Od rušenja prve Rajhlove kuće u Subotici do sačuvanih važnih simbola u zaštićenom gradskom jezgru

U nastavku knjige, upoznaćemo se sa prvim secesijskim reljefom koji je u Subotici projektovao arhitekta Ferenc Rajhl i njegovom prvom kućom u stilu secesije koja je srušena pre više od 10 godina da bi na njenom mestu bila izgrađena višespratnica. Biće reči i o važnim figurama, simbolima i nekadašnjim reklamama koje su krasile objekte, kao i porukama „devojke sa prozora“, motivima koje su stvarali Marcel Komor i Deže Jakab, ali i Titus Mačković i Alfred Hajoš.

Rajhlov prvi secesijski reljef (1899)

Najamnu palatu Ferenca Rajhla, nekada u ulici Vase Stajića 11, projektovao je Ferenc Rajhl 1899. godine, u stilu eklektike sa elementima francuske secesije. Objekat je srušen 2010. godine, kada je fasada već bila prilično oronula, malter i fasadna obrada većim delom opali, a enterijer nenaseljen i zapušten. Konstrukcija je međutim bila zdrava, sa primetnim uticajem vremena usled neodržavanja.

Iako danas ne postoji, ovaj objekat je važan jer je njegova fasada prva koju je Rajhl projektovao u stilu secesije i u koju je ugradio tipične simbole ovog stila: sunce, mesec, devojku i cveće. Rajhl je bio na izvoru širenja novog pokreta, jer je nakon studija arhitektrure u Budimpešti, boravio neko vreme i u Beču.

Zidno platno objekta bilo je naglašeno centralnim rizalitom koji se završavao izlomljenom trougaonom atikom u okviru koje je bila bogata arhitektonska plastika. Dva prozora rizalita su bila uokvirena lukom u čijoj luneti je bila reljefno izvedena kompozicija nage ležeće ženske figure na polumesecu, opuštenog tela i zatvorenih očiju. Takva predstava jedinstvena je u Rajhlovom opusu. Ne radi se samo o jednoj romantičnoj predstavi, koja treba da ima funkciju fasadnog ukrasa, već o refleksiji na osnovnu ideju secesije: buđenje, tj. preporod. Simbol polumeseca prikazan je uz sunce, što kraj usnule devojke navodi na misao o dolasku dana i buđenju devojke. Momenat buđenja je zapravo suština secesijskog pokreta koji je verovao u preporođenu moć umetnosti s kojom se svet može harmonično preobraziti. Postavljanje žene u epicentar kompozicije podvlači još jedan bitan momenat pokreta koji govori o tome. Sunce i mesec kao simboli muškarca i žene u zajedništvu će izroditi nešto novo, mlado, koje stremi budućnosti. Mlada žena postaje jedan od osnovnih motiva secesije zbog svog prirodnog dara preporoda, kojem je secesija u osnovi težila. Pored nje se u ovoj kompoziciji javlja raštrkano cveće, drugi važan motiv ovog stila koji se vezuje za prirodu i pojam lepote. Umetnost secesije otcepljuje se od historicizma i njegovih neo stilova, vraćajući se prirodi i zanatskoj veštini. Nova umetnička praksa umetnost podređuje konceptu potrage za identitetom. Protiveći se kapitalizmu, dehumanizaciji, ropstvu stvaralačke slobode teži da se obnovi, kako bi stvorila utočište savremenom čoveku. Zato su simboli snova i buđenja, rađanja i preporoda zapravo brižljivo razrađeni koncept koji će zaista obnoviti Evropu sa svojim nacionalnim obeležjima u okviru ovog stila.

Tretman forme izveden je u plitkoj plastici, sa brižljivo izvedenim detaljima kose i u neskrivenoj putenosti tela. Forma je proporcionalno rešena, sa vrlo uglačanom završnom obradom koja je potpuno odgovarala temi. Na atici rizalita nalazi se sasvim očuvan reljef sunca, koji možemo videti i na atici krova u Tolstojevoj 3, na kući Ištvana Losa, koju je 1907. godine projektovao Lipot Balog (Balogh Lipót).

Motiv sunca, postavljen u atici, vrlo podseća na sunčane zabate, koji se javljaju u narodnom graditeljstvu. Njihova izrada započela je krajem XVIII i početkom XIX veka. Zraci koji se ujednačeno šire iz centra zabata imaju koren u crkvenoj umetnosti. Njihova funkcija je bila da štite kuće od zla.

