Novinari, foto: NJ/Magločistač
Biznis modeli svih medija danas podrazumevaju pravljenje što kreativnijeg sadržaja za društvene mreže, o kome se razmišlja isto koliko i o pisanju tekstova. Da li novinari tre-ba da prave slikovnice i crtaće za TikTok, Instagram, Fejsbuk…? Da li publika treba da diktira odgovornim novinarima teme ili su oni ti koji im određuju važnost u svetu društvenih mreža koje šire dezinformacije i opšte tabloidizacije?
Svi mi koji radimo u medijima u Srbiji, na lokalu ili van njega, suočavamo se sa neverovatnom brzinom kojom se menjaju trendovi u novinarstvu. Razvojem informacionih tehnologija menjaju se i mediji jer žele da drže korak sa svim promenama koje između ostalog diktiraju i društvene mreže.
Mediji se poslednjih godina sve više prilagođavaju potrebama publike, ali i donatora, koji ih navode da izrađuju razne biznis modele i kreiraju posebne sadržaje za društvene mreže, podižući tako vidljivost tih mreža nauštrb medijskih sadržaja koji se izvorno plasiraju na sajtovima medija, koje sve manje ima ko da plati.
Trendovi se menjaju na mesečnom nivou ili brže. A suština je da se što manje čita i misli, a da se sve više skroluje, gleda i sluša. Ako se gleda i sluša, da to bude najduže 8 sekundi. Ako se piše, da to bude jedna ili dve rečenice.
Poželjno je da sve bude titlovano na srpski jezik, jer ako naš čitalac nije u prilici da uključi ton na mobilnom telefonu, da može da pročita plasirani sadržaj. Obavezno da video snimci budu zanimljivi i prilagođeni svim društvenim mrežama, koje sve više preuzimaju palicu i diktiraju kako treba da se ponašamo da bi se naš medijski proizvod dopao publici, i kako da dobijemo što više lajkova, šerova, komentara.
Tako neretko dolazimo u situaciju da svi skrolujemo poput naših klinaca, što nas inače nervira kada gledamo, ali šta da se radi, uticaj interneta na ljudski mozak ne može se zaustaviti niti ograničiti.
Sve manje čitamo, jer to oduzima dragoceno vreme, ne gledamo filmove nego serije, jer je to kraće, a i ko će dočekati razvoj spleta nekog događaja kada smo navikli na TikTok gde se neka radnja završi za minut.
U moru socijalnih mreža bombarduju nas svake sekunde nekim novim klipovima. A kako biti u trendu ako sve to ne odgledamo? Mladi ne čitaju vesti i ne gledaju TV, već se informišu na mrežama. Bombastičan i provokativan naslov i lid koji sadrži neproverene ili krive informacije sasvim je dovoljan input da privuče pažnju više hiljada posetilaca koji se tu najčešće i zaustave i ne idu dalje s čitanjem teksta, gde se često ispostavi da suština priče gotovo uopšte ne odgovara šokantnom naslovu. Građani nemaju naviku ili ne znaju da proveravaju istinitost informacija, zbog čega nam svima nedostaje medijska pismenost već od najranijeg uzrasta.
Tako mediji na društvenim mrežama sve više podilaze svojoj čitalačkoj publici, sve manje pišu, sve se više bave kreiranjem zanimljivih sadržaja, biznis planova, a najmanje se bave svojim izvornim poslom – pisanjem medijskih sadržaja od interesa za javnost.
Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam protiv novih tehnologija, biznis planova i društvenih mreža. Ja itekako podržavam razvoj. Samo ne na način da nas obrazuju i medijski kreiraju socijalne mreže umesto škola i medija. Nije dovoljno gledati kako se nešto radi i tako usvajati znanje, već treba učiti o tome zašto i kako to nešto radi. Postavljati pitanja i tražiti odgovore, kritički razmišljati, misliti svojom glavom, a ne postati sunđer koji nemo upija sve što se servira. Svakih osam sekundi.
Možemo li da obrnemo ovaj proces?
Kako da dođemo do toga da čitalac umesto sadržaja u moru kopija izabere original? Nešto što je izrađeno po standardu, provereno, kvalitetno, sadržaj koji prikazuje situaciju onakvom kakva jeste. Izgleda da nije nemoguće, a primer za to možemo pronaći u zemlji koja je po medijskim praksama, verovali ili ne, ispod nas.
U okviru istraživanja BIRN je objavio članak na temu „Algoritmi, mreže i održivost medija: Igra velikih brojki“, u kom se navodi da je informaciono okruženje kojim upravlja umrežena algoritamska infrastruktura dovelo do fundamentalnih promena u produkciji i distribuciji medijskog sadržaja, zbog čega mediji moraju da tragaju za novim modelima ekonomske održivosti, dok kvalitet javnog informisanja opada.
