Gloria Lindeman, žena izvan kutije: Šteta je kad se proživi život vođen iz straha, a ne iz radoznalosti

Rođena je u Subotici. Tu je završila osnovnu i srednju muzičku školu, odsek klavir, a potom otišla u Zagreb na studije španskog jezika i komparativne književnosti. To joj je, kaže, zvanično struka, ali od struke ne živi. Svega par godina je radila kao profesorka španskog da bi, sledeći svoj unutrašnji glas, otišla u neke potpuno druge vode.

Najviše se trenutno bavi kuvanjem na brodovima, od čega i živi, a sezonski karakter poslova omogućava joj da dosta putuje, da se bavi muzikom, koja je iznova i iznova zove sebi, te radionicama glasa i tela budući da je u međuvremenu završila i edukaciju iz telesno orijentisane psihoterapije.

Baza Glorie Lindeman danas je Zagreb, a u Suboticu dolazi s vremena na vreme po par dana, koje provodi u druženju s roditeljima i prijateljima. I svaki put kad dođe, uhvati je tuga „koliko su ljudi siromašni i džepom i duhom“.

„Sve se nekako svodi na preživljavanje, a onda možda i nema mesta da se bude kreativan. Ono što primećujem kod nas, u našem mentalitetu, jeste da taj egzistencijalni strah koči ljude – nećeš nešto reći jer ćeš možda nešto izgubiti. A šteta je kad se proživi život vođen iz straha, a ne iz radoznalosti“, zapaža Gloria.

Druga kočnica su cinizam, malodušnost i sitničavost, od kojih je, kaže, pobegla iz Subotice, a da tih kočnica nije bila ni svesna.

„Ako želiš da se izraziš, moraš pokazati svoju ranjivost, moraš se izložiti, a sa druge strane znaš da će ti doći ono ’a šta se sad ona tu’ ili ’to baš ništa nije’… Cinizam, što bi rekao jedan moj prijatelj, izjeda kao kisela kiša. Umesto toga, hajde da vidimo kako možda možemo dati nešto zajednici bez koristi, kako se možemo povezati“, poručuje Gloria Lindeman.

Šta je tvoj glas?

Moj glas je pre svega ples. Ja nisam plesačica, ali se najbolje izražavam plesom. To je moj način kako komuniciram sa sobom, sa drugima, sa nečim višim od svih nas. Potom, muzika, ali još uvek se tu tražim.

Nisi vezana za jedno mesto, pa samim tim imaš prilike da upoređuješ situacije u različitim sredinama. Kako iz te perspektive ocenjuješ položaj i mesto žene u društvu danas?

Definitivno mi se čini da žene u manjim sredinama nemaju svoj glas ili je taj glas jako zatomljen po svim pitanjima. Evo konkretnog primera: koliko sam ovih par dana u Subotici, nekoliko ljudi me je pitalo – „Jao, nemaš decu, nemaš partnera, jadna ti, sirota ti“. Ja sam stvarno u miru s tim, nego moram objašnjavati da postoji i taj drugi način bivstvovanja da ne moraš imati muža ili dete da bi se ostvarila kao žena.

Postoji mnogo veća lepeza mogućnosti, a čini mi se da se još uvek zadržavamo na nekim starim vrednostima moje bake. Na taj način se smanjuje širina šta jedna žena može biti, usađuje joj se slika o njoj samoj kao društvenom subjektu, ograničena je na te neke funkcije.

Ljudi se kače za definicije jer one, naravno, daju sigurnost. Ja, međutim, mislim da treba raditi na strahu od promene, a promena je stalna – sve se menja: menjamo se mi kroz život kako starimo, menja se svet. Mislim da moramo biti budni i, umesto da prevlada strah, rekla bih da je bitno da prevlada radoznalost.

Kakva osećanja kod tebe lično proizvode takvi komentari, i da li su se ta osećanja vremenom menjala?