Rušenje prvog secesijskog objekta u prostorno kulturno-istorijskoj celini od velikog značaja predstavlja faktor degradacije pod uticajem ljudskog faktora. U slučajevima kada nije dovoljno razvijen tretman prema kulturnom nasleđu dolazi do iznenadnih uništenja vrednih objekata. Stoga promociju spomenika kulture treba obavljati blagovremeno, preventivno, kako bi se izbegle greške usled neznanja.

U glavnom projektu rušenja objekta nalazi se tačan opis metoda kada se rušio poslednji fasadni zid. Rušenje objekta odigralo se jako brzo, tako da stručnjaci Zavoda nisu stigli da demontiraju vredne reljefe i prenesu ih u muzejski depo, jer su prilikom vibracija krovnog pokrivača i unutrašnjih zidova gipsani reljefi prvi otpali. Tom prilikom je u depou gradilišta sklonjena jedino drvena kapija sa elementima kovanog gvožđa.

Na predmentim parcelama je izgrađen objekat za stanovanje od pet spratova, koji je nastavljen nizom stambenog bloka. „Predviđena novogradnja od centra grada napraviće savremeni geto jer će gustina stanovanja biti veća nego što je u najgušćim delovima evropskih metropola. Lagano rušenje grada koji ne čine samo objekti već i ljudi, rušenje je urbanog sećanja…“ (citat arhitekte mr Žombora Saboa, novine „Blic“, tekst Biljane Vučković).

Florijan Nađ: Mali šegrt kovač (kraj XIX veka)

Zbog jednostavne fasade bez dekoracije, muška figura sa keceljom, nakovnjem i čekićem posebno skreće pažnju prolaznika. Autor ovog simbola kovača izrađenog krajem XIX veka je kovački majstor Florijan Nađ (Nagy Flórián, dokumentacija MZZSK). Objekat se nalazi u ulici Matka Vukovića 7. Projektovao ga je Janoš Škulteti 1867. godine. Kasnije je zgrada dograđivana po projektu inženjera Otona Tomandla u stilu klasicizma. Figura je prvobitno stajala na gvožđari u ulici Matka Vukovića 4 u tzv. Pijuković kući, koja je bila u vlasništvu porodice Seneš. Selidbom gvožđare, vlasnik je preneo skulpturu na sadašnju lokaciju. Po nepotvrđenim podacima gospodina Seneša, figura malog šegrta izrađena 1882. godine u Debrecinu, kao majstorsko delo nekog tamošnjeg limara. Autor je figuru, 1886. godine prodao subotičkom trgovcu Baboliju koji je malog šegrta postavio iznad ulaza u svoju prodavnicu. Od Babolija, figura je došla u posed trgovca Molcera, koji je ovu prosledio trgovcu Sekelju, od koga familija Seneš kupuje radnju 1918. godine.

Zaglavlje pisma gvožđare Karolja Molcera sadržalo je u svom grafičkom rešenju sliku ovog bravara šegrta, koga danas prepoznajemo kao kovača. Ovaj memorandum zadržao je i Seneš, kao što vidimo na primeru obeleženog datumom 20. jun 1919. godine. Figura se nalazi na spratnom delu fasade, uz kolsko-pešačku kapiju. Napravljena je tehnikom kovanja lima, nakon čega je detaljno obojena. Ovaj tretman skulpture je zanimljiv i jedinstven zbog materijala od kog je napravljena, a naročito zbog kolorističkog rešenja koje se uredno održava više od jednog veka.

Slobodnostojeća skulptura sa čekićem u ruci pored nakovnja, predstavlja zaštitni znak gvožđare iznad koje je bila postavljena. Nekada su trgovci i preduzetnici na objektima ugrađivali simbole koji asociraju na njihovu uslužnu delatnost. Taj vizuelni jezik je svima bio dovoljno poznat, pa su ovakve asocijacije postajale i zaštitni znakovi određenih lokala. U današnje vreme, roba se prodaje reklamom u dizajnerskom mediju. Zato bi se za ovu skulpturu moglo reći da je jedan od retko sačuvanih primera reklamiranja u gradu i dizajna u službi marketinga. Iako gvožđara više ne postoji, skulptura koja je imala ulogu brenda nadživela je svoju namenu.

