Zlatko Romić: Tzv. crkveno zemljište – amen spoticanja

Koliko čovek mora biti političar da bi nisko pao?

Na ovo pitanje odgovor, pre svih, zna ansambl odbornika Saveza vojvođanskih Mađara, a za njima u orkestru i članovi Demokratske stranke i Srspke napredne stranke. Stane li danas pred ogledalo, recimo, gradonačelnik Maglai, teško da će prepoznati Jenőa od pre nekoliko dana koji je u istom svojstvu novinarima izjavio kako veruje da će Skupština grada usvojiti odluku Gradskog veća o poništavanju odluke Skupštine opštine iz 2007. o davanju crkvama poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na korišćenje bez naknade.

„Mislim da će odluka biti potvrđena i na Skupštini i da će biti razumevanja, jer zakon se mora poštovati”, rekao je Jenő, dodajući tadašnje uverenje da će Maglai biti taj koji će formirati komisiju „koja ima zadatak da do 30. oktobra (ove godine, prim. a.) preuzme zemljište od crkava”.

Posipanje pepelom sa kapom na glavi

Glasanje na jučerašnjoj sednici Skupštine grada pokazalo je, na žalost, da Jenő ne samo da nije mogao predvideti da ga u ovoj milosrdnoj nakani neće podržati najjači koalicioni partner (SNS) nego ni da će Maglaijevi stranački saborci u odborničkim klupama biti uzdržani spram predloga kog su sami inicirali. Iz ove tužne činjenice kao logičan zaključak mogao bi se izvući da Jenő od pre nekoliko dana ne zna šta će učiniti sutrašnji Maglai, odnosno da se Jenő sa Maglaijem još jednom upoznao na poslednjoj sednici Skupštine grada.

U čemu je, zapravo, stvar u ovoj do zla Boga licemernoj stvari?

Savez vojvođanskih Mađara već godinama javno želi ispovediti greh zbog odluke Skupštine opštine pre 8 godina koju je inicirao Savez vojvođanskih Mađara, a koja u svojoj suštini znači da se od oko 12.000 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta za koje se paori bore na licitacijama odvoji parče od 720 hektara koje će na upravljanje biti poklonjeno zemljoradničkim zadrugama sa sedištem u Subotičkoj biskupiji, Srpskoj pravoslavnoj i Evangeličkoj crkvi.

Istine radi, u ovom milosrdnom poslu pomogla im je Demokratska stranka, kao tadašnji najjači koalicioni partner. Vreme je, na njihovu žalost, pokazalo da Savez vojvođanskih Mađara, bar što se ovog pitanja tiče, uzaludno traži partnera. Prvo ih je u nameri da obore odluku koju su sami inicirali nekoliko puta izigrala Demokratska stranka, a sada – juuu, iznenađenja – i Srpska napredna stranka.

Ako izuzmemo materijalno-moralnu štetu koju su tom odlukom naneli poljoprivrednicima, ostaje ipak i ona koja se tiče interesa Grada, odnosno njegovog budžeta.

Naime, zbog toga što – umesto biskupa ili paroha – na traktore za oranje poklonjenog državnog zemljišta seda jedna Familija iz Aleksandrova i jedna zadruga sa Kelebije, gradski budžet godišnje gubi najmanje 20 miliona dinara što, pomnoženo sa poslednjih 7 godina, iznosi 140 miliona, što podeljeno sa sadašnjim odnosom dinara prema stranim valutama iznosi nešto više od milion eura!

Do te računice nije došao samo potpisnik ovog teksta ili, ne daj Bože, neki ratar, nego i šef Odseka za poljoprivredu u lokalnoj samoupravi Grgur Stipić.

On je, objašnjavajući juče posledice ovako visokog stepena sluganjstva najvišeg svetovnog gradskog tela pred ovozemaljskim ekspoziturama Neba, upozorio da Grad, zbog toga što ne poništava odluku iz 2007., ove godine može ostati bez kompletne arende na ime poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.

Podsećajući da je Apelacioni sud u novembru prošle godine poništio odluku Osnovnog suda u Subotici da se – na zahtev Srpske pravoslavne crkve – iz javnog nadmetanja izuzme 720 hektara koje je dato verskim zajednicama i naložio Skupštini grada da odluku od pre 8 godina proglasi ništavnom, Stipić je rekao da – ukoliko to do 31. marta ne bude učinjeno – stvar u svoje ruke preuzima Ministarstvo poljoprivrede, koje će pokrenuti postupak oglašavanja državnog zemljišta u zakup.

Problem je, međutim, u tome da će, ukoliko se to desi, Grad ostati ove godine bez 40% sredstava od zakupa, koliko mu po zakonu pripada, odnosno bez najmanje 100 miliona dinara koji su do sada, uglavnom s minimalnim uspehom, bili trošeni na namenske projekte kao što su podizanje vetrozaštitnih pojaseva i uređenje i održavanje atarskih puteva.

Političari i popovi – najveći opovi

Ništa to, što bi rek’o Đole, „nije taklo“ odbornike iz takozvane opozicione Demokratske stranke.

Ističući da su za neizglasavanje ponišenja odluke iz 2007. odgovorni isključivo SVM i SNS, šef odborničke grupe DS-a Slavko Parać suzdržanost svojih kolega protumačio je rečima da u pozadini cele ove priče stoje interesi dva suprotstavljena tabora poljoprivrednika-tajkuna od kojih, zapravo, nikakve koristi nemaju poljoprivrednici-netajkuni.

