Nakon „Vajdasági lakodalom“ i sličnih prigodnica, „Osam žena“ i u manjinskoj kulturnoj ponudi, kakva je mađarska, napravile su preko potreban iskorak iz kulturne samodovoljnosti i zatvorenosti
Drama na mađarskom učinila je pravi potez kada je angažovala Oliveru Đorđević za rediteljku sinoć premijerno izvedene predstave „Osam žena“ pokojnog glumca, reditelja i pisca Roberta Thomasa na sceni „Jadran“ koju će Narodno pozorište u Subotici zasigurno još dugo koristiti kao privremenu. Naime, iako je reč o francuskom autoru, sama struktura dela kao da je rađena po najboljem modelu engleskog crnog humora.
Početna scena jedne obične Badnje večeri iz minuta u minut gradativno se smenjuje u kombinaciji otkačenog humora i klasičnog trilerskog straha, otkrivajući istovremeno isto tako gradativno dubinu davno narušenih odnosa unutar jedne konzervativne porodice. Sedam stalnih ili povremenih ukućanki, plus jedna, uslovno kazano, „sa strane“ – čuvši upravo te večeri da im se muž, otac, brat, zet, šogor i ljubavnik blaženo upokojio – polako ali sigurno počinju pričati pikanteriju po pikanteriju iz samostalne kućne radinosti koje se vremenom pretvaraju u otvorenu borbu „svaka protiv svake“, pri čemu niko od njih nema dovoljan alibi da u startu ostane izvan sumnje kao potencijalni ubica. Koristeći ovaj uvek rado viđen žanr, autor je dao značajan doprinos slici psihološkog profila s kakvim se u ogledalu susreće mnogi savremeni građanin ove planete, od sitnih ljudskih slabosti kakve su groteskna hipohondrija i uobičajeni alkoholizam u poznim godinama, preko nesretna platonsko-perverzna „Dva Avgustinina lica“ do na sve strane razgranatih motiva ljubavne prevare i pohlepe za novcem kao često najjačim stimulansima za zločin.
S obzirom na dosadašnji rediteljski opus („Glasine“, „Mračna komedija“, „Kako voli druga strana“…) dobrom poznavanju ljudske psihologije Olivere Đorđević može se dodati i njena saživljenost sa rukopisima autora koje bira da postavi na scenu, kao i sa univerzalnom problematikom savremene zapadne civilizacije (koje nije da nema i na Istoku, nego se o njoj tradicionalno ćuti), pri čemu mekše varijante „prizora iz bračnog života“ zauzimaju istaknuto mesto. Već samom tom svojom osobinom (ko još danas čita literaturu na stranim jezicima, a da ne govorimo o tome ko uopšte, i šta, prevodi) Đorđevićeva je na pozorišnu scenu Subotice (ali i Sombora, na primer) uvezla jedan moderan duh koji je kod nas – s časnim izuzecima – zaboravljen još krajem davnih osamdesetih godina prošlog veka i milenijuma.
Uspehu sinoćne premijere umnogome je pomoglo i sedam akterki i jedan akter (u ulozi starije tinejdžerice), koji su ne samo sjajno sledili nego i razumeli suštinu komada. To se posebno mora reći za Natáliu Vicei, koja se ne teatralno, a opet u pravim trenucima otmeno-damski snašla u ulozi Gaby, kao i za Zsuzsu Kalmár koja joj je maestralno parirala u liku vamp muževljeve sestre Pierette. Herminu G. Erdélyi kao Augustine zapravo ne bi trebalo ni spominjati, jer je reč o osobi za koju se čini kao da gluma u ljudskom telu postoji kao još neotkriveni gen koji se u drugačijem svetlu otkriva svakim novim nastupom.
Bilo bi u ovom tekstu nepravedno izostaviti i imena Marka Marasiuka, koji je izborom kostima na najbolji način uramio psihološke slike svake akterice, kao i dramaturškinje i asistkentkinje rediteljke Rozálie Brestyánszki Boros koja se još jednom sjajno snašla u često poveravanoj joj ulozi. Konačno, s obzirom na to da ju je izveo ansambl Drame na mađarskom, za sinoćnu premijeru možemo reći istu tvrdnju kao i onu koja se odnosi na „umetnički jezik“ većinskog naroda u ovoj državi: nakon „Vajdasági lakodalom“ i sličnih prigodnica, „Osam žena“ i u manjinskoj kulturnoj ponudi, kakva je mađarska, napravile su preko potreban iskorak iz kulturne samodovoljnosti i zatvorenosti.
Zlatko Romić
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.