Može se konstatovati da je figura u dobrom stanju, naročito boja koja je vrlo postojana. U lošijem stanju su jedino delovi lica koji su izloženi hemijskim procesima slivanja vlage i stvaranja korozivnih promena. Tokom 2005. godine skulptura je sanirana zbog mehaničkih oštećenja koja su nastala usled šuta koji se odranjao sa krovnog venca, tako da je glava kovača bila probušena, a čekić u međuvremenu polomljen. Zavod je sanirao oštećenje na vrhu skulpture, ali nažalost čekić do današnjih dana nije vraćen.

Devojka sa prozora (1907)

Zgrada nekadašnje banke, sada Putnika, nalazi se u ulici Korzo 4. Projektovali su je Marcel Komor (Komor Marcell 1868–1944) i Deže Jakab (Jakab Dezső 1864–1932) 1907. godine, u stilu mađarske secesije. Zbog prvobitne namene objekta koji je bio banka, na fasadi se javljaju košnice, latice suncokreta, koje mogu da asocijaraju na sunce. Jedan od motiva košnice se javlja od metala u gornjem delu glavnog ulaza, kao i na kamenim masivima sa obe strane drvene kapije. Oko prozora na prvom spratu javlja se niz stilizovanih motiva sove koja izdaleka liče na srca. Sova je poznati simbol mudrosti. U istoj ravni sa prozorima prvog sprata se javlja motiv veverice, vrednog sakupljača žirova. Ova tri simbola ukazuju na štedljivost i racionalno upravljanje stečenim imovinom.

Tipični za mađarsku varijantu secesije pružaju osnovni idejni akcenat objektu – racionalnost i štedljivost. Na prvom spratu objekta javljaju se simboli plodnosti i izobilja, dok se na donjem delu erkera sa dve strane u funkciji konzola pojavljuju četiri motiva devojke na prozoru. Ovaj reljef u punoj plastici predstavlja ženu koja se nalaktila kao da gleda kroz prozor, dok na glavi drži erker.

Figure nalakćenih devojaka su izvedene u Žolnai keramici. Pored raskošne i koloristički bogate fasade, upravo ove ženske glave markiraju izgled objekta. Nalakćene dame u prirodnoj veličini čine da se prolaznik oseća kao da ga neko posmatra sa prvog sprata, što ovu fasadu značajno oživljava i čini posebnom.

Prilikom restauracije 1992. godine Zavod je obnovio fasadu, vraćajući u prvobitno stanje koloristički izgled fasade i njenih elemenata. Vajarka Vera Gabrić Počuča izvela je prema postojećim originalima nedostajuće motive u gipsu, na osnovu kojih su poručeni elementi iz fabrike Žolnai u Pečuju, u Mađarskoj. Ova keramika je izrađena od pirogranita, tehnologije koja je kao i eozin (specijalna glazura u bojama) izum i dobro čuvana tajna fabrike Žolnai. Pirogranit se tretira posebnom tehnologijom i peče na određenoj temperaturi na kojoj dobija izrazita svojstva odolevanja vremenu i atmosferskim uslovima. Elementi koji su ostali očuvani, očišćeni su mehaničko-hemijskim postupkom. Među njima su bila i četiri motiva devojke na prozoru. Čišćenje ovih motiva je obavljeno na licu mesta, posle čega su ofarbani na osnovu originalne boje nađene u slojevima fasadne farbe.

Reljefne figure pozne secesije (1911)

Reljefne figure nalazimo na fasadi objekta u ulici Petefi Šandora 14, koji je projektovao Titus Mačković 1911. godine, u stilu geometrizovane pozne secesije. Zidna geometrizovana plastika javlja se iznad prozora akcentovanih reljefom muških i ženskih figura prirodne veličine iznad pilastera. Oni između sebe drže ukrasnu girlandu. U spratnom delu ugaone građevine smešteno je šest parova muških i ženskih identičnih reljefa što znači da na fasadi objekta ima ukupno 12 figura. Oni se nalaze na četiri rizalita različito markirajući otvore prvog sprata. Ugaoni rizaliti se dodiruju i u njima je smešteno dva puta po dva para muških i ženskih figura. U bočnim rizlitima nalazimo po jedan par ove reljefne kompozicije. Izvorno su izvedeni od gipsa i prefinjene su obrade. Zbog uticaja geometrizovane secesije, fasadno platno je veoma svedeno. Upravo zbog toga ovi reljefni parovi na razuđenoj fasadnoj kompozicije dolaze do izražaja na pravi način. Blage konture figuracije muško-ženskog para, naglašavaju linearnost izvedbe. I muškarac i žena gledaju na dole prema festonima kojima su povezani, nalik suncokretu koji u predvečerje spušta glavu. Sve navedeno ostavlja utisak jednog zrelog stila, kako samog arhitekte, tako i pozne secesije u kojoj se izrazio na fasadnom platnu ovog objekta.

