Scenografkinja Luna Šalamon: Pokušavam da razvijem odnos sa Suboticom, da shvatim šta mi grad govori

Rođena je u Segedinu, a odrasla u Zrenjaninu. U Suboticu je dolazila i ranije zbog saradnje sa pozorišnim udruženjem „Letnji bioskop“ iz Kelebije, ali se pre dva meseca i trajno doselila u ovaj grad – zbog ljubavi.

Završila je 2020. godine master studije scenske arhitekture i dizajna pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu da bi iste godine upisala i doktorske studije scenskog dizajna. Za sebe voli da kaže da se bavi kreiranjem prostora za doživljaje i za razne događaje.

Scenografkinja Luna Šalamon u razgovoru za Magločistač kaže da uglavnom radi na pozorišnoj scenografiji, scenografiji za spotove, studentske filmova… I dalje sarađuje sa pozorišnim udruženjem „Letnji bioskop“ (Nyári mozi) iz Kelebije, a bavi se i slikanjem i crtanjem.

Uglavnom je angažovana po projektima, a od 2020. do danas je stalno u pokretu jer putuje zbog različitih predstava na kojima radi. Najveći deo svog vremena provela je, pak, radeći u Novom Sadu kao asistentkinja na fakultetu koji je završila.

„Prošle godine sam odlučila da budem malo slobodnija jer sam odmah posle školovanja počela da radim, upisala doktorske i shvatila da je to mnogo za mene“, ističe Luna, koja sada traži mesto za sebe u Subotici.

Zašto Subotica?

Zato što sam se zaljubila. Moj dečko, Akoš Njari (Nyári Ákos), radi u Narodnom pozorištu, u Drami na mađarskom jeziku. Upoznali smo se na Kelebiji i od tada dolazim, odlazim, i onda smo se odlučili na to da živimo zajedno. U Subotici živim oko dva meseca, ali sam i ranije dolazila često jer sam radila na predstavama sa “Letnjim pozorištem”.

Kakav je bio tvoj prvi utisak vezano za Suboticu i za ljude koji u njoj žive? Da li se taj utisak vremenom menjao?

Mislila sam da ću ostati u Novom Sadu, ali mi je taj grad postao previše bučan i nekako mi je i zbog dečka i zbog mog rada sa kolegama iz Kelebije bilo logično da se preselim u Suboticu i da odavde idem dalje. Dosta se krećem u zatvorenim krugovima, dva pozorišta, organizacija izložbi… To su uglavnom sve isti ljudi koji se tu pojavljuju, možda nekoliko novih lica koja upoznam usput. Pokušavala sam da širim te krugove i da upoznajem ljude, međutim, čini mi se da to ovde dosta sporo ide. Grad je spor, ljudi su spori, i to ne govorim u nekom negativnom kontekstu, nego je prosto potrebno više vremena da se ljudi otvore i da se ja otvorim.

Dosta sam socijalna osoba i nije mi teško da se upoznajem i družim, ali i grad i ljudi od mene zahtevaju strpljenje i to je nešto što mi je najintrigantnije ovde i u isto vreme i teško i zanimljivo – čudno je. A jedan od razloga je da, kao i svaki grad, Subotica ima drugačiji vazduh, drugačije sve cirkuliše, i prosto u gradu ne postoji voda, reka, nešto što može da odnese dalje misli. Zato je sve koncentrisano ovde, u nekom je vakuumu, zbog čega je potrebno više vremena da se pokrenu stvari. Kada dune vetar, bude malo lakše, ili je potrebno otići na Palić, na Tisu, negde blizu gde ima vode. Grad je prelep, ali posle dužeg vremena je potrebno da se mrdneš i izmestiš odavde. Dobra je lokacija za život i mesto odakle možeš da ideš i dalje.

Kako ocenjuješ kulturnu ponudu grada u poređenju sa drugim gradovima u kojima si boravila?

