Nesreća na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojoj se pre nedelju dana obrušila nadstrešnica i usmrtila 14 osoba, dok su još tri osobe teško povređene, ponovo je aktualizovala pitanje odgovornosti medija prilikom izveštavanja o tragičnim događajima.
Praćenje vesti iz minuta u minut i učestalo medijsko izveštavanje mogu doprineti “infodemiji”, odnosno preplavljenosti informacijama koje nije uvek lako obraditi ili razumeti.
O tome kako intenzivno izveštavanje utiče na mentalno zdravlje građana i građanki, a posebno mladih, kao i o ulozi medijske pismenosti u suočavanju sa traumom, sa Aleksandrom Đokićem, trenerom medijske pismenosti i novinarom portala MLADI i Mingl, razgovarala je novinarka portala Storyteller Vladimira Dorčova Valtnerova.
Da li smatrate da je izveštavanje o nesreći u Novom Sadu doprinelo “infodemiji”, odnosno preopterećenosti informacijama? Kako to utiče na mentalno zdravlje mladih, ali i ostalih građana i građanki?
Praćenje vesti iz minuta u minut, kakvo smo imali pre samo par dana i učestalo medijsko izveštavanje o događajima poput onog u Novom Sadu može doprineti donekle onome što smo imali za vreme korona virusa – „infodemiji“ odnosno preplavljenosti informacijama koje nije uvek lako obraditi ili razumeti. Kada imamo takvu vrstu medijske i informacijske prezasićenosti, ona može i te kako da utiče na mentalno zdravlje građanki i građana, a pogotovo mladih. Prekomerno izlaganje vestima o tragedijama i nesrećama mogu povećati anksioznost i osećaj bespomoćnosti.
Možemo li govoriti o “digitalnom ožiljku” koji ovakvi događaji, praćeni intenzivnim medijskim izveštavanjem, ostavljaju na kolektivnoj svesti?
Kada govorimo o „digitalnom ožiljku“, on, makar za mene, može da predstavlja jednu vrstu trajnih posledica na kolektivnu svest. Ako posmatramo dugoročno, društvo u Srbiji može razviti normalizovan osećaj straha, besa ili nesigurnosti. Često se dešava da mediji preuzimaju ulogu „terapeuta“ nudeći savete o prevazilaženju traume i stresa, ali je pitanje koji mediji to rade i koliko su za to kompetentni. Oni koji se pak odluče da pišu o tome, mogu potražiti odgovore od profesionalaca – ljudi koji godinama rade kao psiholozi, naprimer iz organizacije „Centar SRCE“, ali i drugih, koji su već u petak ponudili pomoć svima.
Kako mediji mogu da pomognu u procesu kolektivnog suočavanja sa traumom, a da pritom ne prelaze granice senzacionalizma i ne ugrožavaju privatnost pojedinaca?
Za kolektivno suočavanje s traumom, mediji mogu biti od pomoći tako što će raditi ono što bi radili ili ono što bi trebalo da rade svakodnevno – da pružaju proverene, tačne i informacije koje sadrže činjenice, a ne pretpostavke, time što će stvoriti prostor za izražavanje emocija i dijalog, koji nam je danas preko potreban, ali bez senzacionalizma i narušavanja bilo čije privatnosti. Upravo je tu ključna uloga odgovornog izveštavanja: poštovanje prema žrtvama i njihovim porodicama, kao i izbegavanje širenja uznemirujućih sadržaja, što smo nažalost imali, a to je snimak trenutka kada je pala nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Da li algoritmi društvenih mreža i personalizovani feed-ovi vesti doprinose stvaranju “filter mehurića” i polarizaciji stavova o nesreći?
Algoritmi su odlična stvar, ali ne i za situacije kakva je ona o kojoj sve vreme govorimo. Oni u ovom slučaju dodatno komplikuju situaciju stvarajući takozvane „filter mehuriće“ u kojima korisnici i korisnice, odnosno mladi dobijaju sadržaj koji potvrđuje njihove već postojeće stavove, što može doprineti polarizaciji društva. Ovo je posebno štetno u kriznim situacijama, kada je dijalog, pogotovo onaj konstruktivan, ključan u svemu. Nažalost, ponekad sam stava da mladi često nisu svesni da su izloženi filtriranom sadržaju, pa je upravo tu medijska i informaciona pismenost ključ i mislim da treba da bude prioritet u njihovom obrazovanju.
Širenje informacija putem društvenih mreža i “građansko novinarstvo” imaju sve veću ulogu u izveštavanju o nesrećama. Koje su etičke dileme ovog fenomena?
Kritičko mišljenje je ključ kada je u pitanju proveravanje izvora, ali i kada je u pitanju otvaranje dijaloga o različitim perspektivama. Svako danas može da podeli određeni sadržaj na društvenim mrežama i time podstiče aktivno učešće u „građanskom novinarstvu“, ali upravo to sa sobom donosi etičke dileme. Ja bih tu izdvojio zaštitu privatnosti i tačnost informacija koje se dele. Kada su u pitanju mladi, važnost edukacije je bitna i kada je u pitanju deljenje sadržaja jer na taj način može da se spreči šteta po pojedince, ali i po društvo.
Koje su dugoročne posledice intenzivnog medijskog izveštavanja o nesrećama na mlade? Da li to može da utiče na njihovu percepciju sveta, osećaj sigurnosti i poverenje u budućnost?
Dugoročno, prekomerno izveštavanje o nesrećama može uticati na percepciju mladih o svetu kao nepredvidivom i nesigurnom mestu za život, konkretno u Srbiji. To može oblikovati njihov osećaj sigurnosti, poverenje u institucije, pa i veru u budućnost, što je već na jako niskom nivou ako pogledamo rezultate Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Naglasio bih još potrebu razvijanja određene emocionalne otpornosti, kroz izgradnju sigurnog i zdravog medijskog prostora. To je ključ za dugoročno mentalno zdravlje mladih, ali i celokupnog društva u našoj zemlji.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.