“Ja se ponosim time što stojim na čelu armije u kojoj ima ogroman broj žena. Ja mogu kazati da su žene u toj borbi po svom heroizmu, po svojoj izdržljivosti, bile i jesu na prvom mjestu i u prvim redovima i svim narodima Jugoslavije čini čast što imaju takve kćeri”, rekao je u pozdravnom govoru vrhovni komandant Narodnooslobodilačke vojske Josip Broz Tito.
Bila je 1942. godina, 6. decembar. Drugi svetski rat uveliko traje. Pa ipak, na delu oslobođene teritorije, u Bosanskom Petrovcu, održava se Prva zemaljska konferencija na kojoj će 166 izabranih delegatkinja iz cele Jugoslavije ustanoviti Antifašistički front žena kao deo Narodnog fronta, izabrati Centralni odbor ove ženske društveno-političke organizacije i definisati njene neposredne zadatke.
A ti zadaci obuhvatali su mobilizaciju žena, osnivanje mesnih, opštinskih, gradskih, sreskih, okružnih odbora AFŽ-a, učestvovanje u borbi za oslobođenje od okupatora, ali i u borbi za ravnopravniji položaj žena u društvu.
Tako je, kada je rat bio okončan, AFŽ bio organizovan na području čitave Jugoslavije, a njegov dopinos oslobođenju od okupatora merio se u brojevima: u različitim pozadinskim akcijama učestvovalo je 2 miliona žena, od kojih je 600.000 bilo hapšeno i zatvarano, a 1.500 ubijeno zbog svog aktivizma u NOP-u; u neposrednim ratnim dejstvima, u redovima Narodnooslobodilačke vojske, borilo se oko 100.000 žena, od kojih je 25.000 poginulo, 40.000 bilo ranjeno, usled čega je 3.000 njih postalo potpuno nesposobno za rad; za svoje zasluge, Partizansku spomenicu 1941. dobilo je 3.344 borkinja, dok su Ordenom narodnog heroja bile odlikovane 93 žene spram 1.241 muškarca.
Prvi kongres AFŽ Jugoslavije bio je održan u Beogradu 1945, neposredno po oslobođenju, da bi organizacija bila praktično samoukinuta na poslednjem, četvrtom kongresu održanom 1953. godine.
Ostala je, međutim, trajna tekovina borbe afežeovki za ravnopravniji položaj žena u jednom duboko tradicionalnom, patrijarhalnom društvu, a to je sticanje prava glasa, pa tako na osnovu novih izbornih zakona žene prvi put učestvuju na opštim izborima za Ustavotvornu skupštinu 11. novembra 1945, a u Ustav Federativne Narodne Republike Jugoslavije ulazi odredba:
„Žene su ravnopravne sa muškarcima u svim područjima državnog, privrednog i društveno-političkog života”.
Prvi ilegalni inicijativni gradski odbor AFŽ-a u Subotici bio je osnovan maja 1944, u kući Pauline Poljaković, tetke Ruže Čizmek Dudašev. Za predsednicu je bila izabrana Mira Vakanjac, za sekretarku Ruža Čizmek Dudašev, a članice su bile Jagoda Jovelić, Kata Pavluković i Stanka Njegovan. One u narednim mesecima osnivaju organizacije AFŽ-a u pojedinim delovima Subotice – III, IV, VII, VIII, XII kvartu, a po oslobođenju i u drugim kvartovima i okolnim mestima u Subotici, pa je tako afežeovki na dan oslobođenja Subotice bilo oko 160.
Istaknutu ulogu u radu subotičkog AFŽ-a imala je Sofija Malušev Spahić (Subotica, 1905 – Subotica, 1987), koja se u rodni grad, na ličnu molbu, vratila novembra 1944, nakon proživljene golgote koja je obeležila godine njenog života u okupaciji.
Drugi svetski rat zatekao ju je u Zagrebu, gde je živela sa suprugom Svetozarom Spahićem, stolarskim radnikom fabrike “Forum d.d.”, sa kojim se venčala još 1924. u Subotici. Godine 1926. dobili su ćerku Zoru. Kako je, međutim, fabrika otišla u stečaj, otpustila je radnike, među kojima je bio i Svetozar. Da bi izdržavala porodicu, dok se suprug nije zaposlio u radionici vagona, Sofija radi u trafika kod železničke stanice.
Težački život radničke klase bio joj je poznat od ranije. Zapravo, od detinjstva. Njena porodica je bila izuzetno siromašna, živela je nesnošljivo, tim pre jer je otac Aleksandar Malušev (Malusev Sándor), trgovački posrednik, bio alkoholičar koji nije vodio brigu o ženi Tereziji, rođenoj Krnajski, i šestoro dece.
“Krećući se u lošoj sredini dece uličara, upoznala sam težinu života. Kao dete nisam imala nikakvih radosti”, napisaće mnogo godina kasnije Sofija.