Ne može da se poredi sa Beogradom jer je to masovna proizvodnja kulturnih događaja koje sad već ne možeš ni da ispratiš zato što ih ima previše, a ne možeš ni da biraš jer je previše šareno sve. Mislim da je u Subotici dosta velika ponuda, svake nedelje ili svake druge nedelje se organizuje neka nova izložba, predstave su konstansto na repertoaru, ima dnevnih događaja, koncerata, bendovi dolaze u razne kafiće. Meni se sviđa što mogu stvarno da ispratim šta se dešava, i što nije kao u Zrenjaninu da ti dođe informacija nakon nekog održanog događaja, nego ovde imamo najavu, pa imaš vremena da se pripremiš gde ćeš da ideš. I super je što se uglavnom ne poklapaju stvari.

Sa drugde strane, kako ocenjuješ položaj i uslove u kojima rade kreativci tj. kulturni delatnici u Subotici?

Ja sam sad, posle duže vremena, „slobodnjak“, i nakon fiksnog posla prvi put osećam užasno veliku slobodu, ali i malu komplikaciju kako se snaći u toj slobodi i šta to znači, i kako sada ponovo iz ove pozicije ući u neku ustanovu kulture na kraće vreme, kako dobiti posao tamo, kako pitati da li možeš tamo da radiš, a pri svemu tome sam ja mlada i u drugom gradu gde me niko ne poznaje…

Dosta je to izazovno u svakom smislu, ne samo za mene, nego i za druge. Institucije su zatvorene svuda u Srbiji. Mislim da se mladima ne govori dovoljno da treba da odu i da pokucaju na vrata, da ponude šta imaju, da pitaju da li mogu da rade, gledaju… Mislim da nam to nedostaje, naročito mladim umetnicima, glumcima, ali i bilo kome – da znamo da imamo mogućnost da pitamo. Ja prosto, ako vidim da se negde radi nešto interesantno što me zanima, ili nekog sa kim bih volela da radim, pitam da li mogu da učestvujem u tome, čak i ako mi nije plaćeno. Iskustvo je vrednije od bilo čega.

Kakva je subotička publika? Da li ju je lako animirati, koliko je prijemčiva za novine?

Uh, jako teško pitanje. Zavisi šta je u pitanju, ko organizuje, gde se organizuje i koji dan se organizuje. Kada ovde odem na neki događaj, često se desi da ljudi ne dođu zato što nije dobar dan ili nije dobro vreme. Što se toga tiče, Subotičani su dosta izbirljivi, a sa druge strane i dalje mislim da su u pitanju jako koncentrisani i zatvoreni krugovi. Naše nacionalne zajednice možda jesu otvorene, ali ne postoji neko ko se bavi njihovim povezivanjem. Ljudi jako teško komuniciraju jedni sa drugima i ne idu na iste događaje, kao da se konstantno mimoilaze.

Zašto u Narodnom pozorištu predstave na srpskom jeziku nisu titlovane na mađarski jezik, dok u Pozorištu “Deže Kostolanji” jesu? To je jako jednostavna i mala stvar kada se već u nazivu institucije navodi – pozorište, kazalište, népszinház. Tu je problem. I kada to krene u kulturi i u pozorištu da se menja, u galerijama, drugim ustanovama koje već jesu višejezične, biće vidljiva i ta promena. Kao, trudimo se da budemo otvoreni za sve, a u stvari nismo, i malo smo lenji da to uradimo. I to može da se menja, da dođu neki novi ljudi, ali je potrebno da se uloži mnogo energije da se to desi.

Koji projekti na kojima si radila sa umetnicima u Subotici su tebi lično bili najinteresantniji i najizazovniji?

Sve što radim sa pozorišnim udruženjem „Letnji bioskop“. To radim iz najveće ljubavi i to je nešto što bih volela da nastavim da razvijam zato što, osim što tamo radim kao scenografkinja, usko sam i u organizaciji i pomažem oko svega – od pisanja projekata do kuvanja i čišćenja kada se održavaju radionice.

