Kako izveštavati o mentalnom zdravlju, a ne pogrešiti: Promenom medijskog narativa do promene zajednice

Nakon pandemije korona virusa, mentalno zdravlje više nije tabu tema – ocenili su autori priručnika “Kako izveštavati o mentalnom zdravlju” na promociji upriličenoj u bačkotopolskoj Biblioteci “Eržebet Juhas”, povodom obeležavanja Svetskog dana mentalnog zdravlja.

Sam priručnik “Kako izveštavati o mentalnom zdravlju” je nastao kao deo projekta “Destigmatizator: Mediji za mentalno zdravlje mladih” u nameri da se doprinese smanjenju stigmatizacije u zajednici, gde su se, prema oceni autora Stefana Janjića i urednice izdanja dr Milice Lazić, mediji lako izdvojili kao činilac čija je uloga veoma značajna.

Ovaj priručnik kroz konkretne primere novinarskih tekstova “sa greškom” nudi alate i smernice kako da novinari i novinarke u svom izveštavanju pristupe temi mentalnog zdravlja, što, prema njegovim autorima, doprinosi kvalitetu samog izveštavanja, ali i destigmatizaciji.

“Želeli smo da utičemo na menjanje zajednice tako što ćemo menjati narativ novinara i medije. S jedne strane smo ukazivali na neke štetne narative o mentalnom zdravlju u medijima tako što smo izdvajali konkretne novinarske tekstove u kojima se na pogrešan način izveštavalo o mentalnom zdravlju, a onda smo odlučili da vodimo računa o onim novinarima koji bi želeli da doprinesu, ali ne znaju kako”, objasnila je  dr Milica Lazić, naučna saradnica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Jedan od razloga pogrešnog izveštavanja o mentalnom zdravlju je, moglo se čuti, i činjenica da specijalizovanih novinara za ovu temu nema, te da se od jednog novinara danas očekuje da bude ekspert za sve teme istovremeno – što je nemoguće.

Pored toga, govornici su kao jedan od fokusa priručnika izdvojili i ukazivanje na opasnost medijskog nuđenja instant rešenja za probleme u oblasti mentalnog zdravlja jer se na taj način šalje poruka da je problem vrlo lako rešiv, te da se sama osoba nije dovoljno potrudila.

“To zapravo predstavlja jedan problem koji ljudi mogu da internalizuju, pa kažu ‘U redu, samo još treba nešto da uradim pa će biti bolje’, a da u stvari ne traže rešenje tamo gde zaista treba da ga traže. Na ovaj način se zapravo sa ustanova sklanja odgovornost i obaveza u rešavanju probema”, objašnjava dr Lazić.

“Kada šaljemo neke poruke, treba da se stavimo ‘u tuđe cipele’”

Iako mediji i javnost nakon pandemije više govore o temama vezanim za mentalno zdravlje, gosti tribine su pozvali novinare i novinarke da se njima bave i onda kada ih ne obavezuje neki nacionalni ili svetski dan poput Svetskog dana mentalnog zdravlja koji se obeležava jedan dan u godini, 10. oktobra.

Na osnovu informacija dobijenih iz rada sa osobama sa problemima vezanim za mentalno zdravlje, među kojima su bili i mladi koji su imali psihijatrijske dijagnoze, najznačajnije teme kojima bi novinari trebalo da se bave jesu lične priče, kaže psihološkinja Laziić, i dodaje:

“Ne znače im previše procenti i brojevi. Najviše im znači kada mogu da pročitaju priču nekoga ko prolazi kroz isto što i oni, da mogu sa time da se poistovete. Značajni su im tekstovi koji ukazuju na normalizaciju njihovog iskustva, gde je njihovo iskustvo nešto što mogu da podele sa nekim drugim. Važne su im informacije koje ukazuju na podršku koju mogu da dobiju u zajednici, u smislu da se u ukviru teksta navede kontakt gde se mogu obratiti za pomoć, SOS linije”.

Jedan broj ispitanika se izjasnio da im je značajno i da se govori i o lošim uslovima boravka u institucijama i da se ukazuje na sistemske probleme.

“Retki su tekstovi, ali vrlo dragoceni, oni koji govore o uslovima u kojima borave osobe ometene u mentalnom razvoju. O ovakvim pojavama se retko govori jer se po pravilu više veruje ustanovi nego korisnicima, a naročito onima koji imaju neki problem iz oblasti mentalnog zdravlja”, kazala je dr Lazić.