Ženska figura u prirodnoj veličini je leta 2008. godine usled radova u neposrednoj blizini, iz bezbedonosnih razloga sa fasade zaštićenog objekta premeštena u skladište i u depou Zavoda leži do današnjih dana. Tom prilikom mogli smo da izučavamo promene koje su nastale u materijalu tokom godina. Naime, usled kristalizacije soli koja se pojavila putem kapilarne vlage, materijal je počeo da menja svoja svojstva i dobija na težini. Vibracije, nastale usled rada na izgradnji kružnog toka u neposrednoj blizini objekta, izazvale su odvajanje materijala od površine. Konstatovano je rizično stanje po reljefe.

Iako su figure bile ankerisane, tektonske promene su ubrzale proces, kako zbog promena unutrašnjeg sastava materijala, nastalog pod uticajem hemijskih faktora, tako i zbog uticaja fizičkih faktora tj. mraza.

Površina reljefnih figura je vidno isprana pod dejstvom erozije, što je na nekim mestima izmenilo osnovni izgled skulptura.

Proces čišćenja ovih reljefa trebao bi da se obavi čistom vodom u kombinaciji sa mehaničkim skidanjem hirofe i farbe, pomoću vajarskih alatki. Ukoliko je neophodno, dijagnostikovanu površinu treba tretirati hemijskim rastvorima u kombinaciji sa kompresama.

Nakon čišćenja treba popuniti pukotine i retuširati površinu figura. Ova premošćenja potrebno je izvršiti smešom cementa i veštačkog kamena jer je i sama skulptura vremenom restaurirana cementnim mešavinama i promenjivog je sastava. Ukoliko bi se pokazalo da je svih šest parova, tj. 12 figura u vrlo oštećenom stanju nakon demontaže, potrebno je napraviti nove kalupe na osnovu jedne restaurirane figure i izraditi nove odlivke. Ovakve intervencije rade se samo kada je strukturu materijala nemoguće preneti u budućnost. Ukoliko je došlo do zamora materijala i promena unutrašnjeg sastava nastalih usled hemijskih procesa, nema drugog izbora osim izrade novih uzoraka.

Fasadna skulptura Opšte kreditne banke (1911)

Ornamentika na objektu koji se nalazi na Trgu Republike 2 korišćena je veoma štedljivo. Zgradu je projektovao Alfred Hajoš 1911. godine u stilu geometrijske bečke secesije, gde reljefna dekoracija samo akcentuje fasadu. Zgrada je izgrađena za potrebe opšte kreditne banke. Na fasadnom platnu prisutna je reljefna plastika u spratnom delu objekta. U pravougaonim poljima u vencu od šematizovanih motiva smeštena je kompozicija sačinjena od četiri deteta po dva para, sa festonima između sebe – na sličan način nalik paru iz prethodnog primera, na fasadi Titusa Mačkovića. Ovi motivi su karakteristični za nemačku secesiju. Držeći girlandu između sebe, goli dečačići podsećaju na mala puta, tj. na svoje uzore: na antičke amore i kupidone, koje je renesansa ponovo uvela u likovnu umetnost.

U dokumentaciji Zavoda nalazimo da su reljefi urađeni u malteru. Nalazimo takođe da je stanje objekta 1998. godine bilo vrlo trošno. Čak su i delovi dekorativne plastike počeli da otpadaju sa fasade, što je ubrzo dovelo do konzervacije i restauracije cele fasade, krovnog pokrivača, tavanske konstrukcije i oluka. Stanje ove fasadne dekoracije i dalje je trošno, jer malter nije toliko otporan da bi dugo vremena odolevao hemijskobiološkim uticajima. Malter je pre svega vezivni materijal i ima široku primenu u građevinarstvu, ali se koristi i za odlivanje dekorativnih elemenata na fasadama. Ipak, zbog svog osnovnog sastava nije otporan na unutrašnje napone materijala usled toplih leta i hladnih zima, kao i na uticaj vlage i mraza, koji ga vremenom pretvaraju u rastresit materijal.