Predstave koje smo radili zajedno su jako izazovne i svaka je na svoj način posebna zato što jveliku ulogu igra sam prostor, jer je uglavnom reč o glumcima plesačima, o scenskim pokretima, plesu. Uvek radimo sa nekim novim, zanimljivim muzičarima i takav pristup poslu bih volela da prenesem u svaki drugi posao koji budem radila. Imam veliku slobodu da radim sa svima i prostor jednostavno nastaje iz procesa, što je važnije nego da tačno znam sve korake unapred. Radim na osnovu osećaja i asocijacije. To građenje prostora koje razvijam sa njima je nešto što zapravo radim i svaki dan u svom životu, stanu, u mentalnom i fizičkom prostoru.

Pozorišno udruženje „Letnji bioskop“ postoji 30 godina i nalazi se na velikom imanju na granici sa Mađarskom, na kraju Kelebije, a stvarali su ga mladi umetnici.

„Sve je pravljeno od slame, blata, zemlje, peska, gline, i sve su uglavnom radili studenti i mladi. Pozorišno udruženje se bavi edukacijama, od održavanja radionica, predavanja studentima i drugim zainteresovanima, pa do predstava, performansa koji se često sprovode u saradnji sa Udruženjem građana ’Klara i Rosa’ i Pozorištem ’Deže Kostolanji’“, ističe Luna Šalamon, dodajući da se radi o prostoru koji je važno polazište za umetnike, te najavljuje da je u planu da jednog dana “Letnji bioskop” postane centar za umetničke rezidencije.

Kakav je položaj žena u kulturi? Da li im je teže nego muškarcima da napreduju, da se dokazuju?

Ja sam i na poslu bila stalno okružena ženama, sve su skoro bile asistentkinje oko mene, pa čak i ovde u Subotici mi se čini da su žene na dosta dobrom položaju u kulturi. Ali da je teže opstati, ostati i izboriti se – jeste. Prosto je normalno da jeste. Jako je teško objasniti muškarcima o čemu sve jedna žena vodi računa i razmišlja, i šta joj sve prolazi kroz glavu. Jako je složena tema i prosto ni ne treba upoređivati, različito je. Treba prihvatiti da je drugačije i treba razumeti i jedno i drugo.

Koji su tvoji lični motivi za rad i planovi za budućnost?

I dalje tražim šta je to što bih ovde volela da radim. Imala sam razne ideje, od organizovanja izložbi, performansa, pokretanja grada, iznenadnih događaja, do pravljenja scenografije, što već radim i volela bih da nastavim da razvijam. U planu je rad na budućim projektima na koje smo već apliciralili.

Nekako pokušavam da shvatim šta mi grad govori. Prijatno mi je ovde. Ja volim da mapiram gradove, da znam gde se šta nalazi, međutim, ovde se dešava da se potpuno pogubim u prostoru kada odem van centra iako vozim i imam jako dobru orijentaciju u prostoru. Ovde mi se ta orijentacija potpuno deformiše, i sada radim na tome da to razvijam. Volela bih da razvijam neki odnos sa gradom da bih onda znala šta treba tu tačno da radim. Dajem sebi vremena – ovaj grad to traži od mene.

Luna Šalamon je tokom studija učestvovala na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna i scenskog prostora 2015. kao članica autorskog tima Studentske sekcije Nacionalnog nastupa Srbije sa umetničkim radom „Proces“ ili „Šta je stvarno važno za mene“, koji je nagrađen Zlatnom medaljom za uspostavljanje dijaloga PQ 2015.

Učestvovala je i na različitim radionicama, festivalima, izlagala je na više studentskih izložbi među kojima je najznačajnija izložba “Scenska laboratorija” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu 2016. godine, kao i izložba “Scenska laboratorija 2.0” održana 2019. godine u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu.

Jedna je od članica autorskog tima više puta nagrađivane predstave „Noć Helvera“, koju je radila u saradnji sa studentima Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Pojačanje“ koji realizuje Udruženje građana „Klara i Rosa“ uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda.