1981, foto: Edvard Molnar
Ovogodišnje predstave DESIRÉ Festivala savremenog pozorišta 2024. pratili su i polaznici Studentske radionice kritičkog gledanja na sprskom jeziku, koja je realizovana u saradnji sa subotičkim udruženjem „Klara i Rosa“. Radionice je vodio prof. dr Branislav Filipović, u okviru tradicionalne DESIRÉ Akademije.
U nastavku sledi izbor tekstova o predstavama koje su ostavile najveći utisak.
Čitajući program ovogodišnjeg izdanja Desiré festivala pod pokličem Theatre is Victory i nailazeći na naslov predstave „MILF“, u meni se probudila izvesna suzdržanost. Na sceni beli kauč, roze frižider, dlakavi tabure, ljubičasti stroboskop, naočit mladić u gaćama i lepa žena u roza miniću sa sve striptiz šipkom. Ah, sledi priča o ženi koja prolazi krizu srednjih godina i pronalazi sebi mladića da se malo poigra, a usput će nam objasniti zašto je MILF u stvari lepa, osnažujuća reč. Moram da priznam da mrzim tu reč i možda sam zato zamalo preskočila ovo dramsko ostvarenje koje će me na kraju podsetiti zašto uvek u pozorište treba da uđemo otvorenih umova, ali i srca.
Ko je MILF? To je majka sa kojom bi muškarci u krevet zato što je – uprkos svojim godinama i činjenici da je rodila decu – lepa, zgodna, vatrena, zavodljiva. Toliko je nezamislivo da bi neko hteo ženu stariju od 35 godina da je društvo smislilo poseban naziv za taj fenomen. U predstavi produkcije Fige iz Budimpešte, ovu etiketu dobija Ester, protagonistkinja priče od 44 godine koja je nakon razvoda započela vezu sa 25-godišnjim Ištijem. Sledi jedna izrazito osećajna, snažna, dirljiva i – za glumce ove predstave – veoma lična priča koju dobijamo upakovanu u već spomenutoj scenografiji, igri svetla, izvrsnoj muzičkoj produkciji i potresnoj naraciji. Vešta režija očigledna je tokom čitavog komada prilikom kojeg prelazimo iz jedne vremenske linije u drugu. Ovi prelazi vrlo su prirodni i vode nas kroz tok Esterinih misli dok vojuje unutarnju bitku o sudbini veze koja je, kako saznajemo, jedina zdrava veza koju je ikada imala, ali i ona koja je naišla na najjaču osudu njenog okruženja. Ljudi će vrlo brzo odneti svoje zaključke kada ne vide kako je „znak pomirenja“ njenog bivšeg muža bio da Ester seksualno napastvuje, a Ištijev da je poljubi. Glumački dvojac dr Kata Pete i Rohonji Barnabaš taj odnos preneli su nam u svakom pogledu, dodiru, zagrljaju. Međusobno poštovanje i poverenje bilo je gotovo opipljivo, što Esterinu odluku da se oprosti od Ištija čini utoliko tužnijom.
Lična priroda ove priče ne čini je nimalo hermetičnom jer je Esterino iskustvo u mnogo čemu odraz ženskog iskustva. U svima nama žive naše bake, kao što u Ester živi njena. Svi vapimo za ljudskom povezanošću kakvu imaju Ester i Išti i svi ih preispitujemo kada ih pronađemo u društveno neprihvatljivim okolnostima. Navijamo za Ester zato što navijamo za nas. Zato moramo da verujemo da će doći dan kada će Ester ustati sa belog kauča na kojem ostaje sama i moramo da verujemo da ćemo i mi ustati sa njom.
Izvorno osmišljena za igranje u pabovima pre nego na pozorišnoj sceni, trupa „Studio K“ iz Budimpešte je za subotičku publiku preobrazila foaje scene „Jadran“ u nešto slično, zadržavajući atmosferu priče koja podseća na one o duhovima koje se pričaju oko logorske vatre.
Prudenša u toku noći beži sa konferencije koja je jezivo slična njenom stručnom viđenju pakla samo da bi u maglovitoj, snežnoj noći srela zagonetnog vlasnika pansiona u kojem bi potražila prenoćište. Sledi skidanje maske i otkrivanje đavola koji Prudenšu odnosi u pakao, mameći je mnoštvom knjiga.
Produkcija je, u duhu pravog škotskog paba, zadržala i element žive muzike koja je učinila trosatno izvođenje simpatičnim i duhovitim, a replike su zasigurno bile utoliko življe za gledaoce koji razumeju mađarski jezik. Uprkos svemu što je nesumnjivo ostalo izgubljeno u prevodu za nas koji ga ne razumemo, Prudenšin povratak na ovaj svet i gorko-slatki rastanak od đavola svi smo dobro razumeli – jer muzika Kajli Minog dopreće do svakoga, zar ne?
Putovali smo u Škotsku, zavirili u pakao, zaljubili se u Ester i Ištija, otkrili tešku stvarnost današnjeg društva, smejali se i rastužili. To je moć pozorišta, a nakon devet odgledanih predstava ove godine, biću slobodna da kažem da je to moć Desiré-a koji je nesumnjivo ispunio svoje obećanje i pokazao nam da pozorište zaista jeste – pobeda.
Ena Jovančić Vidaković
Hana Arent pratila je suđenje nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. godine. Njeni izveštaji sa tog suđenja poslužili su Jerneiju Lorenciju i glumačkoj ekipi Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) kao polazište za stvaranje kompleksnog ostvarenja pod nazivom “Ajhman u Jerusalemu”. Film “Shoah” Kloda Lancmana, poslužio je, takođe, kao svojevrsna literatura za stvaranje ove predstave. Vrlo često je u predstavi citiran, pa čak i reinterpretiran. Ovo dokumentarno-filmsko ostvarenje, koje govori o Holokaustu, prikazuje nam ovaj istorijski događaj iz ugla onih koji su ga preživeli, sa jedne ili druge strane. Samim tim, govori nam i o temi kojom se bavi i Lorenci pri stvaranju ove predstave. O prolaznosti života, ali i o značaju izgovorenih reči i učinjenih postupaka. Stoga bih se vratio na Adolfa Ajhmana: on je bio nacistički vojnik, član SS odreda, koji je za vreme rata učinio mnoga nedela, ali ga u predstavi, a i na snimku suđenja, vidimo sigurnog u sebe, u svaku izgovorenu reč, bez obzira što je veliki broj ljudi poslao u smrt. Bez obzira što je Ajhmanu presuđena smrtna kazna, ono što je on uradio za vreme rata, ostaje kao važna lekcija za generacije.
Glumci u poslednjem delu predstave govore o događajima i ljudima koji su njima bili značajni. O onome što je u njihovom životu prošlo, a nikad nije prestalo da bude tu. Upravo o tome govori ova predstava. O onome što je prošlo – ali nikad nije prestalo da bude tu.
Ova predstava jeste pokušaj isceljenja od onoga što nas pritiska i, bez obzira na temu koju obrađuje, naterala me je na kraju da se setim nečeg lepog. Publika je prošla potpun put isceljenja, od previjanja bolnih rana – do lepih sećanja.
Beogradsko dramsko pozorište ove godine nam se predstavilo sa dve produkcije, a jedna od njih bila je Yankee Rose, koju je po tekstu Slobodana Obradovića režirao Miloš Lolić.
Komad se bavi temom “američkog sna”, govori o putu jedne žene kojoj je lepota očigledno jedina osobina koja je vodi kroz život. Reditelj se odlučio da tu ulogu promiskuitetne žene poveri Danici Maksimović, svojoj majci. Postupak o kom sam razmišljao danima nakon predstave. Međutim, Maksimović zaista jeste idealna opcija za tu ulogu u kojoj se, s obzirom na okolnosti, snalazi odlično.
Ostatak glumačke ekipe predstavlja ljude koje ona ostavlja iza sebe, čak se može reći da “gazi” preko njih da bi išla na više. Nekoliko sjajnih epizoda videli smo u ovoj predstavi. Posebno bih istakao role Pavla Pekića (bogati starac na samrti za kog se glavna junakinja udaje) i Amara Ćorovića (njen sin). Takođe, hor/bend koji doslovno ima ulogu antičkog hora, koji pojašnjava radnju i učestvuje u songovima koji su česti u ovoj predstavi, veoma je dobro postavljen i uigran. Ove tri role predstavljaju, po mom mišljenju, svetlu tačku ove predstave.
Takođe, muzika čini bitan deo predstave. Nevena Glušica napisala je muziku kojom je više uspostavila ambijent predstave nego reditelj svojim intervencijama i postavkama. Stoga se kod mene predstava svela na pauze između pesama. U pitanju je scenski površno obrađena ideja o “američkom snu”, uz dobre glumačke minijature i odličnu muziku.
Vuksan Burzan
U subotu, 23. novembra 2024. godine, na sceni Pozorišta „Deže Kostolanji“, odigrana je predstava „1981“ – deseti deo dodekalogije 1972-1981, u režiji Tomija Janežiča. Kao što je to uobičajeno na Desiré festivalu, publika je sedela i gde treba i gde ne treba, uprkos tome što „1981“ traje dvesta sedamdeset minuta. Popularnost predstave i popunjenost sale Novosadskog pozorišta nekoliko meseci unapred glumci pripisuju reditelju Janežiču i njegovoj sposobnosti da stvara mozaik kolektivnih osećanja i time pozorištu vraća ono iskonsko – katarzu.
Pozorišno delo „1981“ predstavlja transgeneracijsku dokumentarnu fikciju o novosadskoj mađarsko-srpskoj porodici čiji su životi sudbinski isprepleteni sa istorijskim silama regiona. Scenski prostor evocira estetiku 80-tih i kroz često lične priče glumaca prenosi duh te 1981. godine u kojoj Novi Sad dobija SPENS, Most slobode i Hotel „Novi Sad“, a Amerika prvi lični računar, Em-ti-vi i pesmu Physical. Ipak, Janežičevo delo nije (jednostavno) omaž prošlosti, već duboko promišljanje o uticaju prošlosti na sadašnjost.
Faktografsko pripovedanje o životu jedne porodice, u koji su upletene i aktuelnosti te godine, kao i nelinearna dramaturgija, treba da ukažu na to da životne priče nisu paralelne jedna u odnosu na drugu i da je logika dešavanja na svetskom planu analogna logici na porodičnom planu. Da li je ova hemingvejska narativna mreža dobro predstavljena? Ako trend neoliberalnog društva dovodi do izolovanosti pojedinca, a mi trenutno živimo politiku neoliberalizma, znači li to da je za savremeno društvo Hemingvej budala, a porodica na okupu društveni fosil? Čini se da je cilj predstave bio da dočara kako treba da se osvrnemo na nekadašnje vrednosti i da poštujemo čoveka radi čoveštva, a ono što nam pomaže da to i ostvarimo jeste jedna univerzalna priča i ono što teatar čini uzbudljivim – prepoznavanje sebe na sceni. Za onoga ko je prepoznao sebe na sceni, predstava je verovatno ispunila cilj. Onaj ko nije živeo to vreme, s druge strane, najverovatnije nije osetio normativnu poruku predstave. Ponekad topla, ponekad tragična, porodična priča prepoznata je kao simpatična na osnovu nekoliko veštih rediteljskih odluka i izuzetno organske glumačke atmosfere koju su, između ostalih, kreirali Jasna Đuričić, Boris Isaković, Aron Balaž. Prikazano vreme nije moje vreme, te sam samim tim uskraćena za one emocije koje su nakon predstave podelili moji roditelji i njihovi prijatelji, a koje 1981. čine značajnom.
Olga Čegar
Pogledalli smo predstavu koja pokreće pitanje nedostatka empatije u savremenom društvu, kao i principe kojima se ono uređuje. Komad oslikava torturu ljudi koji su rođeni sa određenim deformitetima i njihovu borbu za mesto u društvu, kao i to kako se društvo odnosi prema svima koji ne pripadaju „normalnima“, većini. Gradacijski postupak otkrivanja likova iza maski i njihovih priča držao je pažnju, iako je brojnost dramskih likova možda bila nepotrebna. Međutim, naizmenični prelazi dobro i manje dobro uigranih scena kao da su udaljavali gledaoce od idejnog jezgra predstave.
Priča o „čoveku-slonu“ zapravo je mnogo dublja od predstave koja „vrišti“ samo svojom frekvencijom. Figurativno rečeno, predstava „Čovek slon“ u režiji Kokana Mladenovića kao da je bila parče dobre gline kojoj je nedostajao znatno veštiji majstor.
U pitanju je koreografska inscenacija neobično kombinovana kroz duhovnu muziku, ritmičke strukture, facijalne ekspresije, vizuelnih segmenata afričke kulture, plesnih komponenata džeza. Glumci su raspolagali neverovatnom energijom koja je ispunila celu prostoriju. Magičan, nesvakidašnji, nezaboravan doživljaj, vredan svakog minuta gledanja.
Komad koji će vas nasmejati, ali i naterati da se zapitate o vrednostima društva u kom živimo. Izvanredna muzička pratnja, sjajna glumačka postavka i divna scenografija otvoriće vam vrata nekog drugog sveta i imaćete utisak da ste i sami jedni od njih, vaše mesto u pozorištu postaće svadbena stolica.
Svojim odličnim glasovnim sposobnostima, ritmičkom organizacijom i moćnim scenskim nastupom, glumci su upotpunili doživljaj publike, ali i samu predstavu. Seksualni apetit mladine majke prikazan je u određenim situacijama nepotrebno agresivno, što predstavlja i jedinu zamerku na račun predstave. Komično, dinamično i neizvesno do samog kraja.
Dunja Drobac
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.