ŠTA TO BEŠE DOSTOJANSTVENA STAROST?

Kako su država i društvo starim ljudima od života stvorili pakao

Meštanka naselja Đurđin u okolini Subotice M. M. ima 66 godina. Ceo radni vek provela je baveći se zemljoradnjom, redovno uplaćujući doprinose za penzijsko osiguranje punu 21 godinu. Danas, po tom osnovu, prima tzv. poljoprivrednu penziju u iznosu od 7.200 dinara na mesečnom nivou. Srećom, kaže, taj iznos se sada uplaćuje odjednom, a ne na dva dela kao ranije, pa može da podmiri režijske troškove od 4.500 dinara za struju, vodu i telefon. Na lekove za bolove i krvni pritisak odvaja 1.000 dinara, a ono što preostane – ostane samo „za soli i brašna i ništa više“.

Paketi pomoći: Jednom godišnje po 10 kilograma hrane

Živi sama. Ima jednog sina, a sin ima troje dece. Nezaposlen je i on i njegova žena. Pokušava svoju porodicu da prehrani tako što obrađuje pet jutara zemlje koji se nalaze „na imenu“ M. M. Zato od te zemlje M. M. „nema ništa“ u smislu dodatnih prihoda, jer ih se odriče zarad sina i svoje troje unučadi. Ali zato redovno plaća porez državi, pa kad i to odbije od „arende“ koju ne uživa, opet ne ostaje ništa. Naročito ne za iole pristojan život i dostojanstvenu starost.

Članica je Gradskog udruženja penzionera, preko kog na osnovu penzije niže od 20.000 dinara ostvaruje pravo na pomoć u vidu paketa hrane od 10 kilograma jednom godišnje. Tako je dobila pirinač, šećer, testeninu, konzerve i ulje. Probala je jednom preko istog da se prijavi za odlazak u banju jer je bolesna. Prikupila je svu potrebnu dokumentaciju, koje nije bilo malo, međutim, pravo na takav vid pomoći ima samo jedan član Udruženja, i to onaj „najstariji i najbolesniji“ od svih prijavljenih. Više nije pokušavala.

Nekada to nije bilo tako!

A još uvek, koliko-toliko, može da se stara sama o sebi. I samo „moli boga“ da se ne razboli jako, jer nema da plati za bilo kakvo lečenje: „Nema šanse. Umri, i gotovo!“. Nekada to nije bilo tako. I ako je neko star bio bolestan, mogao je besplatno da se leči. Da dobije naočare ili bilo koja potrebna pomagala „preko socijalnog“. A danas se sve plaća. I zakazuje. I moraš ići u grad da bi došao do lekova, jer u selu apoteke nema, kao što nema više ni lekara opšte prakse redovno, već samo tri puta nedeljno. Dok i to ne ukinu, kao što su ukinuli stomatologa.

Tražila bi, kaže, bilo kakvu socijalnu pomoć od države – nije je više sramota, ali prema važećem Zakonu o socijalnoj zaštiti na nju nema prava jer poseduje tih pet jutara zemlje. Zakonski maksimum je 0,5 hektara, što je nešto manje od jutra. Morala bi prvo da proda zemlju da bi postala „pravi socijalni slučaj“. Ne zna samo kako bi opisala svoj život ovakav kakav jeste, a da ga ne nazove preživljavanjem. Zemlju da proda, ne usuđuje se samo iz jednog razloga: to joj je jedini zalog za slučaj teške bolesti. Zato je „čuva ako ne bude mogla tek tako umreti“.

Takav je zakon!

U sličnoj poziciji, pa čak i goroj je i devedesetogodišnja S. P. Svojih 6 jutara zemlje izdaje u arendu, i to joj je jedini izvor prihoda na godišnjem nivou budući da nije uplaćivala doprinose za PIO. Kada „država uzme svoje“, a računi i porezi moraju da se plate, kaže ova starica, njoj ne ostaje gotovo ništa. Kako je tako živeti, „samo ona zna“.