Sve i da je Parać u pravu – a dobrim delom jeste – za analizu ostaju dva pitanja. Prvo, i osnovno, tiče se činjenice da se na ovaj način u startu krši zakon (što je pokazala i odluka Apelacionog suda) i to tako što se nevladinim organizacijama kao što su crkve omogućuje da uživaju u onom za šta drugi na godišnjem nivou izdvajaju ogromna sredstva na licitacijama. Ni Paraća – kao ni Maglaija – ne svrbi buđelar zbog štete koja bi ovakvim ponašanjem lokalne samouprave mogla biti naneta gradskom budžetu, a samim tim i građanima Grada, jer taj novac, naravno, ne curi iz njihovih džepova.

Kao drugo, Paraća kao glasnogovornika svojih kolega, i danas boli podsećanje na činjenicu da je kao raniji predsednik Skupštine grada bio jedan od ključnih aktera miniranja vanredne sednice na kojoj je odluka iz 2007. trebala biti poništena, a koju je, naravno, sazvao nesretni SVM. Podsećanja radi, a Parać i još mnogi drugi stranački kolege mu mogli bi – kad bi hteli, ili smeli – potvrditi reči i tadašnjeg i sadašnjeg člana Gradskog veća zaduženog za poljoprivredu Simona Osztrogonca – da su u borbi za svoja sveta prava pojedini predstavnici crkava koristili bogougodna sredstva kakva su, na primer, kletve i pretnje da ih neće imati ko sahraniti ukoliko ima se jednog dana – ne daj, Bože – desi da sa ovozemaljskog puta skrenu ka večnosti.

Šef odborničke grupe Srpske napredne stranke Gojko Radić odavno je jasan što se ovog pitanja tiče, što Maglaijevom nepoznavanju svojih partnera daje dodatno veću dimenziju. On je i juče, kao i pre godinu-dve na konferenciji za novinare, ponovio stav da šta tu ima da se previše priča pošto je jasno da su crkve sastavni deo ovog društva i da je zbog toga sasvim normalno da imaju pravo na besplatno uživanje u onom u čemu su drugom na raspolaganje ostavljene paklene muke sve do okončanja predugačkog i prekomplikovanog procesa restitucije.

To što je istim tim verskim zajednicama u međuvremenu vraćen deo zemljišta i što ga oni ne umanjuju u odnosu na površinu koja im je data na upravljanje, Gojko Radić ili ne zna ili ga nije briga. Ne zna Radić ili ga nije briga ni to što crkve u međuvremenu uredno za desetak zgrada koje su im vraćene uredno naplaćuju zakup svojim korisnicima, pri čemu neke – poput Zavoda za urbanizam, na primer – to na posredan način čine preko gradskog budžeta (jer se iz njega finansiraju). Nije, na žalost, na pitanje koliko objekata crkve izdaju u zakup i koliko od toga novca dobijaju odgovor znao dati ni već spomenuti Simon Osztrogonác, iako se – uvereni smo – o tome za ovih nekoliko godina mogao raspitati.

Oreol farizejstva i patnja sluganjstva

Predstavnici crkava – osim što sporadično grme na pastvu i sevaju preko Osnovnog suda u Subotici – inače i ne žive tako loše. Zaokupljeni pitanjima milosrđa i ušuškani u probleme rente, u svom duhovnom miru nikako da se suoče s pitanjem morala.

Osnovno je, na primer, ono koje se tiče činjenice da im ni najmanje ne smeta vlastiti privilegovani položaj u odnosu na stado koje šiša na zilion načina: od lemozije koju skupljaju na misama koje naplaćuju za duše pokojnika, preko taksa za venčanja i naknade za umiranja, pa do crkvenog poreza koji, kad-tad, dođe na red. Ne ispoveda se, izgleda, zbog toga ni biskup ni paroh, jer u činjenici da sa Familijom iz Aleksandrova i kombinatom na Kelebiji sklapaju poslove arende bez javne nabavke ne vide nikakav ni ovo ni onozemaljski greh. Njima podsećanja radi, izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta u podzakup (a ovde je o tome reč) je protivzakonito za sve, osim za Osnovni sud u Subotici koji se – tako mi Jahve – o ovome nije ni zanimao.

Najžalosniji u ovoj tužnoj priči svakako su sami poljoprivrednici, tačnije njihova udruženja. S izuzetkom predsednika Udruženja seljaka „Stari Žednik“ Ivana Vidakovića, koji je od početka ovog pitanja ukazivao na protivzakonitu odluku Skupštine opštine, niko od njih do sada nije pokazao smelosti otvorenije se suprotstaviti crkvama kako bi zaštitili pre svega svoje interese.

To se pre svega odnosi na predsednika Skupštine Asocijacije poljoprivrednika Miroslava Kiša (koja okuplja 53 udruženja iz Srbije), koji je pokazao elementarnu nezainresovanost za pitanje koje ga se i po funkciji koju obavlja mora ticati. Zamoljen, naime, da nedavno prokomentariše sumnjivo odugovlačenje predsednika Skupštine grada Ilije Maravića da sazove sednicu na kojoj bi bilo reči o onome što je na Gradskom veću usvojeno i odbornicima predloženo na razmatranje, Kiš je mudro odgovorio da se o tome mora konsultovati sa članovima (sve više u rasulu Udruženja poljoprivrednika „Subotica“, čiji je takođe član).

Na žalost, kako se Kišovo konsultovanje sa samim sobom još jednom pokazalo kao dugačak proces, dogodilo se, eto, da je i završena sednica Skupština grada, a da nismo saznali ništa o tome smatra li on da je licemerno pitanje takozvanog crkvenog zemljišta ništa drugo do li običan amen spoticanja iza kojeg stoji kombinacija straha i interesa onih koji bi ovo pitanje već jednom trebali oterati do samog đavola.