Subotičanka Lea Lenđel Matić: Restauracija stilskog nameštaja kao način života

Restauracija starog stilskog nameštaja je umetnost u izumiranju, zanat kojim se retko ko bavi zato što traži vreme, volju i ogromno strpljenje. Jedna Subotičanka se ipak trudi da kroz svoj rad vrati stari sjaj nameštaju za koji nas u najvećem broju slučajeva vezuju uspomene i detinjstvo. Njeno ime je Lea Lenđel Matić i ona trenutno živi između Subotice i Praga, ali, kako kaže u razgovoru za Magločistač, ima u planu da se vrati u svoj grad jer posao “oživljavanja” nameštaja čeka i ovde, a Subotica joj uvek nedostaje.

Lea ima 35 godina a, iako je stekla diplomu inženjerke na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Subotici, restauriranjem stilskog nameštaja se bavi 15 godina. Restauracija za nju nikad nije samo to – puka restauracija, već “način života, posao koji donosi sreću i harmoniju”. Uz njega se isključi, dok sa druge strane muziku uključi i uživa.

Ona se trudi da svaki komad kojim se bavi vrati u prvobitno stanje, “u život”, i da se on još dugo može upotrebljavati. “U ovom poslu je važno imati volje i strpljenja”, priča Lea, koja je sve tajne ovog zanata naučila od jednog starog subotičkog majstora.

Kada si počela da se baviš restauracijom nameštaja i zašto si izabrala baš ovaj zanat?

Restauracija nameštaja kao posao ili hobi – nisam ni pomišljala time da se bavim. Tokom studija imala sam samo jedan cilj, a to je da nađem neki posao gde mogu da platim svoje studije i onda posle studija da se “redovno” zaposlim. To su bile moje reči 2011. godine. Kasno sam i počela sa studijama zbog lošeg finansijskog stanja i samo sam se grebala za bilo kakav posao. Sa restauracijom sam se upoznala 2008. godine u Art Deco antikvarnici gde sam upoznala svog mentora Abraham Grgu, koji je na žalost preminuo u martu 2019. godine. On me je naučio svemu onome što sada znam i radim. Umesto klasičnog šmirglanja, farbanja i politiranja, učio me je i o istoriji, stilovima nameštaja, mešanju boja, i o samom drvetu. Grgo je u stvari bio taj koji me privukao ovom poslu. Bio je zaista nezamenjiv mentor, majstor i prijatelj. U toj radionici sam nekako našla svoj mir, mogla sam tamo i da učim dok sam studirala i da budem kreativna uz neke svoje projekte.

Koliko je zahtevan ovaj posao i šta je sve neophodno naučiti da bi neki nameštaj ponovo “oživeo” u svom starom sjaju?

Posao nije zahtevan ako čovek ima strpljenja i volje da ga završi od početka do kraja. Jer sama restauracija nameštaja nije težak niti zahtevan, ali zna dugo da traje. Sama atmosfera u toj radionici je bila drugačija od današnjih radnih atmosfera. Ne radi se na normu, nego kada je posao završen – onda se i plaća. Posao se radi u miru i sa uživanjem. Važno je da se ne radi na brzinu i na pamet jer nije svaki nameštaj isti i nije svaka restauracija ista. Način rada i poslovna atmosfera i sama praksa je takva da se međusobno družimo, razgovaramo, delimo iskustva, uz muziku i program nekadašnje Radio Subotice koji se slušao na jednom starom radiju.