Umesto dekorativnih ćupova i vaza na mansardnom delu krovišta nalazimo simetrično postavljene dve slobodno stojeće košnice. Ovaj motiv koji simboliše bankarstvo, štednju i prikupljaje novca govori o nameni zgrade za potrebe banke. Već smo ga susreli na zgradi Žute kuće u Štrosmajerovoj ulici. U isto vreme, oko 1880. godine, u ulici Matka Vukovića 1, opet na fasadi koju je projektovao Titus Mačković nalazimo košnicu u plitkom reljefu odmah iznad ulaznih vrata smeštenih na uglu zgrade. Nešto kasnije na fasadi već pomenute nekadašnje banke u ulici Korzo 4, koju su 1907. godine projektovali Marcel Komor i Deže Jakab, nalazimo reljefe košnica u raskošnim bojama mađarske varijante secesije. Smeštene su u atikama ovog objekta, pored drugih brojnih atributa štednje koji su ugrađeni na fasadi ove zgrade.

Pseudokarijatide najamne palate Šimona Dominusa (1912)

U ulici Đure Đakovića 11, sa ulazima iz Engelsove i Vase Stajića, nalazi se najamna kuća Šimona Dominusa. Objekat je nastao u tri faze. Izgrađen je 1889. godine, dograđen 1896. po projektu Milana Zarića, a završen dogradnjom 1912. po projektu Adolfa Galija. Stilski je uspešno usaglašen u maniru eklektike sa elementima neorenesanse.

Dekorativna zidna plastika je skoncentisana oko spratnih otvora u vidu timpanona, arhitrava, gipsanih konzola sa maskama, lavljim glavama i sl.

Na bočnim rizalitima po dve konzole pridržavaju balkon sa balustradom čije otvore markiraju vrlo interesantne pseudokarijatide koje podržavaju trouglasti timpanon. Dekorativne karijatide predstavljene su kao torza u vidu poluakta sa obnaženim prsima. Noge su geometrijski rešene nastavkom u vidu pilastra, sa pratećom floralnom dekoracijom. Lica su detaljno tretirana, kao i draperija oko kukova. Posebno lep detalj je linija raspuštene kose koja daje okvir licu dotičući ramena. Lica deluju bezvremeno zbog zatvorenih kapaka, koji predstavljaju specifičan detalj na skulpturi.

Pored monumentalnih karijatida koje nalazimo kod Titusa Mačkovića na objektu Matka Vukovića 9, ove su još jedino većih dimenzija i po tome su značajne. Plićeg su reljefa, sa vidnim tragovima vremena. Oštećenja koja primećujemo su nastala usled dejstva vlage. Najpre je otpao malter, a zatim je pod atmosferskim uticajima oštećen i gips od koga su karijatide napravljene. Mesta na kojima nalazimo kraterasta oštećenja lako se nadomešćuju. Dovoljno je nakvasiti površinu, ostaviti da odstoji, a zatim vezati zamešani gips. Za vezivanje gipsa može se koristiti kučina, mada se u danjašnje vreme koriste i smeše dvokomponentnih lepkova koji omogućuju bolje međusobno prijanjanje. U slučajevima kada su oštećenja dublja, potrebno je ugraditi ankere od nerđajućih žica, jer se time obezbeđuje unutrašnja konstrukcija. Kada se gipsana površina retušira i dovede do izgleda identičnog orginalu, ostaje da se ošmirgla i na kraju oboji. U današnje vreme postoje fasadne farbe na silikonskoj bazi koje odbijaju zadržavanje vlage, i praktično omogućavaju da se fasada sama pere za vreme padavina.

Objavljivanje serijala tekstova iz publikacije „Fasadni reljefi i skulpture u zaštićenom jezgru Subotice“ na portalu Magločistač realizuje se u saradnji sa Međuopštinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture Subotica.

Autorke tekstova u publikaciji „Fasadni reljefi i skulpture u zaštićenom jezgru Subotice“ Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Subotica su Maja Rakočević Cvijanov, vajarka, i Neda Džamić, istoričarka umetnosti, dok fotografije potpisuje Željko Vukelić.

Štampanje ove publikacije podržalo je Ministarstvo kulture Srbije.