SLAVKO TOMASOVIĆ: LICEMERNA BRIGA ZBOG „ŠVAJCARACA“

Svi oni koji misle i zalažu se da treba pomoći kreditnim dužnicima, neka to učine o svom trošku

Mediji

Proteklih dana mediji su bili preplavljeni informacijama o protestu građana koji su sklopili kreditne ugovore sa bankama, koji su primenom valutne klauzule, indeksirani u CHF francima ili nekoj drugoj stranoj valuti, sa zahtevom da im se, zbog porasta vrednosti strane valute (CHF franka), smanjenjem ugovorne obaveze, oprosti deo duga i tako pomogne u izvršavanju obaveze otplate kredita. Većina medija, ne ulazeći u suštinu problema, uglavnom nerazumevajući o čemu se tu radi, obiluju površnim, tabloidnim, populističkom i začuđujuće neznalačkom komentarima i stavovima. U okviru “problema” ugovora o kreditu indeksiranih u CHF francima u medijskom opticaju su uglavnom sledeće primedbe:
– da se radi o ugovorima o pristupu,
– da su pojedine klauzule ili delovi ugovora pisane sitnim slovima (?),
– da banka prilikom sklapanja ugovora nije vodila računa o interesima dužnika (?),
– da su prateći troškovi kredita veliki,
– da je ugovorena promenljiva kamata,
– da banka na kreditima zarađuje,
– da dužnici ne mogu više da otplaćuju kredite itd.
Od svih navedenih najzanimljivije, tako reći genijalne primedbe su da banka na kreditima zarađuje i da prilikom sklapanja ugovora nije vodila računa o interesima dužnika.
Ne ulazeći u to koliko je veliki besmisao takvih primedbi, treba istaći da se nijedna od primedbi ne odnosi na suštinu odnosno na primenu valutne klauzule.
Opšti je utisak da su svi mediji stali u odbranu dužnika, postavljajući pitanja kako se moglo dozvoliti da banke ugovaraju kredite sa valutnom klauzulom i šta će država i NBS tim povodom preduzeti?

Šta kaže zakon?

Ugovori o kreditu su na zakonu zasnovani privatno-pravni poslovi. Građani i pravna lica u okviru zakona mogu da sklapaju ugovore o kreditu po svojoj volji, sa bankom po svom sopstvenom izboru i sa primenom valutne klauzule u valuti po svom sopstvenom izboru.
Kreditni dužnici su poslovno sposobna lica koja su prethodno bila upoznata sa uslovima kredita, imala su vremena da razmisle, da se konsultuju, preračunaju i donesu konačnu odluku o prihvatanju ili odbijanju potpisivanja ugovora. Izmena sklopljenih ugovora može se vršiti samo saglasnošću obe ugovone strane. Potpisani ugovoreni kreditni aranžmani pretstavljaju odraz interesa ugovornih strana. U suprotnom ugovori ne bi ni bili sklopljeni.
“Kredit sa valutnom klauzulom je kredit kod koga se celokupan iznos duga i iznos svake
rate izražava u stranoj valuti, a prilikom isplate kredita i plaćanja svake rate iznos u
stranoj valuti se preračunava u dinare.”
Članom 395 Zakona o obligacionim odnosima u pravnom prometu dozvoljena je primena valutne klauzule. Prema navedenom svi zaključeni ugovori kod kojih je primenjena valutna klauzula su u skladu sa zakonom. Rizik promene vrednosti valute u vremenu otplate duga snose obe ugovorne stranke i toga su one potpisivanjem ugovora bile potpuno svesne. Svi zaključeni kreditni ugovori sa valutnom klauzulom su zakoniti ugovori i po tom osnovu neoborivi.

Razlozi za i protiv valutne klauzule

Zašto kreditni poverioci ugovaraju primenu valutne klauzule?
Pad vrednosti domaće valute je jedini i ključni razlog ugovaranja kredita primenom valutne klauzule. Kredini poverilac se na taj način osigurava da će nakon otplate kreditne glavnice imati prbližnu vrednost glavnici koja je bila u momentu davanje kredita, kao i da kamata, neće padom vrednosti domaće valute, biti obezvređena. Poverioci na taj način, što je naravno u celosti prihvatljivo i logično, štite visinu vrednosti datih kreditnih glavnica i ugovorenih kamata. Naravno, to isto rade u pravnom prometu i građani.
Nije blisko razumu dati u zajam određenu sumu novca na duži vremenskui period u dinarima bez ugovorene valutne klauzule. Razlog je jednostavan: vraćeni zajam će biti po svojoj vrednosti manji, pa čak i bitno manji, u odnosu na vrednost u momentu davanja zajma. Ko bi i zašto bi to uopše uradio?
Davanje dinarske pozajmice, kredita, bez ugovaranja valutne klauzule ne podleže kvalifikovanju sa racionalnog aspekta, već pretstavlja svesno umanjenje svoje imovine, što, ako nije poklon, onda je najblaže rečeno glupost.
Treba istaći da se glavnica kredita u stranoj valuti tokom otplate kredita ne menja, samo se njena dinarska protivvrednost menja. Takođe treba imati u vidu da se vrednost nepokretnosti iskazuje i prodaje u stranoj valuti ili u dinarkoj protivvrednosti strane valute i njena vrednost u valuti u kojoj je indeksiran kredit je, ukoliko nije bilo poremećaja na tržištu nepokretnosti, ista na početku i na kraju otplate kredita! Da kojim slučajem valutna klauzula nije dozvoljena, pravni poslovi kreditiranja i zajma bi zamrli ili bi se ugovaranjem astronomskih kamata nadomestilo odsustvo valutne klauzule pa time i gubitka.