Da citiram majstora Grgu: “Ne treba ništa znati, samo promeniti način razmišljanja”. Ja apsolutno ništa nisam znala, ni koje sve vrste šmirgli postoje, pa ni same reči “restauracija” ili “antikviteti” mi nisu bile bliske. Imala sam samo volje da učim i sarađujem. Vremenom sam upijala informacije i malo po malo sam u društvu primetila da uživam da govorim o tome. U ovom poslu je važno imati volje i strpljenja. Retko ko je i ostao do kraja u toj radionici da nauči celokupan proces od početne faze restauriranja do same politure, jer to ume da bude zaista dug proces rada a u današnje vreme smo navikli na brži tempo i platu. Ali vidim da je ljudima drago kada slikaju tok nekog rada i vidi se napredak od početka do kraja. I dalje ne smatram sebe majstorom jer nisam još dostigla taj nivo godina i znanja, ali me je majstor Grgo naučio kako da unapredim znanje, takođe mi je drago što sam “ostala na nivou kalfe”. Teško mi je objasnisti šta je sve neophodno za neki nameštaj da bi on dobio ponovo onaj prvobitan izgled jer zaista sve zavisi od situacije do situacije. Postoji nameštaj koji može biti gotov za jedan dan a postoji namestaj gde je potrebno da se čovek posveti nekada i godinu dana, ako ne i duži vremenski period.

Ko su tvoje mušterije i šta najčešće od tebe traže da restauriraš? Šta je do sada za tebe bio najveći izazov u ovom poslu?

Moje mušterije su najčešće kolekcionari i porodice koji imaju sačuvanu neku uspomenu od nekog člana porodice. Sa mentorom smo radili za Gradski muzej Subotica, Jevrejsku opštinu Subotica, privatne apoteke i druge. Od kako sam počela sama da radim oni su najčešće tražili da se “samo ovo…” uradi, a to svi majstori ne vole da čuju, ha-ha-ha. Kada zatraže od mene da se nameštaj “samo” nalakira, to najčešće nije bilo “samo” lakiranje, jer u većini slučajeva tu ima raznih popravki, lepljenja, bojenja i drugih poslova. Najviše sam radila na restauraciji stolica. Najveći izazov za mene je bila restauracija stola koji smo radili zajedno sa majstorom Grgom za Jevrejsku opštinu u Subotici koja je imala na ploči Davidovu zvezdu. U Pragu se sada najčešće bavim rezbarenjem raznog nameštaja.

Većina drogerija danas nude gomilu teških hemijskih sredstava za čišćenje nameštaja. Međutim, Lea savetuje da ih izbacimo iz upotrebe i da stilski nameštaj čistimo isključivo suvom, mekom krpom, i da je dovoljno jednom mesečno prebrisati ga proizvodom koji sadrži vosak kako bi povratili njegov sjaj.

Zašto si odlučila da se privremeno preseliš u Prag i da li planiraš da se vratiš u Suboticu?

Nisam napustila Suboticu. Samo sam postala putujući majstor. Trenutno boravim malo duže u Pragu jer moj muž već 10 godina radi za kompaniju koja je tu u Pragu pa su ga zvali na malo duži period. Ja sam zbog mog zanata nekada duže boravila u Mađarskoj i u Sloveniji i eto ukazala mi se prilika sada i u Češkoj Republici. Vraćam se rado u svoj rodni kraj i ponosno se hvalim i ovde da sam Subotičanka iz mešovitog braka, religije, jezika i kulture. Ako opet bude potrebno da radim nekome nešto u Subotici ili bilo gde u Srbiji, naravno da dolazim. Boravim ovde duže jer su se i meni ukazale poslovne prilike kao restauratorki – ima dosta kolekcionara kao i u Subotici pa i sa njima tu radim na nameštaju pa neki projekti malo duže traju.

Čime si se bavila u Subotici i da li je restauracija nameštaja zapravo iz hobija prerasla u ozbiljan posao?

Od spremanja do administracije, pa mogu da nabrajam… Poslednji posao u Subotici je bio onlajn obračun plata. Međutim i pored svakog posla koji sam radila, restauracija nameštaja je uvek bila prisutna, čak i dok sam studirala – tako sam i platila svoje studije. To je prvo bio hobi ali eto, preraslo u malu veću profesiju. Mada i dalje ga nekako doživljavam kao hobi jer ga ne radim kao klasičan posao i nije da ga uvek imam, ali mi se ljudi sve češće javljaju. U međuvremenu u slobodno vreme pišem knjigu o svojim radovima. Može se reći da je to kao neki dnevnik rada. Od mog mentora sam dobila jednom taj savet i odlučila da počnem i sa pisanjem. Nikada se ne zna kad će mi to biti potrebno.

