Podkast “Izdvojeni glasovi” o subotičkim mikrosvetovima: Kad se od drveća ne vidi šuma

U novoj epizodi podkasta “Izdvojeni glasovi” nastavljamo da se bavimo temama suživota, multikulturalnosti i interkulturalnosti u Subotici u sklopu projekta “Ja u tuđim cipelama” koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Hrvatskim kulturno prosvjetnim društvom “Matija Gubec” iz Tavankuta. Podkast je na mađarskom jeziku, a njegova kompletna transkripcija je u nastavku ovog teksta.

Svaki grad ima neke svoje fore i fazone po kojima se razlikuje od drugih. Te specifičnosti, međutim, po pravilu mnogo brže uočavaju oni koji se u njemu zateknu bilo kao putnici namernici ili usputni prolaznici, a ako se neki od njih u grad-domaćin i zaljube, ne retko odlučuju u njemu da se i usidre. I oni su ti koji najbolje prepoznaju njegov duh, način i stil života ljudi koji mu, na kraju krajeva, daju boje.

A boje Subotice su brojne.

Tako će prvi utisak slučajnog prolaznika ili putnika namernika uvek biti da tu živi više različitih naroda, da je grad izrazito multikulturalan, ne preterano veliki, ali taman po meri čoveka.

Ko se malo duže zadrži, sa simpatijama će svaki put prihvatiti i subotički način iskazivanja gostoprimljivosti: ono čuveno – „Nećeš kafu?“, pa ti sad gledaj šta ti je društveno prihvatljiv odgovor.

U ovom izdanju podkasta “Izdvojeni glasovi” razgovaramo sa Nađ Karinom i Đulai Žoltom o Subotici – njenom duhu, bojama koje joj daju kolorit, ljudima koji je čine.

Karina, ti si neko ko je u Suboticu došao, da li slučajno ili namerno, predstavi nam se: koliko imaš godina, čime se baviš, kada si i kojim povodom došla u ovaj grad, i kako si odlučila tu i da ostaneš?

KARINA: Hvala lepo što ste me pozvali na ovaj razgovor. Koliko imam godina, to je pitanje „ispod pojasa” jer ženu iznad 30 godina nije običaj pitati za godine. Inače, ove godine punim 38 godina i ne stidim se zbog toga, samo sam se malo našalila.

Došla sam pre četiri goodine, u okviru jednog stipendijskog programa. To je bio program povezan sa umetnošću i mađarskim identitetom. Sudbina je tako htela da se ovde zaljubim, pa sam ostala.

Žolta nema ko ne zna, on je ovde u ulozi domaćina. Žolt, kako bi ti sam sebe predstavio u par reči, ako je to moguće u par reči?

ŽOLT: To je uvek jedno teško pitanje. Ja sam jedan revolucionaran tip, volim da radim stvari koje nisu uobičajene, a u ovom gradu je sve uobičajeno. Najviše me ljudi zna po Klein House-u i po mojim revolucionarnim aktivnostima, dakle, zaštita spomenika kulture, demonstracije i slične aktivnosti. Volim da prevrćem stvari, a ovom gradu želim sve najbolje. Tu sam rođen i želim tu da ostarim.

Dobro si rekao – najviše ljudi te zna preko Klein Hause-a, ali šta bi još rekao o sebi, šta treba znati o tebi?

ŽOLT: Jedan sam od najvećih lokal-patriota. Tu sam rođen, tu sam odrastao, bio je jedan period kada nisam živeo ovde, ali jako volim ovaj grad. Ja se još sećam one Subotice koja je bila mnogo življa, koja je bila više kosmopolisti grad, i zapravo se borim za to da se ta stara Subotica iz 80-ih, pa čak i 90-ih godina nekako vrati. Bila je življa, sa bogatim kulturnim životom, a to danas, nažalost, više nije tako.

Kao što smo i rekli na početku, razgovaramo danas o Subotici i tome kako percipiramo njenu poslovičnu multikulturalnost. Karina, kada si došla u Suboticu, koji je bio tvoj prvi utisak vezan za grad i ljude u njemu?

