memoari Joške Kase nikad neće biti napisani

Gabor Bodiš, izvor: slobodnaevropa.org

Sedimo nas dvojica, Joška i ja, u dnevnoj sobi njegove kuće na Halaškom putu tog januarskog prepodneva. Kaže da se sutradan sprema za bolnicu, na CT. Imao je operaciju kičme, ali je na nesreću, ponovo pao u stanu i polomio nekoliko rebara. Vidim da ima bolove. Priča jasno, nekoliko puta i sa poznatim žarom. O prošlim vremenima.

Laslo Vegel mi je predložio ranije da bi dobro bilo napisati memoare Jožefa Kase, najznačajnijeg političara vojvođanskih Mađara. Joška se obradovao kada sam mu se javio i rekao da je već preduzeo neke korake i ima jednu ekipu koja bi mu pomogla u tom poslu. Tako smo se našli u njegovom domu.

Pričao sam mu kako ja zamišljam jedan takav „dokumentarac“, sa što više detalja, koji život znače, bez političkih stavova, kako bi činjenice govorile same za sebe. Dogovorili smo se da ćemo se, kada izađe iz bolnice, sastati (cela ekipa) i dogovoriti se kako da se napravi posao. Do tog sastanka više neće doći.

Mene su interesovale i neke stvari iz sada već daleke prošlosti, jer mi je Joška davno pričao da je on bio prisutan na sastancima kada je donesena odluka o ukidanju tramvaja u Subotici. Ko je šta predlagao, ko je bio protiv, koji su bili argumenti, kako je uopšte nekom tako nešto palo na pamet? Bez kvalifikacija, nepristrasno i hladno kao špricer. Mislim da smo i to mogli uraditi.

Joška je bio i kum prvim privatnim novinama u Srbiji nakon 2. svetskog rata. Nedeljnik “Naplo” je registrovan 1989. godine u Subitici i bez njegove pomoći taj projekat bi bio beznadežan u doba socijalističkih saveza i drugih dragulja.

Kao gradonačelnik Subotice vodio je u to vreme svoj grad u neizvesnost devedesetih godina prošlog veka. „Sačuvao sam grad od etničkih sukoba“, rekao je sa neskrivenim ponosom i ovog januarskog prepodneva. Možda je to bio i vrhunac njegove karijere prvog gradskog oca.

Sedeo je na kauču kod Miloševića i to su mu mnogi kasnije zamerali. Ali kod koga je trebao da sedne i da pregovara o Subotici devedesetih godina? Nisu razgovarali o nekoj koaliciji, a kamoli je ostvarili. Ali kako je tekao taj razgovor, ko ga je inicirao, kako se Sloba ponašao – nema više svedoka.

Ili kako je rođen Savez vojvođanskim Mađara? Bio sam prisutan raspadu Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara u Senti, 1994. godine. Nije to bio ideološki sukob nego čista finansija: nestalo je milion i po nemačkih maraka iz Budimpešte (polovina je navodno odmah i vraćena).

Nezadovoljnici na čelu sa Kasom i Ferencom Čubelom osnovali su pokret, pa stranku. Nakom smrti Čubele, Kasa je došao na čelo SVM. Sve dok 12 godina kasnije nije predao samovoljno (?) vlast Ištvanu Pastoru.

O čudnim, ali veoma predvidljivim putevima novca pričao mi je i ovog januara. Dok je još bio na čelu SVM-a jedan visoki funkcioner Orbanovog Fidesa (sada malo u nemilosti) pozvao ga je na stranu na nekoj konferenciji u Budimpešti i rekao mu je da može da traži koliko para hoće i za stranku i za sebe. Jedini uslov (bio) je da se pola od toga odmah vrati. I to u kešu. Kasa je odbio ponudu.

Razovarali smo i o nekim njegovim (za mene čudnim) kadrovskim potezima (Pastor jedan, Pastor dva itd.) i ljudima koji su mu okrenuli leđa čim su ugledali neki zalutali nož. Onomad je predložio partijsku listu kandidata za poslanike u srpskom parlamentu i u znaku podmlađivanja stavio na listu i Lasla Vargu (donedavno potpredsednik SVM-a, jedan od osnivača Mađarskog pokreta). Posle sastanka Pastor stariji ga je na hodniku povukao za rukav i pitao ga je da li njegov sin Balint nije bar toliko sposoban kao Varga. Kasa je podlegao pritisku i mlađi Pastor se našao na listi.

A da zahvalnost nije karakterna osobina njegovih naslednika pokazuje nastavak priče: njegov sin Čongor trebao je da bude kandidat stranke na nekim lokalnim izborima i našao se na listi, dok ga životna saputnica novog šefa stranke nije skinula. Nakon Kasinog protesta, Pastor je obećao da će Čongora vratiti. Vratio ga je, ali na mesto odakle nikakve šanse nije imao. Posle je i stariji Kasa odstranjen iz stranke i postao je neprijatelj broj jedan.

Emocije su igrale važnu ulogu čak i u Kasinom političkom angažmanu. Ovog januara na Halaškom putu dva-tri puta su mu se zamaglile oči, izdao ga je glas – kad god je spomenuo svog oca i njegovu šnajdersku radnju u Rudić ulici.

Ponele su ga emocije i u međuljudskim odnosima, lako se dao uvrediti. Desilo mi se da nakon nekog „mirnog“ razdoblja, kao iz vedra neba, naglo prekida telefonski razgovor jer saznaje da sedim u nekom drugom restoranu, a ne u njegovom „Nepkeru”. A onda, posle nekoliko meseci, kao da se ništa nije desilo.

Takav je bio, svedočili su mu saradnici, i kao šef stranke i kao gradonačelnik. Stekao je mnoge neprijatelje. Ko zna, možda bi ih još više stekao da nije bio takav. Njegovi puleni, ljudi koji bez njega politiku ni pomirisali ne bi, odmah su ga se odrekli čim više nije bio šef. Verovatno baš oni imaju neku korist od toga da memoari Joške Kase nikad neće biti napisani.

(Magločistač)

[clear]