Sto godina poslastičarnice “Pelivan”: Ukus subotičkog detinjstva

Čuvena i nadaleko poznata najstarija subotička poslastičarnica „Pelivan“ danas slavi 100. rođendan. Osnovana je 1923. godine, ceo jedan vek brižno čuvajući i negujući tradiciju kvaliteta.

Možda jedan od najkremastijih i najukusnijih sladoleda koji pripremaju zaposleni u ovoj poslastičarnici zasigurno ima posebno mesto u srcima mnogih Subotičana, kao i onih koji se s vremena na vreme vraćaju u svoj rodni grad, ali i turista koji ovde, uz kafu i sladoled, ipak imaju najlepši pogled na biser grada – Gradsku kuću.

Moja najranija sećanja o „Pelivanu“ čuvam od svoje 16. godine, kada sam se igrala sa drugarima sa kojima smo se večito motali oko poslastičarnice, u nadi da ćemo nakon zatvaranja dobiti nekoliko preostalih kugli sladoleda. I tako je i bilo, kao deca, mnogo puta smo se „ogrebali“ za koju kuglu „viška“.

A sada, 25 godina kasnije, i kao odrasla, nastavila sam da svraćam po sladoled zato što je njegov ukus ostao isti – upravo onakav kakvog ga se sećam kao dete.

Od nedavno “Pelivan” ima i nekoliko ukusa bez šećera, što je zasigurno privuklo i one koji do sada nisu tako često zalazili u poslastičarnice.

Šta je tajna stogodišnjeg opstanka?

Kada sam bila dete, jednako kao i danas, vlasnik „Pelivana“ Ismail Nezirović stalni je „inventar“ u poslastičarnici. Bez njega dan u sladoledarnici ne započinje i ne završava se.

„Bavljenje nekim poslom profesionalno zahteva mnoga odricanja. Ja sam poslednji put na moru bio sa Gimnazijom, na maturskoj ekskurziji. Nema odmora, to je prosto tako i prisutni ste tu ceo dan. Sladoled je vrlo osetljiv proizvod i stalno je pod prismotrom. Jedan od uslova je da je on svež i svaki dan se proizvodi“, rekao je Nezirović u razgovoru za Magločistač.

Njegov deda Himet Nezirović, koji pripada, kao i on, etničkoj zajednici Goranaca, 1923. godine je osnovao „Pelivan“ u Subotici koji se prvobitno nalazio na Korzou, na mestu gde se sada nalazi jedan od mobilnih operatera, da bi se godinama kasnije preselio na mali Korzo, gde se i sada nalazi.

Na pitanje koje su bile najteže a koje najlepše godine u životu „Pelivana“, Nezirović je istakao da su najteže bile 90-te godine, kao i za mnoge u privatnom sektoru, dok su 70-te predstavljale ekspanziju, kako u državi tako i u “Pelivanu” i među ljudima.

„Nekada su se ljudi družili, nije bilo otuđenosti kao što je sada ima – telefon ceo dan… To su roboti, nisu više ljudi, čast izuzecima, mlad svet je sada drugačiji, nema sedenja na ’Majmun placu’, druženja… Ovo je ovde ispred poslastičarnice bilo prepuno, ljudi su se ovde upoznavali“, priseća se naš sagovornik.

Za stalne mušterije poseban kutak

Briga o gostima je takođe jedna od odlika “Pelivana” po kojoj se ovaj ugostiteljski objekat izdvaja u odnosu na druge.

Na žalost, dodaje Nezirović, svake godine im “ode” po jedna stalna mušterija, od kojih su često neki bili i iznad 90 godina.

„Oni su bili zaštitni znak ’Pelivana’. Ja sam za njih imao rezervisan sto, gde su se oni okupljali. Imao sam i decu koja su nekada dolazila ovde i koji i danas, kao odrasli, redovno dolaze na sladoled u ’Pelivan’. Neki odu u inostranstvo pa se vrate, ali uvek dođu ovde – to su lepe navike…“, kazao je najpoznatiji sladoledžija u Subotici.