Šta hoće dužnički lobi?

Zalaganjem da država ili banke preuzmu deo obaveze otplate kredita, smatrajući to razumevanjem teškoća dužnika i zahtevajući njihovu zaštitu, podržava se stav o revidiranju ugovornih obaveza neizvršavanjem vraćanja i otplate duga u celosti. Tim “zaštitnicima” dužnika ne pada na pamet da to čine o svom trošku, nego se zalažu da ta “zaštita” bude o trošku nekog trećeg. To me podseća na situaciju kad “svetski političari” i “stručnjaci” iz zemalja koje nisu kreditni poverioci, govore drugim državama, državama kreditorima da treba da oproste dug državama kojima su dale kredit. Ne pada im na pamet da ponude državama dužnicima pomoć u otplati duga što bi predstavljalo jedinu iskrenu želju da se pomogne. Sve ostalo je politika, a sa aspekta struke i morala trabunjanje.
Zahtevi koji idu za tim da država ili NBS “učini nešto” što bi umanjilo obavezu dužnika
predstavljaju zahteve za neprihvatljivo mešanje države ili NBS u zaključene privatno-pravne poslove. Prihvatanje tih zahteva bi predstavljalo temeljno narušavanje pravnog sistema i otvaranje mogućnosti za mešanje države i u ostale privatno-pravne poslove. Takav eventualni presedan nema zakonsko, logično ni moralno uporište i ustanovio bi praksu da i budući dužnici mogu osnovano da se pozivaju na isti, izbegavajući obavezu otplate duga, što bi stvorilo haos i pravnu nesigurnost u oblasti ugovaranja. Obrazloženja uz takve zahteve, koji se ovih dana mogu pročitati u medijima su ne samo neozbiljni nego i smešni.

Kako su to razrešili susedi?

Mađarska je sve kreditne aranžmane u stranim valutama ili sa valutnom klauzulom, krajem prošle godine, konvertovala u forinte , što znači da u buduće promena kursa stranih valuta u odnosu na mađarsku forintu više neće imati nikakvog uticaja na kreditne aranžmane. Ovom odlukom kreditni poverioci će usled budućih porasta kursa valuta u odnosu na forintu zbog kursnih razlika trpeti bitan gubitak. To je potpuno isto kao da je kreditnim dužnicima ubuduće omogućena kupovina strane valute po fiksnom kursu koji je važio na dan donošenja te odluke, bez obzira na znatno veći kurs! Navodno će gubitak kreditnim poveriocima pokriti Mađarska centralna banka. U kojoj meri će gubitak poverioca biti pokriven ostaje da se vidi.
Ono što je za ovo rešenje bitno je da će deo obaveza kreditnih dužnika na kraju krajeva pokriti svi građani Mađarske, što znači da će svi oni delimično učestvovati u otplati automobila ili nepokretnosti iz kreditnog ugovora dužnika! Da li je to u skladu sa zakonima koji regulišu ugovorne odnose? Sasvim sigurno je da nije. A da li je pravedno?
Pravedno jeste za dužnike ali ne i za poverioce, a to znači da nije pravedno.
Hrvatska je, međutim, odlukom Vlade retroaktivno zamrzla kurs CHF na vrednost koja je bila pre skoka u januaru mesecu. Dužnici će otplaćivati kredite po tom zamrznotom, znatno nižem kursu, iz čega proizilazi da dobijenu glavnicu duga neće u celosti vratiti, odnosno da im je deo glavnice oprošten a kamata smanjena. Posledice takve odluke snosiće kreditni poverioci. Za sada nije jasno da li će se istima pokriti ili umanjiti gubitak.
Naravno da je i u ovom slučaju u pitanju protivustavno i protivzakonito mešanje države u privatno-pravne poslove na štetu jedne strane u tim poslovima. Poverioci su najavili pokretanje postupka zaštite prava pred ustavnim sudom. Biće interesantno videti kakav će stav zauzeti Ustavni sud Hrvatske.

