Sećanje na Boška Kovačevića: Politička teorija poslednjeg vojvođanskog Evropljanina

Veče u spomen na prof. dr Boška Kovačevića održano je u Novom Sadu gde su o ovom filozofu, sociologu i doktor političkih nauka iz Subotice, koji je ostavio ogroman trag kako na akademskom polju, tako i kao jedan od pionira organizovanja civilnog društva u Srbiji, govorili njegovi saradnici i prijatelji.

U sali hotela “Veliki” u četvrtak uveče, kako je rečeno na početku, na ovom „divanu o Kovačeviću“ , govorili su prof. dr Milan Podunavac i mr Žarko Paunović.

Bio je prisutan i Siniša Tatalović, nekadašnji savetnik predsednika Hrvatske Ive Josipovića, dok je razgovorom moderirao prof. dr Duško Radosavljević. Skup je organizovala Vojvođanska politikološka asocijacija.

Podunavac je kao naučno najskrupulozniji, ali i veliki prijatelj i poštovalac Boška Kovačevića, održao predavanje o naučnom radu ovog politikologa, istakavši da bi bez njega i Otvorenog univerziteta u Subotici čiji je bio utemeljitelj, civilni sektor u Srbiji izgledao mnogo skromnije.

“Na jednom velikom skupu civilnog društva u Budimpešti, Endi Aratov je izložio jednu ideju koja je meni ostala vrlo snažna – kako je civilno društvo u stvari dar Srednje Evrope evropskom političkom diskursu. Dakle, ono što je Srednja Evropa darovala Evropi kao celini. Pitao sam se šta je to šta smo mi, ovaj prostor, podarili Evropi? Civilno društvo je na ovim prostorima shvatano kao kultura otpora pre svega za tri stvari: rat, diktaturu i nacionalizam. Oko toga se ono stvaralo u Srbiji i Jugoslaviji”, rekao je Podunavac.

Kako je istakao, Kovačević je bio pre svega Evropljanin. I to na način na koji sebe vide vodeći Evropljani ovoga vremena, poput Jirgena Habermasa, koji mu je i izvorište ključnih ideja. Ali je i Evropljanin na način na koji su to bili Etjene Balibar ili Urlih Bek.

Kovačević je govorio kako je Evropa velika zadatost prostora u kome živimo, neka vrsta našeg normativnog poziva, orijentira kako da uredimo svoj život.

„Evropa je zajednica sudbina, ona je jedan osobiti horizont zajedničkog značenja naroda i kultura koji u okviru nje žive“, pisao je Kovačević.

“Boško u centar političkog identiteta Evrope stavlja tu veliku raspravu između dva velika njemačka autora. Jedan je Jirgen Hibermas, a drugi je Diter Grin, prvi levi, a drugi pomalo desni politički teoretičar. Grin kaže da Evropa i naravno Evropska unija nema neku formu zasebnog ustavnog i političkog identiteta, jer joj nedostaju tri ključna elementa da bi se on mogao oblikovati; jezik, političku kulturu i autonomno polje političke javnosti. Hibermas opet formu evropskog političkog identiteta izvodi u suodnosu na prevladavanje jednog negativnog nasleđa dvaju totalitarizama koji su na neki način porazili Evropu, jedan je nacistički, drugi staljinistički”, nastavio je Podunavac.

Kako kaže, Hibermas Evropu prepoznaje kao horizont zajedničkog identiteta koji se oblikuje oko elementa javne i političke kulture, javnih i političkih sloboda, konstitucionalizma, demokratske legitimnosti, religijskog i političkog pluralizma i tako redom.

„Posle neuspeha sa Evropskim ustavom, nemački časopis Špigl, označio je Hibermasa kao poslednjeg Evropljanina“, dodao je Podunavac.

Hibermas i Kovačević delili su isti strah – uzlet autoritarnih političkih režima i jedno prošireno nepoverenje u demokratiju. Evropi je posle revolucije 1848. godine trebalo 100 godina da povrati poverenje u demokratiju.

“Dakle, naš ključni problem je šta ako se uruši politički projekat koji Evropa ima, a to je i projekat Evropske unije, koliko će trebati vremena da se ponovo obnovi jedan tako snažan politički projekat koji bi mogao da integriše Evropu kao jednu globalnu politički zajednicu. I mi treba da se pitamo ovde u Srbiji koliko će nam trebati vremena da obnovimo političke ustanove i javne političke slobode posle ove pustoši koju nam ostavlja ovdašnja politička vlast”, izjavio je Podunavac.

Boško Kovačević je, kako ističe, bio i Jugosloven, socijalista. Za njega je Jugoslavija jedan veliki, epohalni civilizacijski projekat, a jugoslovenstvo jedna forma zajedničke društvenosti naroda koji žive na postjugoslovenskom prostoru. Jugoslavija je, govorio je, „stilska vežba evropeizacije“.

Žarko Paunović sarađivao je sa Kovačevićem pre svega u podizanju civilnog društva u Srbiji, praktično iz temelja, ranih devedesetih.

Kako kaže, karakteristika koju je kod njega najviše cenio je da je svoje stavove koje je teorijski iznosio, uvek pokušavao da sprovede i u praksi, koliko je to bilo moguće. Imao je dobre ideje, ali nažalost nije uvek nalazio na dobro razumevanje onih koji su te ideje mogli da podrže.

“Ono što njega posebno ističe je što je on bio čovek koji se nije libio iznošenja političkih stavova, svestan da neće biti nikakve promene u ovoj zemlji ako se ne uključe i politički akteri. Nije omaložavao ni značaj političkih stranaka i pokreta kojima je čak pomagao na lokalu, za razliku od mnogih civilno-društvenih aktera koji se boje politike i uvek se od toga grade i ograničavaju”, kazao je Paunović.

Kovačević je na kraju, kako se to kaže u Vojvodini, bio i „dođoš“. Rođen u 1946. godine u Bačkom Sokolcu u Lici iz koje je u „vlaku bez voznog reda“ stigao do krajnjeg severa Vojvodine.

“Apsolutno je mnogo bolje razumeo Vojvodinu od ljudi koji ovde žive generacijama. Razumeo je šta je bit Vojvodine. Na Otvorenom univerzitetu upriličeni su neverovatni dijalozi i velike rasprave. Mirio je Srbe, Mađare i Hrvate u Subotici, podsećajući ih da jedni bez drugih ne mogu, da samo zajedno taj grad čine onim što jeste i što je oduvek bio”, rekao je Radosavljević.

Na kraju predavanja dodeljeno je i prvo priznanje „Boško Kovačević“, Vojvođanske politikološke organizacije, koje je dobio profesor Podunavac.

Kolege iz Zagreba su svoj oproštaj od Kovačevića, koji je preminuo 20. decembra prošle godine, u Novostima počele rečenicom sa kojom je završen skup u Novom Sadu:

„Boško Kovačević život je posvetio pokušaju da izgradi ’dobro društvo’ te pristojan i dostojanstven život za sve“.