Subotica mu se nikada nije odužila: Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića potisnut na marginu

Iako poslednjih godina formalno nije ukinut, Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića, koji je osnovan 2014. godine – sasvim je utihnuo, izjavila je danas za Magločistač jedna od njegovih osnivačica, Aleksandra Đurić Bosnić iz Novog Sada.

„Našao se, naime, sa svima onima koji su u njegovom radu učestvovali, ne samo u Vojvodini i Srbiji, već i regionu, sasvim izvan političke volje predstavnika subotičke lokalne vlasti, pa i onih kojima je u ovom gradu povereno da se bave kulturnom politikom“, ocenila je Đurić Bosnić.

Radomir Konstantinović i njegovo delo još jednom su tako, kako je istakla, „svesno potisnuti na marginu“.

„Tako je Subotica, možda nepovratno, izgubila prostor svoje osvojene otvorenosti i približila se palanačkim svetonazorima“, zaključila je Đurić Bosnić.

Ona je podsetila da je tri godine nakon smrti Radomira Konstantinovića u Subotici bila održana konstitutivna sednica tog saveta, a da su se te 2014. godine svi koji su učestvovali u njegovom osnivanju osećali počastvovano, svesni da je pred njima svojevrsna kulturološka misija.

„Istovremeno, bila je to misija pokretanja novih otkrivanja Konstantinovićevog filozofskog i književnog opusa, ali i misija apelovanja na neophodnost da kultura u kojoj živimo i stvaramo bude otvorena, da se izbori sa svim iskušenjima zatvorenosti i diktata kolektivnih volja koja, neminovno, pre ili kasnije dovodi do toga da svoje egzistencije provodimo u palanačkim doktrinarnim kodovima i indoktrinacijama svih vrsta – estetskih i etičkih“, kazala je Đurić Bosnić.

Konstantinović je do kraja života ostao vezan za Suboticu

Jedna od prvih odluka Saveta bila je organizovanje Dana Radomira Konstantinovića upravo u Subotici, gradu u kojem je Konstantinović rođen i za koji je do kraja života ostao vezan ne samo sećanjima, već i stvaralačkim vraćanjima svaki put kada je govorio o raznolikosti kao šansi za otvorenost, ali i iskušenjima koja su, znao je to, i neizbežna i gotovo trajna. 

Za članove Saveta izabrani su bili književnici, filozofi i kulturni poslenici koji su bili Konstantinovićevi bliski saradnici, ali i oni koji su se marljivo i posvećeno bavili njegovim opusom.

Latinka Perović izabrana je bila za predsednicu Saveta, a među članovima bili su Aleksandra Đurić Bosnić, Živan Berisavljević, Laslo Vegel, Ivan Milenković, Radivoj Cvetićanin, Gojko Tešić, Oto Tolnai, Boško Krstić, Boško Kovačević, Branislav Grubački, Milica Konstantinović, Dragan Rokvić (kao tadašnji direktor Gradske biblioteke Subotica), i Dragan Marković (Sarajevo).

Prema rečima Đurić Bosnić, Savet je već 2015. godine organizovao međunarodni naučni skup „O duhu otvorenosti“, a priređen je i objavljen istoimeni zbornik radova.

Povodom promocije zbornika „O duhu otvorenosti“, ona je podsetila na reči koje je tada na promociji zbornika u Zavodu za kulturu Vojvodine izgovorila Latinka Perović:

„Njegovi učesnici nisu bili samo iz Beograda, Novog Sada i Subotice, već i iz Zagreba, Skoplja, Sarajeva, Berlina, Budimpešte, Trsta… Otkrivali su dimenzije dela Radomira Konstantinovića: filozofsku, istorijsku, književnu i utvrđivali da Konstantinovićevo delo nije svodivo ni na jednu od njih: celinu čine sve one zajedno. Kritikujući zatvorenost koja je moguća u Srbiji, ali i u Budimpešti i Londonu, Konstantinović je nije video kao isključivost prema Drugom, onom ‘iza brda’, već i kao odbacivanje različitosti unutar jedne zajednice – koju nije prvi nazvao palankom. Ta okamenjenost duha sužava mogućnost traženja racionalnih rešenja, sporazuma i kompromisa. Ona slobodi pretpostavlja jedinstvo u blokovima, jedno stanovište, koje vodi u nacizam”.

Oktobra 2016. godine, u svečanoj sali Gradske biblioteke u Subotici, prvi put je uručena Nagrada Radomir Konstantinović koju su dobili Milorad Belančić i Slobodan Šnajder. Nakon šest godina od odlaska Radomira Konstantinovića, u organizaciji Saveta, održane su u Subotici i u Novom Sadu promocije biografske studije Konstantinović. Hronika, Radivoja Cvetićanina. Nagrada Radomir Konstantinović 2019. dodeljena je upravo Radivoju Cvetićaninu, ali i Laslu Vegelu za roman Balkanska lepotica.