Stari ljudi na selu: Kada bi država učinila bar nešto!

Nosilac je samačkog domaćinstva, i puno bi joj značilo kada bi država bar nešto učinila za takve kao što je ona. Na primer, da ne mora da plati porez u celosti na ono malo imovine koju poseduje. Ili, da ne mora svakih šest meseci da stoji u redu „u socijalnom“ kako bi overila zdravstvenu knjižicu, jer „ne može da dobije trajnu“ kao svi ostali stari ljudi koji primaju bilo kakvu penziju, radničku ili zemljoradničku. Pitala je zašto je to tako i ima li tu ikakve logike, ali umesto odgovora dobila je samo sleganje ramenima šalterske službenice, uz komentar: „Takva je uredba, treba je menjati, ali to je mnogo komplikovano“.

Iz istog razloga, nije „od države dobila“ ni besplatan uređaj za prijem digitalnog TV signala, jer je zakonodavac takve kao što je ona – stare koji nemaju nikakvu penziju, a ne minimalnu penziju – potpuno izgubio iz vida. Zahtev podnet nadležnom Centru za socijalni rad zato je odbijen.

Stari nisu ranjiva grupa!?

Slučajevi M. M. i S. P. samo su kap u moru problema sa kojima se suočavaju starije osobe, naročito one koje žive u ruralnim sredinama. A koji su to sve problemi i u kojoj meri su rasprostranjeni, preciznih analiza nema, pa samim tim izostaje i adekvatan odgovor države na ozbiljne probleme starih lica.

“Sam Zakon o socijalnoj zaštiti ne prepoznaje ciljnu grupu starih kao posebnu grupu lica u potrebi za podrškom, iako statistički čine veliki deo opšte populacije, a prema indeksima rizika od siromaštva, predstavljaju drugu najrizičniju grupu među siromašnima, odmah posle dece. Stari nisu prepoznati kao jedna od deset ranjivih grupa ni u obrascu za godišnje izveštaje o radu centara za socijalni rad, koji imaju obavezu da vode statistiku o korisnicima na osnovu toga odakle dolaze, da li iz gradskih ili ostalih sredina (ruralnih sredina), ali u samim izveštajima prikazuju tu statistiku samo kada je u pitanju ukupan broj korisnika među uzrasnim grupama, ne i probleme zbog kojih se ti ljudi obraćaju centrima za pomoć”, objašnjava mr Nadežda Satarić iz Udruženja „Snaga prijateljstva – Amity”, koje je još 2012. godine sprovelo opsežnu analizu primene Zakona o socijalnoj zaštiti u delu novčanih socijalnih pomoći, kao i cost benefit analizu servisa “pomoć u kući za stara lica”.

Taj problem prepoznat je i u Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije, koju je Vlada Republike Srbije usvojila 2013, gde se navodi da sam pojam “stariji” kao ranjiva društvena grupa nije jedinstveno definisan u različitim zakonima koji se na njih odnose. Strategija, takođe, posebno skreće pažnju na položaj starih u ruralnim sredinama, koji žive sami ili u staračkim domaćinstvima, koji nemaju dovoljan i redovan izvor prihoda, ili koji uopšte nisu u penzionom sistemu.

Prema istraživanju koje je sproveo “Secons – Grupa za razvojnu inicijativu”, ta kategorija starih je najisključenija, budući da različiti servisi podrške nisu ravnomerno zastupljeni u urbanim i ruralnim sredinama. Otud podatak da među najugroženijim starim licima koja žive na selu, čak 13 posto njih uopšte nema zdravstveno osiguranje i ne koristi zdravstvenu zaštitu, iako na istu imaju pravo.

Time se tumači i disproporcija zabeležena u Sintetizovanom izveštaju o radu centara za socijalni rad za 2014. godinu, koji je izdao Republički zavod za socijalnu zaštitu, da je među korisnicima koji imaju 65 i više godina registrovano više onih iz gradskog područja (46.715), nego iz ostalih područja (41.440), iako od ukupnog broja lica sa 65 i više godina u Srbiji (1.250.316), skoro polovina njih živi u ostalim područjima (585.310 – 46,81%).