KARINA: Pre nego što sam došla u Suboticu, ja sam već živela na mnogim mestima. U okviru Mađarske u većim i manjim gradovima, dakle i u Budimpešti i na selu, a jednu godinu živela sam i u Norveškoj, u Oslu. Imala sam, dakle, sa čime da upoređujem.

Meni je Subotica bila jedna veoma uzbudljiva sredina i, generalno, Vojvodina. Što se tiče Subotice, Žolt ovaj grad, kao lokal-patriota, sigurno posmatra drugačijim očima, ali pošto sam u okviru mojih zaduženja morala da posetim mnoge gradove i sela u Vojvodini, ja na Vojvodinu gledam kao na jednu celinu. Za mene je čitava Vojvodina jedna veoma živa i inspirativna sredina, a ja sam u suštini jedna veoma živahna osoba, veoma otvorena, zainteresovana za sve, tako je za mene ovaj grad delovao kao sredina gde može da se živi.

Posle određenog vremena i gužva počinje da predstavlja problem, kao što je to recimo u Berlinu, Budimpešti, Beogradu. Ta mesta po meni više nisu pogodna za život, a u Subotici postoji ta sloboda, ima veliki broj programa, ali ako ih slučajno i nema, onda se samo izmestimo u Bačku Topolu i tamo će nešto sigurno biti. Ako ni tamo nema, onda možemo otići u Kanjižu. Sve to posmatram kao jednu veliku, pulsirajuću celinu.

Za ove četiri godine, da li se Subotica promenila i da li se možda u međuvremenu promenio duh Subotice, ili je to teško zaključiti za tako kratko vreme?

KARINA: Ove četiri godine su kratak period kako bih imala uvida u to. To je veoma teško pitanje i zbog toga što su u međuvremenu bile dve godine pandemije. Teško je to sagledati, ali da se radi o jednom uzbudljivom okruženju, potvrđuje i činjenica da je bio jedan period kada nije bilo moguće izlaziti, ali ljudi slični meni su želeli da i dalje imaju društveni život, pa su se u tajnosti dešavala kulturna okupljanja. Organizovani su koncerti u stanovima, izložbe u stanovima, mi smo pokrenuli jedan filmski klub u stanu. To za mene potvrđuje činjenicu da ovde žive zainteresovani ljudi željni života.

Za Subotičane kažu da su dosta zatvoreni za komunikaciju, da se kreću u svojim malim mikro svetovima, a kada se tome dodaju i različiti nacionalni okviri, dolazimo do onog takođe poslovičnog – da živimo jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima. Da li je to i tvoje iskustvo, i da li si uspela da prevaziđeš ove barijere?

KARINA: Ja smatram da čovek u svoju sredinu privlači sebi slične ljude, a u mom okruženju ljudi nisu zatvoreni. Ono što sam, međutim, iskusila do sada jeste da se ljudi kreću u svojim krugovima, tu se osećaju prijatno i teško iz njih izlaze. Govorim tu o krugu prijatelja ili određenom kulturnom segmentu koji ih privlači. Retko se dešava da neko odlazi i u pozorište i u muzej. Ima takvih primera, ali oni su veoma retki. U tome vidim tu zatvorenost, tu izolovanost, držanje distance. Ja imam veoma malo kontakta sa pripadnicima drugih nacionalnosti. To nažalost moram reći. Nemam kontakta sa njima, ali to je moja greška jer ne znam srpski. Počela sam, međutim, da sarađujem sa jednim udruženjem, kulturnim društvom, gde me okružuju devojke koje govore srpsko-hrvatski. To mi verovatno otvara jedan novi put, novi krug.

Da li možeš povući neku vrstu paralele sa Mađarskom, kada je otvorenost ljudi u pitanju? Kako to tamo funkcioniše, kako izgleda?