Srbija

1. Preporukom NBS od 31. 5. 2013. “Banke bi, u skladu sa ovom preporukom, korisnicima stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima trebalo da omoguće otplatu kredita na način da ratu kredita obračunavaju po kursu na dan odobravanja kredita korigovanom za rast švajcarskog franka u odnosu na evro za najviše 8% .”
Postupanje po navedenoj Preporuci donekle bi olakšalo položaj kreditnih dužnika. Pošto je Preporuka NBS neobavezujuća, ista je prošla nezapaženo i koliko je meni poznato, banke nisu reagovale. NBS je tada, svesna svojih nadležnosti i zakonitog postupanja, jedino mogla da reaguje neobavezujućom Preporukom.

2. Odlukom NBS od 24. 2. 2015. NBS izlazi iz okvira zakonitog postupanja propisujući obavezu bankama da aneksima revidiraju zaključene ugovore o stambenim kreditima sa valutnom klauzulom. Prema odluci NBS, banke su obavezne da u roku od 30 dana ponude kreditnim dužnicima po zaključenim stambenim kreditima sa valutnom klauzulom, aneksiranje zaključenog ugovora. Aneksiranje ugovora može da se vrši prema četri modela.
– “Konverzija kredita indeksiranog u švajcarskim francima u kredit indeksiran u evrima po kursu povoljnijem za pet odsto, uz dalju primenu kamatne stope koju banka primenjuje na kredite indeksirane u evrima, uz dodatnu mogućnost produženja roka otplate kredita, u skladu sa zahtevom korisnika, najduže za pet godina.
– Drugi model je konverzija kredita indeksiranog u švajcarskim francima u kredit indeksiran u evrima, uz snižavanje kamatne stope koju banka primenjuje na kredite indeksirane u evrima na godišnjem nivou za jedan procentni poen, pri čemu ne mora biti niža od tri odsto, takođe uz dodatnu mogućnost produženja roka otplate kredita, u skladu sa zahtevom korisnika, najduže za pet godina.
– Treći model je da kredit ostane indeksiran u švajcarskim francima, ali se kamatna stopa na godišnjem nivou snižava za jedan procentni poen, pri čemu ne mora biti niža od tri odsto, takođe uz dodatnu mogućnost produženja roka otplate kredita, u skladu sa zahtevom korisnika, najduže za pet godina.
– Četvrti model je da kredit ostane indeksiran u švajcarskim francima, ali se iznos mesečne rate kredita izraženog u švajcarskim francima snižava za 20 odsto ugovorenog iznosa u periodu od 36 meseci od dana zaključenja aneksa ugovora, a ukupan iznos za koji su mesečni anuiteti umanjeni otplaćuje se u 12 jednakih mesečnih rata nakon isteka prvobitnog roka dospeća kredita.”
Na potraživanja čija bi naplata bila odložena u skladu sa ovim modelom banka ne bi obračunavala niti naplaćivala kamatu.

Sva četri modela pružaju izvesno sniženje obaveza stambenih kreditnih dužnika. Odluka NBS podrazumeva da će banke sniženje ugovorenih obaveza dužnika “konverzijom kredita” vršiti na svoj teret.
Da li će banke, kao poverioci, prihvatiti postupanje po ovoj odluci ostaje da se vidi. Sankcije za nepostupanje odlukom nisu predviđene. Za pretpostaviti je da će neka od banaka, ili njihovo udruženje, pokrenuti postupak ocene ustavnosti Odluke NBS. Kako će ragovati kreditni dužnici ostaje da se vidi međutim, pošto im se umanjuje kreditna obaveza, blisko je pameti očekivati da će pristupiti aneksiranju ugovora.
Nema nikakve sumnje da je NBS, smatrajući sebe ovlašćenom da se “petlja” u zaključene ugovore, primoravajući ugovorne strane na promenu odredaba već zaključenih ugovora o stambenim kreditima sa valutnom klauzulom, donela populističku i prevashodno neprihvatljivu nezakonitu odluku. Niko nije ovlašćen, osim ugovornih staranka, da menja ugovorne odredbe zaključenog ugovora. Posledice ovakvog pristupa u donošenju nezakonitih odluka u oblasti ugovornog prava je otvorilo put za dalje narušavanje i podrivanje pravnog sistema u celini.

Epilog

Posledica uplitanja centralnih banaka ili države u zaključene kreditne ugovore znači protivzakonito neovlašćeno uzurpiranje prava na izmenu ugovrnih odredaba protivno saglasnoj volji ugovrnih strana. Štetne posledice neposredno će trpeti kreditni poverioci ili svi građani. I jedno i drugo je ne samo pravno već i moralno neprihvatljivo.
Svi oni, koji misle i zalažu se da treba pomoći kreditnim dužnicima, neka to učine o svom trošku, neka izdvoje određenu sumu sredstava i proslede dužniku kako bi mu “olakšali” otplatu duga, a ne da se zalažu da poverilac, banka, oprosti deo duga ili da neko treći ili svi građani otplate deo kredita. To je iskreno razumevanje i delanje, sve ostalo je licemerje. Naravno, njima to nikada ni pod kojim uslovima ne bi palo na pamet. Licemerno nego šta.

[clear]