Opšta preporuka urednice priručnika “Kako izveštavati o mentanom zdravlju” jeste da se novinari i novinarke uvek vode dobrobiti osoba o kojima izveštavaju:

“Novinari treba da postave sebi pitanje čemu ovaj tekst služi, kako da podelim iskustvo određene osobe a da ono ne bude povređujuće ni za koga, na koji način da govorim i koji jezik da koristim tako da senzibilišem zajednicu da vodi računa o svojim komšijama, koje možda imaju različite psihološke probleme. Kada šaljemo neke poruke, treba da se stavimo ‘u tuđe cipele’ i razmišljamo šta je tim osobama potrebno”, naglašava Lazić.

Pojedini novinari “greše” namerno, u skladu sa uređivačkom politikom

U izveštavanju o mentalnom zdravlju, prema autoru priručnika Stefanu Janjiću, doc. dr na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, novinarske greške se mogu podeliti u dve kategroije. Prvoj pripadaju namerne, a drugoj one kojima namera nije eksploatacija nečijeg teškog položaja, već su rezultat neznanja.

“U prvu grupaciju spadaju mediji koji se, kada ‘namirušu’ da postoji nekakva ‘sočna priča’, ne ustručavaju da eksploatišu težak tuđi položaj, da osobu izvrgavaju ruglu, koriste uvredljivu leksiku. U drugu bih svrstao one greške koje nastaju slučajno. Verujem da postoji veliki broj novinara koji greške zato što ne znaju za bolje i ne znaju kako postupiti u određenoj osetljivoj situaciji”, smatra Stefan Janjić.

Veliki deo problema u izveštavanju se, kako kaže, svodi na nagađanje dijagnoza, gde novinari sami nekome postavljaju dijagnozu, te da iz toga potom iščitavaju čitav karakter osobe.

Pored toga, Janjić problematiku vidi i u učešću osoba iz osetljivih grupa u različitim medijskim programima, poput rijalitija:

“Postoji veliki problem i sa programima u kojima se pripadnici osetljivih grupa, uključujući i osobe sa mentalnim tegobama, pojavljuju kao učesnici. Iako je reč o punoletnim osobama koje daju svoj pristanak za učešće u takvim programima, apsolutno je nemoralno i nedopustivo eksploatisati ih na način gde bi oni bili ugroženi, vređani, gde bi široj javnosti njihov problem bio predstavljen na pogrešan način”.

A dok se regulatorni i kazneni sistem za medije ne promeni, smatra Janjić, na vrednovanje ovakvih programskih sadržaja i medija mogu da utiču samo građani i građanke koji ih neće gledati, slušati, “klikati”, deliti ili na trafikama kupovati, čime zapravo podžavaju takav njihov rad.

“Kodeks novinara Srbije pruža jedan dosta zgodan okvir kada je reč o izveštavanju o osetljivim grupama, pa i o pojedincima sa mentalnim tegobama, ali ipak ne odgovara na sva pitanja. Ovaj naš priručnik pravi jedan korak dalje odgovarajući na specifične situacije i daje primere iz praske gde na osnovu tuđih grešaka možemo da naučimo kako mi da ne grešimo”, objašnjava Janjić.

Međutim, kako dodaje, apsolutno besprekornog izveštavanja u tom smislu nema, pa čak i ako novinar savlada i Kodeks i priručnik, naći će se u nekoj situaciji gde neće znati kako da postupi. U takvim je prilikama važno, smatra Janjić, razgovarati sa ekspertima, ali i sa ljudima o kojima se piše.

Takođe, Janjić naglašava da je kod lokalnog novinarstva pažnja, ali i odgovornost novinara veća u kontekstu prava na privatnost osobe o kojoj lokalni novinar izveštava, s obzirom na to da su njemu detaljnije informacije o osobi ili događaju dostupnije.

“Novinari u lokalnim sredinama posebno moraju da vode računa o tome, a na osnovu iskustva koje imam u medijskom monitoringu, rekao bih da ti novinari uglavnom i vode više računa, za razliku od medija koji svoj program stvaraju za nacionalne frekvencije i opštu javnost”, ocenjuje autor pruručnika “Kako izveštavati o mentalnom zdravlju”, i dodaje:

“Ukoliko nije reč o temama koje se tiču korupcije, gde je jako bitno imenovati izvršioce, nego je reč o nekakvoj ispovesti, priči na osnovu koje bismo se bolje upoznali sa određenim problemom, zaista ne postoji preka potreba, niti javni interes da navodimo sve detalje o osobi sa kojom razgovaramo. U takvim okolnostima je zaista u redu da imamo i anoniman intervju”.

Priručnik “Kako izveštavati o mentalnom zdravlju” je dostupan na sajtu Psihološkog centra za mentalno zdravlje “MentalHub”, udruženja građana iz Novog Sada koje je osnovala grupa psihologa u nameri da pruže direktnu podršku mladima i njihovim porodicama.