KARINA: U Mađarskoj postoji jedna vrsta umetne otvorenosti. Trend je biti otvoren i trend je sve prihvatiti. Trend je biti i prijateljski nastrojen, ali to nije uvek iskreno. Možda neko ode tri puta nedeljno u pozorište, i na dva koncerta ozbiljne muzike, a u međuvremenu organizuje i kućnu žurku, ali to možda nema neku dubinu, nije iskreno. Ovde u Vojvodini, sa druge strane, ljudi možda, kako ste rekli, drže distancu, kreću se samo u svojim krugovima, ali to je za mene nekako prirodno i mnogo je iskrenije. Osećam jednu snažnu suprotnost, odnosno razliku, u tome da su vojvođanski Mađari, ali i Srbi – jer poznajem i nekoliko Srba – mnogo strastveniji ljudi. To je mnogo bliže mom mentalitetu i to ja jako volim u ovoj sredini. Dodala bih, međutim, da ja nisam Mađarica iz Mađarske, već Mađarica iz Transilvanije. Ta strast, taj stav su i ovde i u Transilvaniji mnogo izraženiji nego u Mađarskoj.

Kako se ovo, po tvom mišljenju i iskustvu, reflektuje na interakcije među mladima koji potiču iz različitih nacionalnih zajednica? Rekla si da se manje družiš sa ljudima srpske nacionalnost, ali nekoliko njih ipak poznaješ. Kako se ti različiti stavovi reflektuju na svakodnevna druženja i komunikaciju?

KARINA: Kada bi ljude ostavili na miru, bez spoljnih faktora, politike, institucija i drugo, možda sam ja previše naivna, ali mislim da nikome ništa ne bi smetalo. Kada je jedan grad multikulturalan, to je jedna od najuzbudljivijih stvari koja može da se desi. Ljudi doživljavaju mnogo pozitivnih utisaka. Dve vere, dve Nove godine, dva Božića, to je prilika da se iz svega izvuče ono najbolje. To bi po meni bilo i prirodno.

Žolt, Klein House je, verujem da bi se oko toga mnogi složili, danas jedna institucija. Institucija koja nije vezana za jedno mesto. Ti si je onomad stvorio. Podseti nas ukratko na to sa kakvom idejom si napravio Klein House.

ŽOLT: Već sam govorio o tome da jedno vreme nisam živeo ovde. Živeo sam u Budimpešti. Kada sam se 2014-2015.godine vratio kući, video sam da u ovom gradu nešto nije kako treba. Nema koncerata, žive muzike, nema kultnih mesta okrenutih umetnosti, kao što je nekada bio „Ju-fest” ili „Baš kuća”, da spomenem dva najvažnija mesta u protekle dve-tri decenije, gde je bio organizovan veliki broj programa.

Pokušao sam da povežem dve, za mene veoma važne stvari, umetnost i lokal-patriotizam. Počeo sam da tražim mesto gde bih mogao da napravim jedan kulturno-društveni prostor sa željom da mladima, kako likovnim umetnicima, muzičarima, književnicima, omogućim da se predstave, da predstave svoje slike, književna dela ili da sviraju. Za četiri godine je u Klein House-u u Štrosmajerovoj ulici organizovano 250 događaja.

Verovatno je na to uticala i moja duhovnost, baš taj lokal-patriotizam, da pokažemo da ovaj grad može da pruži nešto drugo od onoga što sam tada, 2014. godine, u njemu iskusio. Tada je vladala jedan praznina, bilo je veoma malo izložbi u gradu, malo žive muzike, kako klasične tako i džeza i druge moderne muzike. To me je zapravo pokrenulo, to je pokrenulo celu ovu priču oko Klein House-a. Pre toga sam ja često dolazio kući i učestvovao sam u mnogim inicijativama vezanim za zaštitu spomenika kulture. Naš pokret organizovan između 2010. i 2014.-2015. godine, kada je u ovom gradu srušeno najviše spomenika kulture, bio je veoma uspešan.

Nakon zatvaranja prvog prostora u kom se nalazio Klein House – vreme je pokazalo – ostala je jedna ogromna crna rupa u društvenom životu grada. To su, moramo ovom prilikom reći, kao svoje zapažanje izneli brojni mladi uspešni ljudi sa kojima smo u sklopu projekta “Polet 21/22” razgovarali tragajući za odgovorom na pitanje koja su to mesta koja su ih oblikovala u ono što danas jesu. Kako ti to danas zvuči?