Naravno da su se ta osećanja godinama menjala. Ja se bližim 40-toj i tek sad sam se rešila tog paketa da nešto moram kao žena, što mi je donelo užasno veliko olakšanje. Naravno da sam se borila s tim, i još uvek se borim u periodima kada možda nisam na svom koloseku, kad ne radim nešto što mi je jako bitno i lepo, gde se osećam svrsishodno i delom nečega, onda se jave ta pitanja šta bi bilo kad bi bilo.

Kad osećam da sam zaglavljena i da nisam sretna, napravim neki korak za koji osećam da bi me mogao otvoriti. Ja to zovem radikalni diskontinuitet. Na taj način se izbaciš iz svog uobičajenog konteksta, gledaš sebe iz drugačije perspektive, i onda se automatski neke stvari promene, ti se proširiš. E sad, takav način života – da slušaš neke unutrašnje glasove koji te vode kroz život i koji te vode bliže ka sebi – ne dopušta ono ’majka’.

To mi se, eto, ne sviđa u malim sredinama i generalno u ovom našem crno-belom svetu što ljudi jako lako etiketiraju stvari kao dobre ili loše, a zapravo je sve jedna fuzija u kojoj nešto dobiješ a drugo gubiš, i uvek je to igra između tvoje potrebe da budeš sigurna i tvoje potrebe da se širiš, a koju ima svako ljudsko biće.

Mislim da ono što je meni pomoglo da izađem iz te kutije jesu putovanja: daleki prostori i kulture koje su drugačije, supkulture, paralelni svetovi poput sveta tantre koji razbijaju tvrdokorne koncepte tipa šta je žensko, šta je muško, šta je odnos… U nekom trenutku tako dođeš do zida gde počinje koncept, a gde si ti. Tu se zapitkuješ, a to je težak posao, jer je teško odvojiti se od sigurne luke koja ti kaže ko si i šta si.

Kakva je generalno tvoja ocena kada se radi o osvajanju slobode od strane pojedinca u odnosu na društvo koje nam diktira uloge i nameće okvire života?

Geografski, najbolje sam se u svojoj koži osetila u Južnoj Americi, koja je opet paradoksalna jer ima slobodu, ali i užasan patrijarhat u nekim svojim delovima. Ljudi tamo su non-stop bili sirotnja, puno su se borili za neka svoja prava, večito u nekom haosu, ali i u tom haosu su se rađale stvari.

Stvar je u tome da se nađe svoje pleme koje ne mora biti smešteno u jednoj tački. Sve više živimo u tom virtuelnom vremenu, pa se lako stvaraju mreže oko istih ideja, verovanja, strasti, potraga. Ja po čitavom svetu imam prijatelje koji su freedom seekers-i, koji traže svoju slobodu i način da žive ispunjen život. Uvek postoji nekakva zajednica, hub – svi smo umreženi.

Da li živiš u prošlosti, sadašnjosti ili u budućnosti?

Nikad ne planiram unapred, ali uvek imam neku želju, iskru, osećaj gde bih htela da idem. Delimično živim i u prošlosti, pa se tako neke stvari vraćaju, onda ja to sažvaćem i idem dalje, ali pokušavam da budem u telu – što je sadašnjost – i da nekako iz tela, ma koliko to apstraktno zvučalo, vidim šta me čini živom trenutno. Onda idem za tim, i gde god da me to odvede, dobro je, nemam osećaj gubitka.

Ja sam već naučila da taj osećaj koji mi dođe nije greh. Nemam sigurnost, nemam nekretninu, auto, imam i ja frke, ali naučila sam da verujem osećaju: pratim ono što me čini živom i onda te nekako i život sam podržava. Jeste, strašno je prepustiti se tome, ali treba imati vere u život.

Gloria Lindeman će večeras, sa početkom u 18 sati, u prostoru “Klare i Rose” koji se nalazi u ulici Petefi Šandora 15, održati dvočasovnu radionicu Vibes. Za dolazak na radionicu nije potrebno prethodno pevačko iskustvo, a učešće je besplatno.

Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta “Pojačanje” koji realizuje Udruženje građana “Klara i Rosa” uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda.