Izvor: Pixabay.com
“Pre neki dan sam išao na posao, šetao gradom, i sreo dve mlade Romkinje i jednog Roma. Prošli su pored mene, bili su otrcano odeveni, osetili su se neprijatno… U tom trenutku sam se zapitao: šta mi mislimo o Romima, na koji način se Romi predstavljaju u društvu, i kakva je zaista situacija?”
Petrovo (22) zapažanje u potpunosti se uklapa u stereotipnu sliku o pripadnicima romske populacije, koji se najčešće opisuju kao “prljavi, nevaspitani, nesrećni”, ali i kao “osobe koje vole muziku, koje su muzikalne i vesele”.
“Što se tiče mog neposrednog okruženja, stereotipi koji su prisutni vezani su za Rome i Mađare. Kad su Romi u pitanju, priča je oko njihovog održavanja tj. neodržavanja lične higijene, pa je bilo slučajeva u školi da moraš biti na distanci kako ne bi vaške prešle na tebe. S druge strane, ako nešto nestane – prvi su na optuženičkoj klupi. Što se tiče Mađara, konkretno Mađarica, one su – pod znacima navoda – ‘lake žene’, pa nije potrebno da se mnogo potrudiš da bi se sa nekom smuvao”, iznosi svoja zapažanja Igor (25).
Ljudi, smatra Marko (27), podležu stereotipima možda čak i ne iz neke loše namere, već su, kako kaže, stalno njima “bombardovani”:
“Hajde da pođemo od onih bezazlenih – kada neko kaže Bosanci, prvo što ti padne na pamet je da su ‘glupi’. Mislim da su mediji za takve predstave prilično krivi jer se ti stereotipi koriste za jeftin i jadan humor. Naravno, to se prelama i na politiku gde se koriste isto tako za neke jeftine poene. Naročito se to, po meni, može iščitavati u odnosu Srbije i Hrvatske, pa su svi Hrvati ‘ustaše’. Najlakše je postaviti stvari crno-belo – oni su ovakvi, i to je to”.
Marko dobro zapaža: funkcija stereotipa jeste simplifikacija tj. pojednostavljivanje realnosti, pa otud psiholozi kažu da oni predstavljaju “kognitivne prečice” koje pojedincu služe za snalaženje i orijentaciju u složenom svetu.
Sam termin ‘stereotip’ je skovao i u nauku uveo još 1922. godine Volter Lipman (Walter Lippmann), a danas se koristi da označi sliku o drugima tj. skup uverenja o tipičnim osobinama i načinu ponašanja pripadnika neke grupe, služeći kao podloga na osnovu koje se dalje prema njima razvija odnos.
Ukoliko, pak, grupni stereotip sadrži izrazito emocionalno negativno ocenjivanje neke socijalne, verske, etničke ili rasne skupine, onda se naziva predrasudom, za koju je karakteristično da je manje ili potpuno nezasnovana na činjenicama, ali i veoma otporna na promene, opirući se logičkoj argumentaciji.
„Ono što je važno za stereotipe i predrasude, to je da oni teže uvođenju određenog reda na jedan paradoksalan način, i to je tačno jer neuki ljudi najviše vole da se rukovode određenim stereotipom – ja ne moram više da razmišljam, i to me na kraju krajeva oslobađa od odgovornosti pred svetom u kom živimo“, objašnjava doktor političkih nauka, Goran Kaluđerović, dodajući:
„Dakle, ja nekoga prvo etiketiram, pa sve one činjenice koje postoje o njemu smeštam u okvir moje etikete i to zato što ’u bogatoj kompleksnoj konfuziji spoljnjeg sveta’ mi uzimamo samo ono što je naša kultura za nas već definisala i težimo da to što ugledamo vidimo u stereotipnim formama naše kulture“.
