“JARBOLI” NAŠE MLADOSTI: PORCIJA POŠTENJA

Mogli smo čuti virtuoznu usviranost, pesme preseka bogate dvodecenijske karijere, uz odličnu interakciju sa publikom u malom intimnom prostoru Kluba “Mladost”, u kom se brišu granice između izvođača i posmatrača, naročito prilikom izvođenja favorita publike – pesme ”Zabluda”, kao i poslednje poletne “Osloni se na mene”, koja je u nadsviravanju “Jarbola” trajala skoro 15 minuta

Foto: Magločistač

Decembarski vikend u Subotici. Oko knjižare na Korzou gužva. Noć knjiga. Ulazim, a odmah sa vrata me frapira šala sudbine: na reklamnoj polici izloženi jedan pored drugog Mirko Kovač i Dobrica Ćosić, dva za života najveća neistomišljenika, predstavnici dve Srbije. Izlazim napolje, i dok razmišljam šta bi i jedan i drugi o takvoj postavci rekli da su kojim slučajem živi, sudaram se s oglasnim stubom koji najavljuje dešavanja za vikend u našem malom mistu. Posteri “Jarbola” i estradne umetnice Stoje montipajtonovski zalepljeni jedan pored drugog, kao Mirko i Dobrica u knjižari. Pomislih, dosta koincidencija za danas.

Dok sam kasnije te večeri kupovao kartu u Klubu “Mladost”, setih se da sam na prošlom koncertu “Jarbola” na istom mestu, pre dve i po godine, strepeo da li će svirke uopšte biti. Došlo je premalo ljudi (čitaj: desetak) i ne bi bilo za zameriti “Jarbolima” ako ni ne izađu na binu. Ali, jesu. Otprašili su tada skoro dva sata neviđene svirke, sve sa bisevima kao da nastupaju pred hiljadu ljudi. To je upravo bila ta porcija poštenja koja je zagarantovana na svakoj njihovoj svirci, kako je i glasio naslov jedne od pesama sa njihovog albuma “Zabava”.

I sećam se da su svi sa tog koncerta u aprilu 2013. izašli promenjeni. Bilo nam je jasno da smo prisustvali nečem što ne možemo prepričati ljudima koji nisu te večeri bili sa nama, tu neposrednost rokenrol iskustva, koju ova četvorka isporučuje preko dvadeset godina. Možda je Daniel Kovač, gitarista “Jarbola”, to najbolje opisao u intervjuu datom “Vremenu”:

“Srećom, grupa ‘Jarboli’ ne živi od popularnosti, već zato što nam se i dalje čini da ima smisla to što radimo, a da je to i dalje bitno za neke ljude koji vole da nas čuju. Naši koncerti još su mali spektakli koji nam pričinjavaju veliku radost. Lepo je videti ljude koji plešu, skaču i pevaju pesme sa nama. Te pesme stvarno nisu škrte – svaka ima neki svoj smisao i značaj. Ako za dvadesetak godina neko bude istraživao ono što se dešavalo na ovim prostorima na osnovu popularne muzike, naći će gomilu nesuvislih komadića, ali će pesme ‘Jarbola’ ostati rečiti dokumenti svog vremena.”

Kad se već dotičem Daniela Kovača, moram naglasiti svestranost svih članova ovog benda. Naime, pored toga što je vrstan gitarista i tekstopisac, Daniel je i diplomirani inženjer elektronike i odličan spisatelj. Njegov brat Žolt Kovač, basista u bendu, sa uspehom se bavi slikarstvom. Možda i najboljeg bubnjara domaće scene Nemanju Aćimovića mogli smo videti na skoro završenom “Desireu”, gde je svirao bubnjeve u predstavi “Rodoljupci”. I na kraju, frontmen Boris Mladenović, odličan gitarista i glavni vokal “Jarbola”, čovek koji – osim što svira gitaru i u “Velikom Preziru” i u projektu Caneta Partibrejkersa, supergrupi “Škrtice” – stoji iza produkcije brojnih rok izdanja.

[quote color=”#000000″ bgcolor=”#f4f4f4″ bcolor=”#cc412e” align=”right”]Zar je to sve?
To i nije nešto,
nisu neke promene.
Zar smo to mi?
To su naši jarboli,
ali nisu naše zastave.

          “Jarboli”, 2006.[/quote]

A što se subotnjeg koncerta tiče, mogli smo čuti virtuoznu usviranost, pesme preseka bogate dvodecenijske karijere, uz odličnu interakciju sa publikom u malom intimnom prostoru Kluba “Mladost”, u kom se brišu granice između izvođača i posmatrača, naročito prilikom izvođenja favorita publike – pesme ”Zabluda”, kao i poslednje poletne “Osloni se na mene”, koja je u nadsviravanju “Jarbola” trajala skoro 15 minuta. Bio bih u krivu da ne pomenem i predgrupu “Ensh” kao jedno veliko osveženje na sceni u poslednjih godinu dana.

Jedino čega je manjkalo na ovom izuzetnom hepeningu, i pored simboličke cene karata, jeste posećenost, koja je mogla biti bar duplo veća. Gde je ta samodovoljna urbana subotička publika? Nije čudo što sentimentalna sećanja na Suboticu iz 80-tih godina kao okosnicu jedne velike scene u ovim vremenima dobijaju obris tek pričice za decu.

“Istina je klimava stvar, traljava kao i ja”, kažu “Jarboli” u “Dobro poznatoj stvari”. Istina je da su ovaj grad, kao i druge gradove, napustile čitave generacije razočaranih ljudi, onih koje sam nekad sretao po ovakvim događajima. Onih koji su septembra 2000. godine aktivno učestvovali u kampanji “Izađi na crtu”, čija je namera bila da serijom koncerata najboljih bendova ovdašnje scene privuče što više mladih da izađu na izbore.

“Jarboli” su bili deo tog karavana, a Boris Mladenović, upitan šta očekuje posle izbora, tada je odgovorio:

“Pre svega, očekujem generalnu promenu u životnoj atmosferi oko nas. To je jedino što očekujem da se odmah desi. Smatram da je promena kvaliteta življenja uslovljena političkom promenom. Samo zbog toga što već deset godina glibimo u mestu, bilo kakva promena pomerila bi nas u drugu tačku, a to bi omogućilo da se i nešto drugo desi.”

Ali glib je ostao i dalje isti, kao što je ostao isti i kvalitet življenja. I ne mogu kriviti ljude koji su razvili jedra na jarbolima svoga života i otišli zauvek. Bar se nisu kao ja u nedelju našli zatečeni prizorima nekakvog mitinga u Novom Sadu u “Vestima” jutarnjeg programa nekakve televizije, sa čijeg ekrana su odzvanjale nekakve poruke o kvalitetu života koji nikad nije bio bolji.

Gledam tu papazjaniju razvijenih raznoraznih zastava u Spensu, i mislim se u sebi: trenutno, sve zastave u ovoj našoj zemlji nisu vredne jednih “Jarbola”.

[mom_video type=”youtube” id=”Z1iAcUqfnZ4″]

[clear]

Ilija Dmitrović (Magločistač)

[clear]