ŽOLT: Negde u to vreme je u Muzičkoj školi otvoren smer džez muzike i đaci, učenici trećeg i četvrtog razreda, nastupali su kod nas. Tu moram reći da veliku zahvalnost dugujem tadašnjoj direktorici, što je dopustila da sviraju. Ti mladi ljudi su izuzetno uspešni u svojoj struci. Džez muzičari koji su tada bili učenici trećeg i četvrtog razreda sada pohađaju ozbiljne fakultete, od Amerike do Beograda. Sa jedne strane sam sazreo za džez, a sa druge strane smatram da je to najurbaniji muzički pravac. Jedan grad, ako želi da bude grad, mora da ima klasičnu i džez muziku. Ne kažem da to mora biti svaki dan, ali bi na nedeljnom i mesečnom nivou trebalo da budu koncerti te vrste.

Slažem se sa Karinom da je u određenim mikrosferama ponuda programa zaista bogata, postoji određena saradnja, ali na nivou grada, u ovom trenutku, ta „visoka” kultura se praktično nalazi na nuli. Nema vizije, ne podržavaju se kulturne organizacije koje se bave „visokom” ili barem kvalitetnom kulturnom.

Postoji jedna ustanova koju mogu navesti kao pozitivan primer, a to je Savremena galerija, gde se tradicionalno organizuju zahtevne izložbe i programi. Osim toga, u ostalim ustanovama, koje su u vlasništvu grada ili kojima rukovodi grad, ne mogu da prikažu sadržaj koji može da se vrednuje. Dakle, na mikronivou se mogu naći, postoje lepi primeri, ali na nivou grada ne postoje.

Ono što ovaj grad može imati kao veliku prednost, dakle upravo taj multikulturalizam – tu ne postoji komunikacija i usklađivanje ni na političkom ni na društvenom nivou. Evo jedan jednostavan primer. Imamo tri festivala – „Interetno”, „Zavičajni dani” i „Dužijanca”. Dakle, tri nacionalne zajednice imaju svoje festivale, ali ne postoji jedan subotički festival. Ne postoji festival koji bi pokazao stvarnu tradiciju ovoga grada, mimo košenja i narodnog plesa. Grad se raspao na više malih sela i iz tih seoskih, malograđanskih dešavanja ne može da se sastavi jedna celina.

Možda je za turiste to lepo i uzbudljivo jer i dalje imamo lepe građevine. Kada smo sa Viktorijom Aladžić, u okviru zaštite spomenika kulture, organizovali konferenciju u Subotici, na njoj je učestvovao i glavni arhitekta iz Barselone, koji je rekao da je ovo Barselona Balkana. Mi, međutim, ne znamo šta radimo sa tim, nemamo viziju i nemamo planove. Kako od te atrakcije napraviti novac, nema sadržaja, nismo u stanju da turiste zadržimo više od jednog dana. To je ono što bi trebalo menjati.

Ono po čemu se, između ostalog, i oko toga su složni svi, Klein House izdvajao u odnosu na druga mesta okupljanja u gradu jeste da su se u njemu kao svoj na svome osećali bukvalno svi – i Mađari, i Srbi, i Hrvati, i ini… Kako ti je to pošlo za rukom budući da baš i nije pravilo, već više izuzetak da u Subotici postoji neki takav društveni prostor koji okuplja sve?

ŽOLT: Veoma je važno da sam pokušao da napravim ambijent koji je opušten. Dakle, ne ona uobičajena „bosovska”, „fensi” priča, već jedno opušteno okruženje. To se inače zove „romkočma”, na engleskom ruin pab, i u Evropi postoji već 20-30 godina. Stari nameštaj u jednoj opuštenoj atmosferi, gde se pušta prijatna muzika, a veoma je važan deo, čak od ključnog značaja, vino. Vino je, naime, piće prijateljstva, drugarstva, to nije alkohol koji izaziva agresivnost, već suprotno, zbližava ljude, dakle, to je zaista piće prijateljstva.