Da bi se takve neravnomernosti u obuhvatu primalaca različitih vidova državne pomoći i korisnika usluga podrške među najstarijom populacijom ispravile, neophodno je menjati postojeću zakonsku regulative. To je jedan je od zaključaka navedenih u Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije, jer samo tako može na adekvatan način da se odgovori na četiri glavna izazova sa kojima se suočavaju stari kada su u pitanju njihova prava – siromaštvo; diskriminacija; zanemarivanje, nasilje i zlostavljanje u porodicama sa poremećenim odnosima; nedostatak specifičnih mera i usluga u lokalnoj zajednici u kojoj žive.

Sve veći udeo starih u stanovništvu

Slične preporuke za Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike proistakle su i iz istraživanja koje je sprovelo Udruženje “Snaga prijateljstva – Amity”. Međutim, do danas ništa po tom pitanju nije preduzeto, iako je u opštoj populaciji sve veći udeo starih zbog procesa demografskog starenja stanovništva.

“Nužno bi bilo da Zakon definiše podsticajne mere podrške porodicama i starima u ruralnim sredinama, jer bi na taj način smanjila migracije na relaciji selo-grad, čime bi starija populacija imala bolji oslonac i u samoj prodici”, predlaže Nadežda Satarić

[quote color=”#000000″ bgcolor=”#e8e8e8″ bcolor=”#e82a00″]

Mesta gde se stari ne osećaju odbačenima

Gerontološki klub u Subotici: Upitan je i opstanak gerontoloških kubova, retkih mesta gde se stari ne osećaju odbačenima

Upitan je i opstanak gerontoloških klubova. Od ukupno 10, koliko ih ima u Subotici, četiri se nalaze van grada. “Klubovi su mesta gde se stari osećaju socijalno uključeni, a ne odbačeni, gde su društveno aktivni, gde su sa ljudima istih interesovanja, gde neki od njih provedu ceo dan jer je toplo i gde mogu dobiti kuvani obrok, koji im je jedini tokom dana. Nije klub hir, kako se često misli, nego potreba. Takva ulaganja su vid prevencije, ali naše društvo zbog nemanja novčanih sredstava samo gleda šta može da se ukida, a potrebe starih uvek nekako dođu prve na tom spisku – kaže Vesna Pajić.
Korisnici čuju šta se dešava, i strepe šta će dalje biti. Jedna od njih je i naša sagovornica M. M. Veoma je aktivna članica Gerontološkog kluba u Đurđinu, što joj, kako kaže, predstavlja jedinu razonodu u životu. A sad bi i to da joj ukinu.

[/quote]

U međuvremenu, problemi se samo nagomilavaju. Stari ne samo da ne mogu da ostvare pravo na novčanu socijalnu pomoć ako poseduju više od pola hektara zemlje, ali ne i prihod od nje dovoljan za iole pristojan život. Moraju i da tuže svoje najrođenije, što im naročito teško pada, kako bi sud utvrdio da li srodnici imaju ili nemaju mogućnosti da ispune svoju zakonsku obavezu izdržavanja siromašne starije osobe. Poseban problem predstavljaju preglomazne administrativne procedure, koje se neprekidno usložnjavaju, a koje samo odbijaju one najnemoćnije kako bi eventualno i dobili neku pomoć od države.

“Oni treba da znaju da definišu svoju potrebu, da znaju da imaju prava na obezbeđivanje usluge koja bi mogla biti odgovor na njihovu potrebu. Potom, treba da znaju kome da se obrate, kojoj ustanovi ili organizaciji, ali i da imaju sredstava da se prevezu do potencijalnog mesta gde na njihovu potrebu može da bude odgovoreno. Treba da su fizički u mogućnosti da mogu da se prevezu. Na kraju, potrebno je da budu pismeni da bi mogli da popune potrebne formulare, razumeju uputstva za popunjavanje formulara i prikupljanje sve potrebne dokumentacije”, objašnjava Nadežda Satarić.

Zavisni od senzibilisanosti lokalne samouprave

Prema njoj, problem je i to što Zakon o socijalnoj zaštiti, izuzev institucionalih oblika zbrinjavanja poput smeštaja u ustanovu, novčane socijalne pomoći i zaštite od nasilja i zanemarivanja, ne prepoznaje druge oblike podrške starim licima, koji bi ne samo uticali na smanjenje siromaštva, već i na unapređenje života u starosti.

“Drugi oblici podrške su Zakonom preneti na lokalne samouprave, te su samim tim zavisni od toga koliko je lokalna samouprava ekonomski razvijena ili koliko je senzibilisana da se bavi pitanjima starosti i starenja. Kada su u pitanju odgovornosti prenete na lokalne samouprave, Zakon ih ne uslovljava, već im samo daje mogućnost da razvijaju prava i usluge, ukoliko oni prepoznaju potrebu za tim”, kaže Satarićeva.

A glavni problem u vezi vaninstitucionalih oblika zbrinjavanja najstarijih – poput servisa pomoći u kući, nege u kući, seoskog domaćina, gerontoloških klubova, savetovališta – jeste što na temelju takvog zakonskog rešenja nije obezbeđena njihova održivost, budući da u najvećem broju slučajeva zavise od projektnog finansiranja.

Iako su prednosti takvih servisa ogromne jer ne zahtevaju infrastrukturna ulaganja, pa samim tim imaju i neuporedivo niže troškove funkcionisanja, a sa socijalnog aspekta su prihvatljiviji jer ne dovode do izmeštanja stare osobe iz njenog okruženja, u mnogim opštinama i gradovima u Srbiji ili uopšte ne postoje, ili se – ukidaju.

Da li su u toplom, da li imaju šta da jedu?

Subotička lokalna samouprava je tako 2006. godine prvi put pomoću projekta javnih radova vaninstitucionalnim oblicima zbrinjavanja najstarijih obuhvatila i seoska naselja, što je naišlo na odličan odziv.

Vensa Pajić: Stari ljudi u selima žive jako teško, u izuzetno skromnim uslovim

“Pokazalo se da postoji velika potreba za takvim servisima u prigradskim naseljima, u kojima smo uz pomoć ljudi iz mesnih zajednica došli do starih koji se nalaze u stanju socijalne potrebe i kojima je neki od vidova pomoći neophodan da bi normalno funkcionisali u svakodnevnom životu. Znate, održavanje lične higijene ili ishrana ljudima koji su radno aktivni ne predstavlja nikakav problem, ali ljudima koji su narušenog zdravstvenog stanja sve se vrti oko toga. A stari ljudi u selima žive jako teško, u izuzetno skromnim uslovima. Neke naše korisnike tokom dana obilazi samo geronto-domaćica ili medicinska sestra, proverava da li su u toplom, da li imaju šta da jedu”, kaže Vesna Pajić, organizatorka Službe otvorene zaštite pri Gerontološkom centru “Subotica”.

Međutim, od 2013. podrška lokalne samouprave takvim vidovima vaninstitucionalnog zbrinjavanja najstarijih se iz godine u godinu smanjuje, da bi se danas tiho govorilo i o njihovom mogućem ukidanju. Restriktivne mere prvo su osetili oni koji žive u ruralnim sredinama. Servis pomoć u kući opstao je samo u jednom vangradskom naselju, obuhvatajući svega 20 korisnika, dok je nega zadržana u 6 vangradskih naselja za oko 100 korisnika. Malo, s obzirom na iskazanu potrebu.

Mirana Dmitrović (Autonomija)

Tekst preuzet uz dozvolu Nezavisnog društva novinara Vojvodine i portala „Autonomija“

Tekst “Šta to beše dostojanstvena starost?” nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.