Za 2019. i 2020. dodeljeno je deset povelja povodom desete godišnjice smrti Radomira Konstantinovića. Dobitnici povelja bili su: Oto Tolnai: Skandal: izbor pesama 2001-2017. KOV, Vršac, 2020.; Bora Ćosić: Dnevnik 2013-2020. Lom, Beograd, 2020.; Filip David: Jesmo li čudovišta. Službeni glasnik, Beograd, 2019.; Slavoj Žižek: Kao lopov u noći. Kako misliti kapital, Novi Sad, Akademska knjiga, 2020.; Dragan Prole: Jednakost nejednakog. Fenomenologija i rane avangarde. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2019.; Ivan Lovrenović: Putovi su, snovi li su. Fraktura, Zagreb, 2020.; Ješa Denegri: Jedna moguća istorija umetnosti XX veka. Službeni glasnik, Beograd, 2020.; Božo Koprivica: Vježbanka Danilo Kiš. Karioke, Beograd, 2020.; Vlaho Bogišić: Nedovršeni Bogišićev Ustav i druga međuplemenska razmatranja. Službeni glasnik, Beograd, 2020.; Tomislav Brlek: Tvrdi tekst. Uvid i nevid moderne hrvatske književnosti. Fraktura, Zagreb, 2020.

Žiri je, prema kasnijoj proceni novinara, delio jednoglasno uverenje da je ovaj izbor i autora i dela antologijski po svemu, dodaje Đurić Bosnić, a ono što je svakako najvažnije – „ova ostvarenja su, nesporno, deo konstantinovićevske tradicije modernosti na bivšim jugoslovenskim prostorima“.

Konstantinović nikada nije dobio priznanje počasnog građanina Subotice

Njegov rodni grad Subotica dva puta je odbio da proglasi Konstantinovića svojim počasnim građaninom. Prvi put 2005. godine, a drugi put 2013. godine zbog političkih razmirica između Hrvata i Bunjevaca.

Magločistač je u oktobru 2015. godine u svom izveštaju napisao da priznanje Počasni građanin Subotice jednom od najvećih mislilaca nije dodeljeno iz dva razloga „a to su dva Konstantinovićeva smrtna neprijatelja – jedan je duh palanke, a drugi duh nacionalizma“.

Predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor rekao je takođe u oktobru 2015. godine na otvaranju Međunarodnog okruglog stola „Dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića“ u Subotici da će Grad 2016. godine ponovo predložiti srpskog filozofa i književnika Radomira Konstantinovića za počasnog građanina Subotice – ali to se nije dogodilo.

Pastor je tada istakao da je vredno izviniti se Radomiru Konstantinoviću i proglasiti ga posthumno počasnim građaninom grada Subotice.

„Subotica je jedan od retkih gradova koji govori o Radomiru Konstantinoviću stisnutih zuba, sa knedlom u grlu, zamuckujući, jer znamo da se ogrešila o njega“, kazao je Pastor tada u svom obraćanju prisutnima.

Nakon dva neuspela pokušaja, čuveni fiozof i književnik Radomir Konstantinović ipak je u martu 2015. godine dobio delimičnu satisfakciju — na njegovu rodnu kuću u Zmaj Jovinoj 17 u Subotici postavljena je spomen-ploča sa njegovim ličnim podacima.

Ko je bio Konstantinović?

Radomir Konstantinović je rođen 27. marta 1928. godine u Subotici a preminuo je 27. oktobra 2011. godine u Beogradu. On je bio srpski filozof i književnik i veliki kritičar nacionalizma i rata. Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949-1951. godine. Više decenija bio je ugledni saradnik Trećeg programa Radio Beograda.

Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“ (1951), da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“ (1954), „Mišolovka“ (1956), „Čisti i prljavi“ (1958), „Izlazak“ (za šta je dobio NIN-ovu nagradu 1960. godine) i „Ahasfer ili traktat o pivskoj flaši“ (1964). Od „Pentagrama“ (1966), okreće se eseju. Zatim, 1969. godine objavljuje svoje možda najznačajnije delo „Filosofija palanke“ u kojoj analizira provincijsku svest, uvreženu malograđanštinu i kruti tradicionalizam.

Pet dana nakon početka opsade Sarajeva, 1992. godine je osnovao Beogradski krug nezavisnih intelektualaca koji se protive ratu. Tada je definisao „drugu Srbiju“ kao onu Srbiju koja se ne miri sa zločinom. U vreme zamaha istorijskog revizionizma, 1994. godine, Konstantinović je osnovao Društvo za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji (1941-1945), koje danas postoji pod imenom Savez antifašista Srbije. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. On je u Akademiju nauka Bosne i Hercegovine primljen 2003. godine, navodi se u podacima Vikipedije.

Kada je preminuo 2011. godine, na komemoraciji se nije pojavio niko od aktuelnih predstavnika vlasti.