Još 1922. se bila zaposlila kao prodavačica u veleprodaji duvana u Subotici da bi posle šest meseci prešla na radno mesto magacionarke, a kasnije i nabavljačice. Pošto je radila sa velikim svotama gotovog novca, 1923. ju je gazda naučio jednoobraznom trgovačkom knjigovodstvu iako je imala završeno samo četiri razreda osnovne škole – sa odličnim uspehom.
Bila je aktivna u sindikalnom i radničkom pokretu u Subotici. Učestvovala je u pripremama i organizovanju štrajkova, zbrinjavanju komunista i komunistkinja u zatvorima i prikupljanju tzv. crvene pomoći, kao i pomoći borcima i borkinjama u Španskom građanskom ratu. Kada se 1929. otvorilo obdanište za radničku decu u okviru Radničke samopomoći, tamo je radila i Sofija.
U Zagreb se seli nakon što Svetozar dobija posao u fabrici vagona, dve godine pre izbijanja Drugog svetskog rata. Tamo je bila članica Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava.
“U Zagrebu sam bila član Društva za prosvetu žena, tu sam na dan Lenjinove komemoracije 1941. u živim novinama čitala svoj članak ‘Domaćica’. Iste večeri upala je policija u prostorije Društva i tražila one koji su čitali svoje članke, ali su predsednica Slavica Orgizović i sekretarka Deša Vernić rekle da su predavači otišli i obe su to veče bile uhapšene. Kad sam videla da će njih uhapsiti, ustala sam da se javim, ali me je Magda Terek, profesor – obešena u Zagrebu 1941. godine, u tome sprečila i rekla je da je to stvar rukovodstva i da je ovako bolje. Sutradan je došla Deša kod mene i rekla mi da, ako me policija, kažem da sam čitala članak kako se sprema hrana od krompira. Kada je izbio rat, sa ulaskom okupatora, Društvo je prestalo sa radom o čemu me je obavestila Deša Vernić, profesor u Zagrebu, i rekla ako budem šta trebala da će me obavestiti”, svedoči Sofija Malušev Spahić.
Jula 1941. okupatorska vlast je zajedno sa suprugom i ćerkom odvodi u ustaški koncentracioni logor Caprag kraj Siska, gde su bili odvođeni Srbi pre nego što bi bili deportovani u Srbiju.
Tako je Sofijina porodica završila u Kraljevu, gde je Svetozar uspeo da se zaposli u fabrici vagona, ali ga Nemci – u odmazdi zbog ustaničkih aktivnosti u okolini grada – streljaju zajedno sa nekoliko hiljada kraljevačkih radnika i radnica oktobra 1941. godine. Operaciju su nazvali Massaker von Kraljevo.
Sofija saznaje da ju je neko prijavio Gestapou i sa petnaestogodišnjom ćerkom beži iz mesta u mesto: Mataruška Banja, Čačak, Svilajnac…
Posle bombardovanja Leskovca 6. septembar 1944. prebacuje se na slobodnu teritoriju i priključuje partizanskim jedinicama. Ćerka joj odlazi u sanitetsku školu u Sušane, a ona od partizanskog pokreta dobija raspored za Narodni odbor Prekopčelica, srez Bojnik, da bi se novembra 1944. vratila u Suboticu.
Tu učestvuje u organizovanju i učvršćivanju AFŽ-a za subotički region. Imala je brojne funkcije i zaduženja: bila je predsednica AFŽ-a za Okrug Subotica, sekretarka Okružnog komiteta, predsednica AFŽ-a za grad Suboticu, sekretarka AFŽ-a za Suboticu, članica Glavnog odbora AFŽ-a za Suboticu. Za članicu Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodina bila je izabrana 1946, a bila je i instruktorka Glavnog odbora AFŽ-a za Srbiju.
Posebno je bila angažovana u osnivanju domova za decu i starije osobe. Bila je upravnica Doma za stare i penzionere u Subotici. Posle gašenja AFŽ-a, izvesno vreme je bila predsednica Sekcije žena zadrugarki (1954) za Suboticu i članica Izvršnog odbora žena zadrugarki za Srbiju.
Kao afežeovka, sarađivala je sa časopisima na mađarskom jeziku – Dolgozó Nő, Híd, Magyar Szó, a pisanjem novinskih članaka se kao feministkinja i pripadnica ženskog pokreta bavila i u razdoblju između dva rata pisala, ali pod pseudonimima: u Radničkom sportskom listu “Žena i sport” pod imenom Nada Jovanović, u časopisu na mađarskom jeziku Tovább pod imenom Apro Roži, a u “Ženi danas”, časopisu koji još 1939. pokreće akciju za pravo glasa žena, pod imenom Sofija Mijatović.
Izvor biografskih podataka o Sofiji Malušev Spahić je studija dr Margarete Bašaragin “Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke”, objavljena 2021. u izdanju Ženskih studija i istraživanja i Futura publikacije.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „One su osvajale našu slobodu“, koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda, u sklopu programa „Specijalni fokus“.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.