Sa druge strane, iako sam ja Mađar i moji prijatelji su uglavnom iz mađarske zajednice, moja koncepcija je bila da tu ne bude samo mađarske književnosti, mađarski izlagači i mađarski likovni umetnici, već sam se trudio da animiram umetnike iz što je moguće većeg kruga ljudi. Bili su tu umetnici hrvatske nacionalnost, Srbi, Mađari, gosti iz inostranstva. To sam pokušao da održim od početka do kraja, i veoma je važno da je to bilo jedno višejezično mesto, programi su se odvijali na više jezika. Često je neki Srbin ušao na mađarsko književno veče, a Mađar na književno veče na srpskom jeziku. Zapravo sam pokušao da vratim duh Subotice, koji je nekada postojao, recimo u drugoj polovini 80-ih godina, kada su pripadnici nacionalnih zajednica koje tu žive zajedno izlazili i pratili sve programe. Mislim da sam u tome i uspeo jer ovde još uvek postoje ljudi koji razmišljaju na urbani, građanski način, i koji imaju potrebu za tim da ne žive getoima, da ne moraju da prate samo kulturne programe svoje nacionalne zajednice, ako ih uopšte ima.

Karina, koliko je po tvom mišljenju Subotica danas jedan interkulturalni grad u smislu da postoje mešanja ljudi i mešanja kultura, programi koji su kreirani za sve, koji su po vama postojeći primeri dobre prakse?

KARINA: Žolt je malopre već odgovorio na to pitanje. Za mene nema dileme, ne postoje programi koji su namenjeni za sve. Ja sam jedna veoma otvorena osoba, pa sam tako nedavno pogledala jednu bunjevačku predstavu u „Bunjevačkom kolu”. Ta predstava, međutim, nije bila namenjena svima, već samo bunjevačkoj zajednici. U tom pogledu grad ima prostora za napredak.

A na čemu bi trebalo raditi, naročito imajući u vidu potrebe mladih ljudi?

KARINA: Njih bi trebalo najozbiljnije animirati jer, ako generacija koja sada odrasta ne izlazi, ako ne postoje programi koji su njima namenjeni, dakle, programi organizovani ciljano za njih, onda ovde za 10-20 godina stvarno više neće postojati građanska atmosfera. Ako oni ne utiču na formiranje jednog modernog grada, onda on to neće biti. Ja, nažalost, ne vidim pozitive primere, već samo negativne.

Postojala je ovde kancelarija Kerülj be, koja je organizovala baš programe namenjene mladima, bila je veoma efikasna, pa je čak organizovala i jedan kompletan festival kako bi ih animirala, i njih su, nažalost, sklonili iz centra. Mlade je veoma teško animirati, a kada se taj prostor još i izmesti, onda je to već skoro nemoguće. Mnogo više pažnje treba posvetiti mladima, posebno na srednjoškolski uzrast.

Žolt, u kojoj meri je Subotica danas jedan interkulturalni grad?

ŽOLT: Karina je spomenula „Bunjevačko kolo”. Postoji „Bunjevačko kolo”, VM4K i Matica srpska. Da li postoji neka subotička ustanova koja radi na tome da dođe do preklapanja između nacionalnih zajednica? Ne postoji. To su „geto-kulturne” ustanove, gde pokušavaju da organizuju programe samo za svoju nacionalnu zajednicu. Na nivou grada ne postoji.

Ne postoji politika za mlade, politika za kulturu, politika koja bi zaista uspela da podigne ovaj grad na jedan viši nivo, nivo koji zaslužuje. Na tome treba raditi i u tome, nažalost, politika ima značajnu ulogu jer ona obezbeđuje novac za kulturu, kod nje se nalazi najviše novca, i kod nje se nalazi mogućnost upravljanja, da napravi određenu strategiju. Najvažnije bi bilo da grad okupi sve kulturne organizacije, pojedince koji zauzimaju važnu ulogu u kulturi kako bi zajedno „izmislili” Suboticu i smislili kulturni život u Subotici. Potrebi su i Matica srpska i VM4K i „Bunjevačko kolo”, ali potrebna je jedna velika subotička ustanova koja bi sve to mogla da obuhvati i koja bi dugoročno bila u stanju da podigne ovaj grad iz ovog ništavila.

Ova epizoda podkasta “Izdvojeni glasovi” nastala je u okviru projekta “Mladi i mediji za demokratski razvoj”, koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u podkastu ne predstavljaju nužno mišljenja partnera i donatora.