Tako se, vrlo često u vicevima, navodi on dalje, Afroamerikanci opisuju kao ’lopovi, neradnici, kriminalci, neuki’, Jevreji se predstavljaju kao ’cicije, glupi, neuki, prevrtljivci, aseksualni’, Škotlanđani kao ’cicije, glupi, alkoholičari’, Irci kao ’glupi, neuki, alkoholičari’, Amerikanci i Englezi kao ’glupi’, Francuzi kao ’kukavice, vredni prezira, prljavi, smrdljivi’, Nemci kao ’autoritarni i bez smisla za humor’, Rusi kao ’siromašni’…
„U našoj državi imamo i sada televiziju sa nacionalnom frekvencijom na kojoj je pre nekoliko godina bila emitovana jedna emisija, ’Kursadžije’, koja je trebalo na duhovit način da prikaže odnose između etničkih zajednica u bivšoj Jugoslaviji. U toj emisiji Srbin je prikazan kao seljak, Hrvat kao gospodin, Slovenac kao homoseksualac, a tu je bila i jedna prljava Romkinja, i jedan ravnodušan Vojvođanin“, podseća Goran Kaluđerović.
Iz takvih banalnih, pa čak i komičnih situacija, smatra on, rađaju se, međutim, stereotipi i predrasude koji postaju prepreke ka boljem međusobnom razumevanju, pa čak i dovoljan, ako ne i nužan razlog mnogo ozbiljnije netrpeljivosti:
„Priča o stereotipima i predrasudama hoće da kaže jednu stvar – da je to uvod za jedno opšte nepoverenje koje postoji među etničkim zajednicama, a koje može biti i uvod za malignitet etničkih stereotipa“.
U tom smilu, upozoravaju psiholozi, stereotipi kao iskrivljene mentalne slike koje nisu zasnovane na iskustvu pojedinca, već na najčešće netačnim generalizacijama, nose sa sobom ozbiljne opasnosti koje na individualnom nivou imaju „nepravedan i zlostavljački potencijal“ jer pojedinac postaje slep za individualne razlike.
Na, grupnom, pak, nivou, od etničkih stereotipa preko predrasuda stiže se do izbegavanja kontakata, zatim diskriminacije tj. ograničavanja raznih prava, pa sve do otvorenih fizičkih napada na pripadnike i pripadnice drugih naroda.
Etnička distanca kao mera bliskosti ili udaljenosti pojedinca u odnosu na neku etničku grupaciju meri se pomoću tzv. Bogardusove skale, u kojoj se navode socijalni odnosi različitog stepena bliskosti, a od ispitanika se traži da označi one koje bi prihvatio sa članovima određene etničke grupe. Na primer, da stupi u brak, zasnuje prijateljstvo, ili bira za predsednika svoje države.
Na taj način, posredno se mere i predrasude pojedinca, a na osnovu dobijenih rezultata se može zaključivati o stepenu međunacionalne tolerancije jedne skupine prema drugoj, kao i njihovoj spremnosti da razvijaju duh saradnje u multietničkim sredinama.
Po pravilu, što je etnička distanca veća, više utiče na ponašanje pojedinca u zajednici tj. nemogućnost komunikacije i učešća u zajedničkim programima.
“Etnička distanca je uvek postojala i postojaće. Ona se na neki način potencira u istraživanjima, mislim da je, međutim, važnije videti šta je u njenoj pozadini, a u pozadini može biti puno toga. Pre svega, važan je kontekst u kom živimo, šta je ono što je bilo iza nas – poput ratova. Potom, važni su i mediji koji potenciraju stereotipe ili čak govor mržnje, kao i pojedinačne osobine ličnosti – neko je više a neko manje predisponiran, a važan je i način na koji se prilazi tome od porodice do škole“, kaže sociološkinja Jasminka Dulić.
I zasita, pored rodnih i rasnih, etnički stereotipi se javljaju među prvima u razvoju deteta, ustanovili su psiholozi.
Tako, već na uzrastu od tri godine deca počinju da oblikuju stereotipne kategorije na području etničke pripadnosti. Njihova dva ključna izvora u tom uzrastu jesu porodica i mediji, a kasnije i škola, koja svojim otvorenim, a posebno prikrivenim programom – na primer, tumačenjem sadržaja iz literature i neretko uplitanjme implicitnih stavova samih nastavnika – utiče na nastanak stereotipa i predrasuda.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.