„Mediji se sve više pretvaraju u fabrike komodifikovanog sadržaja niskog kvaliteta. Velike medijske i izdavačke kuće proizvedu više od 300 tekstova dnevno. Vesti, naročito na naslovnoj strani, brzo se menjaju kako bi publika – koja provodi veliki deo vremena ’skrolujući’ po mobilnim telefonima – stalno dobijala novi sadržaj, a algoritmi signale „viralnosti’, kao i lične i druge podatke. Ova vrsta novinarstva ispostavlja se najprofitabilnijom za generisanje novca od digitalnog oglašavanja“, stoji u istraživanju.
Jedan od sagovornika u ovoj studiji bio je Pavle Zlatić iz IREX-a, koji je naveo da medijski donatori sve češće kroz programe podrške medijima podstiču razvijanje biznis modela koji su suštinski usklađeni sa onima koje nameću velike tehno-kompanije.
„Razvoj medija će se bazirati na razvoju algoritama i veštačke inteligencije, pa će i strategije razvoja mahom na tome biti bazirane“, istakao je.
Podrška publike stub održivosti nezavisnih medija u Mađarskoj
Medijska situacija u susednoj Mađarskoj je drugačija kada su u pitanju prihodi profesionalnih medija. Podrška publike koja delom finansira ove medije je na zavidnom nivou naspram prakse u Srbiji, gde je teško uvesti i pretplatu, a još teže privoleti čitaoce da uplaćuju mesečne donacije npr. u iznosu od 2 evra i da podrže rad medija kom veruju i koji svakodnevno čitaju.
Jedan od najvećih mađarskih nezavisnih medija Telex ima tri glavna izvora prihoda.
„Prvi, i najveći deo dolazi od oglasa. Drugi veoma važan stub je podrška čitalaca. Ona može biti redovna ili povremena. Imamo i Telex prodavnicu, gde se kupovinom različitih stvari može takođe podržati naš rad. Treći izvor prihoda su grantovi. Među njima su i finansijski doprinosi Evropske unije koji podstiču međunarodnu saradnju“, naveo je novinar iz redakcije ovog medija u razgovoru za Cenzolovku.
Telex se trenutno, kada je u pitanju broj čitalaca, nalazi na 3. ili 4. mestu u Mađarskoj, a po broju pregleda stranica obično zauzimaju 3. mesto, dok se po vremenu provedenom na stranici često nalaze na 2. mestu.
Da li mediji u moru konkurencije treba da pristaju na sve kako bi ostali u sedlu? Da li publika treba da diktira teme kojima će se novinari baviti ili novinari treba da kreiraju javno mnjenje, edukuju stanovništvo, pišu kvalitetne medijske sadržaje, što je danas veoma odgovoran i izazovan posao?
Da li novinari treba da prave slikovnice i crtaće za TikTok, Instagram, Fejsbuk… po mogućnosti za sve mreže drugačiji tip sadržaja, kako bi okupirali pažnju svih generacija?
Bojim se da smo kao društvo odavno na nivou da veliki broj nas gleda rilove sa kerovima koji prde u bazenu i tome se smejemo…
Pored svih modernih tehnologija i razvoja, građani su i dalje mahom medijski nepismeni, što je bilo vidljivo tokom epidemije korona virusa, vakcinacije, migrantske krize… Tome su posebno doprineli tabloidi, a građani su se potpuno izgubili u lavirintu lažnih i poluinformacija.
Dokaz da smo i finansijski nepismeni pokazuje činjenica da svake godine mogu da nam povećavaju npr. cenu grejanja, a svakog meseca i cene osnovnih životnih namirnica, a da se protiv toga niko ne pobuni.
Mlade nedovoljno učimo da misle svojom glavom, da preuzimaju odgovornost za svoje postupke, da zahvaljujući sebi postižu uspehe, grade svoje biznise, karijere, živote. Da budu drugačiji, empatični. Da budu ljudi.
Da se vratim na početak teksta. Svi se pitamo hoće li novinarstvo opstati u vremenima koja su pred nama. Hoće, sigurno. Ali u kojoj formi, bojim se ne u onoj koja zagovara pisanje analitičkih, edukativnih, obrazovnih i istraživačkih priča, već u formi klik-bejta, gde se zagovara kvantitet a ne kvalitet. Jer internet trpi sve. Kazne u praksi ne postoje. Ko je kriv za to? Da li je samo društvo krivo ili država? Ne. Svi smo krivi. Najviše mi, novinari.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.