U Subotici si se bavila i volonterizmom. U kojim organizacijama si bila aktivna i zašto ti je to bilo važno?

Od 2004. do 2010. godine sam bila u nevladinoj organizaciji “United Games of Nations”. Tamo sam usavršila svoj engleski jezik i izašla iz svoje comfort zone. Bila sam stidljiva i teško se izražavala, ali ta organizacija mi je mnogo pomogla da se oslobodim i bolje izrazim. Dala mi je priliku da putujem, upoznam nove ljude, naučim neki drugi jezik i kulturu. Od 2010. do 2018. godine sam već bila honorarni saradnik u Centru lokalne demokratije (LDA) u Subotici, gde sam se bavila mentorstvom, pisanjem i organizacijom projekata, treninzima i edukativnim radionicama. Mislim da je svakako važno da tokom studija ili srednje škole mladi budu u nekoj nevladinoj organizaciji, pogotovo ako im nude priliku da putuju i vide malo sveta. Sada se sve može pročitati preko interneta, naravno, ali to iskustvo koje sam tada dobila ne može se uporediti ni sa čim. Tu sam naučila kako da na projektima radim odgovorno.

Možda nema mnogo veze sa restauracijom, ali bih napomenula da sam u Sloveniji, tokom volontiranja na jednom festivalu preko organizacije “United Games” imala radionicu sa mladim slepim i slabovidim osobama moje generacije. Družili smo se i radili iste ili slične aktivnosti tokom našeg boravka tamo. Saznala sam da oni jako vole da igraju šah i dosta su spretni u tome. Razumeli su pravila i mnogo bolje su igrali nego, da kažem, mi koji nemamo problem sa vidom. Htela sam im pomoći, da im olakšam nekako naše druženje, pa mi je palo na pamet da od drveta napravim šahovsku ploču i figure za slepe. To je tada bilo zaista amaterski urađeno, bili smo mladi i neiskusni kada je stolarski zanat u pitanju – ali je uspelo. Kupili smo veću šahovsku tablu sa piunima. Izbušili smo rupe na kockama, dogovorili se koji oblici će imati crne i crvene figure i na svakoj figure dodali tiplicu kako bismo je mogli postaviti na rupu koju smo izbušili. Mislim da tu sreću u njihovim očima neću nikada zaboraviti… Tako da, bez obzira na sve, mislim da je dobro ponekada probati nešto novo da bi se stvorile neke nove ideje i kako bismo pomogli ljudima.

Koliko su, po tvom mišljenju, danas mladi spremni da svojim radom vraćaju nešto društvu u kome žive, da volontiraju, da pomažu, da budu humani?

Svet i civilne organizacije su se dosta promenile tokom godina. Iz svog iskustva videla sam da ima ljudi koji će nesebično pomoći jedni drugima, i to samoinicijativno. Tokom 2020. godine, kada sam imala puno posla oko restauracije, došli su mi prijatelji da mi pomognu, i jedino što su tražili od mene za uzvrat je neko znanje, da oni mogu isto nešto kod kuće uraditi, i tako je i bilo. Radili su uz moje instrukcije, mnogo su uradili i oko pripreme i transporta nameštaja. Moj posao je bio da uradim završnu polituru. I danas sam im zahvalna na svemu jer volim deliti svoje znanje sa drugima.

Gde sebe vidiš u budućnosti?

Moji planovi u budućnosti su da otvorim svoju radionicu u Subotici, ali da delim svoje znanje sa drugima, da ostavim neki trag za sobom. Možda bih nekada volela da se zaposlim na nekom mirnijem poslu, na primer u muzeju ili u školi, ali svakako želim da nastavim da restauriram nameštaj. U planu je da se u Suboticu vratim sredinom juna, a najkasnije u septembru ove godine, nakon što se završi projekat na kome radim u Pragu. I nedostaje mi porodica, društvo i sama Subotica.