KROKODIL u Subotici pod okriljem projekta “Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?”: Normalizacija nasilja nije normalna

Čak 80,6% anketiranih građana primećuje od 2020. godine na ovamo povećan broj stensila, grafita i murala s porukama mržnje na ulicama gradova u Srbiji, a još više njih (82,5%) smatra da takvi vidovi vandalizovanja zidova utiču na porast nasilja u društvu.

To je pokazalo istraživanje koje je na uzorku od 355 ispitanika sprovelo Udruženje „KROKODIL“ iz Beograda, u sklopu projekta „Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?“ čiji je cilj podizanje svesti o opasnostima tzv. nevidljivog uticaja koji šire politički akteri, legitimišući ekstremno desne ideologije i jačajući nacionalističke ideje među širom populacijom u Srbiji, a posebno među mladima.

Na koji način?

Tako što u njihovim narativima dominira agresivni rečnik, koji se potom širi i nameće putem medija, što u konačnici, uz nepostojanje strategije za suzbijanje nasilja u društvu, dovodi do ustoličenja „kulture nasilja“ na koju smo – oguglali.

A to nije normalno.

Otud ciklus razgovora „Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?“ koji od novembra prošle godine „KROKODIL“ organizuje širom Srbije, u 22 grada, sa ciljem da osvetli i osvesti mehanizme reprodukovanja začaranog kruga nasilja u koji smo kao društvo upali.

Jedan takav razgovor bio je održan i u Subotici u petak, 4. oktobra, u prostoru Udruženja „Klara i Rosa“, pred prepunom salom mladih ljudi.

Oni ne pampte 90-te godine, a upravo tu dekadu autori istraživanja, Srđan Hercigonja i Milena Berić, vide kao početak negovanja danas dominantne „kulture nasilja“.

„Priča o nasleđu 90-tih nije okosnica ovih razgovora. To je jedna od tema kojih se na nekim razgovorima dotičemo jer mislim da sve ono čemu mi danas svedočimo, a to je normalizacija nasilja u društvu, datira iz tog perioda. Ja lično smatram da, dok ne obradimo traume i društvene dinamike koje su nastale 90-tih, kao društvo ne možemo da idemo dalje, a samim tim ni kao pojedinci. Takođe, smatram da upravo manjak znanja mladih ljudi o tom periodu iz neposredne prošlosti jeste jedan od problema. Zato mi danas na ulicama imamo stensile Ratka Mladića, zato imamo poruke mržnje koje su usmerene ka drugim etničkim grupama koje su učestvovale u ratovima 90-tih Zato mislim da je važno da adresiramo i te teme govoreći o danas prisutnom nasilju u društvu“, ocenjuje Tamara Marković, koja je u Subotici, ispred Udruženja „KROKODIL“, moderirala razgovor.

Istraživanje je takođe pokazalo da mladi to nasilje uglavnom ne primećuju, pogotovo ono koje je u vidu ispisa na zidovima prisutno na ulicama. Za njih, to je prosto sastavni deo vizuelnog identiteta gradova u kojima žive.  

Što, opet, nije normalno.

„To je isto važna tema kojom se bavimo: mi pitamo mlade ljude zašto misle da ih ne primećuju. Pored razgovora, imamo i radionice na kojima se bavimo porukama mržnje u javnom prostoru, pitamo ih šta za njih te poruke znače, da li na iste reaguju… Tek kada krenemo da pričamo o tim temama, onda se oni prisete da to postoji u njihovom kraju, ali da o tome najčešće nisu ni razmišljali. Kada pokušamo da ih usmerimo, pa ih pitamo ‘Ako biste vi pravili neki mural ili grafit, kako bi on izgledao’, neki od njih imaju prvu asocijaciju na navijačke grafite i misle da je to pravac u kom treba da razmišljaju kada se radi o intervencijama u javnom prostoru“, objašnjava Tamara Marković.

Projekat „Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?“ nema pretenzije da identifikovane probleme reši, ali svakako pruža mali doprinos tome podstičući mlade ljude da o njima misle.  

Ohrabruje, međutim, zapažanje da je mnogo mladih istovremeno i „veoma osvešćeno“, pogotovo kada je reč o temama vezanim za mentalno zdravlje što, ističe Tamara Marković, ne može da kaže da je bilo njeno iskustvo u odrastanju.

„Oni su dosta polarizovani. S jedne strane imamo mlade ljude koji su skloni nasilju i tim vršnjačkim grupama, ali nasuprot tome imamo visoko osvešćene mlade ljude koji i te kako to prepoznaju, koji znaju da se pobrinu i za svoje mentalno zdravlje i da pomognu svojim drugarima koji su u nekoj vrsti problema. Moj sveukupni utisak je ohrabrujući. Da li možemo da govorimo iz tog jednog malog uzorka o velikim budućim društvenim promenama, to bi bilo pretenciozno, ali imamo mnoštvo predivnih mladih ljudi o kojima mi kao odrasli imamo zapravo mnogo predrasuda, uključujući i onu da njih ništa ne zanima vezano za društvo“, zaključuje Tamara Marković iz Udruženja „KROKODIL“.

Tema masovnih ubistava iz maja 2023. za mlade nije zatvorena

„Ta tema iskrsava na najrazličitije načine. Ta tema ne da za njih nije zatvorena, nego je veoma aktuelna. Recimo, letos, tokom jednog razgovora u Kraljevu, tinejdžeri su sami počeli da pričaju o tome. Imali smo drugi razgovor u Valjevu, gde smo shvatili da oni znaju imena sve te dece, da je to tema o kojoj oni i dalje razgovaraju, da je to tema koju oni osećaju kao ličnu u smislu strahova, bojazni. Često su delili svoje utiske da smatraju da nisu dobili dovoljno podršku ili objašnjenje od odraslih, naročito u okviru školskog sistema – bavili su se nekoliko dana time, a onda su se samo život i škola nastavili. Meni se čini da oni i dalje imaju potrebu da se to proradi do kraja, da uz pomoć odraslih pokušaju da shvate zašto se to desilo i na koji način i dalje to utiče na njihove živote“, kaže Tamara Marković, odgovarajući na pitanje da li su se tokom ciklusa razgovora „Zašto kažeš ljubav a misliš na rat?“ doticali nemilih događaja koji su obeležili proleće 2023. godine.