Jelena Grujičić, vizuelna umetnica: Želim da usporim posmatrača i da ga potaknem na razmišljanje

“U Evropi tema zelene budućnosti i njeno ostvarenje jasno je povezana sa razvitkom i bogatstvom evropskih država. Međutim, u promišljanjima zelene Evrope, poslednjih godina jasno primećujemo da je uloga naše zemlje u žrtvenom jagnjetu. Ako nemamo motivacije i snage da očuvamo naša kulturna i prirodna dobra, šta će nam ostati?“

Početkom septembra, u Savremenoj galeriji Subotica otvorena je izložba vizuelne umetnice Jelene Grujičić Home Is Where Your Heart Beats.

Delom ambijentalna postavka, ova izložba posetiocima galerije predstavlja dosadašnji rad Jelene Grujičić – od rukom izvezenih tapiserija, video-radova, objekata do instalacija. Na neki način, ona opisuje i umetnički i životni put same autorke, u kojem svoje mesto imaju potraga za domom, majčinstvo, kao i važna pitanja opstanka čovekovog prirodnog okruženja.

Jelena Grujičić je rođena 1986. godine u Subotici, vizuelna je umetnica, kulturna radnica i majka. Diplomirala je na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2011. godine, u klasi profesorke Biljane Vuković. Članica je Udruženja KURS (Beograd), udruženja „Klara i Rosa“, i jedna je od osnivača Centra za savremenu kulturu i umetnost u Subotici. Samostalno je izlagala u Troa Rivjeru (Kanada), Parizu (Francuska), Subotici, Podgorici (Crna Gora), Osijeku (Hrvatska), a njen rad selektovan je i za grupne izložbe u Beogradu, Bostonu (SAD) i Parizu. Nakon višegodišnjeg života u Beogradu i Parizu, 2018. se vraća u Suboticu, gde i sada živi.

Jelena Grujičić spada u red onih umetnica koje svoja iskustva znaju da prevedu u pitanja koja se tiču svih nas i umeju da angažuju publiku da se aktivno uključi u proces sagledavanja jednog dela.

Nela Tonković: Kako je počeo tvoj umetnički put? Šta je bio podsticaj da umetnost postane tvoja profesija?

Jelena Grujičić: Mogu slobodno reći da se nije desio konkretan momenat i svesna odluka da će umetnost biti moja profesija, moj poziv. Pre bih rekla da je ona odabrala mene. Bila sam prijatno iznenađena kada mi je majka prepričavala moje dane u vrtiću i kada mi je rekla da su mi vaspitačice napravile atelje u jednom ormanu. Dok su se sva deca igrala, za mene je taj orman, izgleda, bio prvo mesto mog likovnog izražavanja. Zahvalna sam tim vaspitačicama ali, naravno, i svojim roditeljima koji me, od tada, podržavaju na ovom putu. Takođe, dugi niz godina sam provela u školi kod Nevene Grković koja je dala najveći doprinos u razumevanju i odabiru umetnosti kao profesije.

Kada bismo hronološki slagali tvoja umetnička dela, na početku bismo se susreli sa temom potrage za domom. Njome se baviš veoma suptilno, stvaraš delikatne, iako snažne, tapiserije i velikih i manjih formata, štampaš fotografije na platnu, pa dovršavaš proces izrade dela ručnim vezom po tim fotografijama. Zašto je dom zauzeo tako centralno mesto u tvom stvaranju?

Dom kao tema se pojavio u mojim radovima kada mi je bio najpotrebniji, tačnije, kada je bio vrlo neizvestan. Kako sam započela život u drugoj državi, kulturi, zainteresovale su me teme koje se tiču osnovnih ljudskih potreba – potreba za sigurnošću, potreba za pripadnošću, i njihova korelacija sa savremenim načinom života u kontekstu današnjih ekonomskih migracija.

Reč ’gastarbajter’ me je podstakla na razmišljanje jer u svom bukvalnom prevodu znači ’gostujući radnik’ od kog se očekuje samo privremeni boravak, povratak kući. Međutim, decenijama to nije više slučaj jer se oni nisu vratili kući, imali su nov dom, sigurniji dom. Sama reč ’gastarbajter’ gubi svoj pravi smisao u današnjim ekonomskim migracijama.

Ostanimo još malo na temi doma. Živela si u Beogradu, potom u Parizu, sada si već nekoliko godina ponovo u rodnom gradu. Kakav je dom danas Subotica?

Ja sam u pravom smislu gastarbajter! Vratila sam se kući. Šalu na stranu, moram prizanti da mi danas fali svežeg entuzijazma sa kojim sam se vratila pre pet godina. Očekivala sam nepromenjena stanja određenih stvari i to je već samo po sebi bilo tužno, kada je čovek spreman da se pomiri sa nepomirljivim.

Međutim, dom koji sam napustila je bio drugačiji onom kom se vraćam jer su moje životne potrebe bile drugačije. Bio mi je potreban mir, sigurnost, priroda i verovala sam da to mogu da imam u Subotici. Kako su potrebe veće tu, na žalost, naš dom zvani Subotica manjka u mnogo čemu.

U svojim poslednjim delima, uglavnom ambijentima i instalacijama, zastupaš stav da je priroda naš zajednički dom. Ne možemo da ne vidimo da je taj dom ugrožen, ali mi se čini da nismo većinski odlučni u potrebi da se za njega zauzmemo i da sprečimo zagađivanje reka, seču šuma, nestanak prirodnih resursa… Ipak, ti nisi oklevala – javno istupaš po svim ovim pitanjima i hrabro braniš naša zajednička dobra. Odakle ti motivacija i snaga za to?

Koliko god mislili da imamo vremena da počistimo globalni nered (u svakom smislu), debelo se varamo. 2050. godine ćemo se boriti za osnovne životne stvari a to su hrana, vazduh i voda. Ali, kako kod nas stvari stoje, to se već uveliko dešava. Poslednje što treba da radimo je da sedimo i gledamo ljude koji se bore za prirodu i da to shvatamo kao neke individualne borbe. U Evropi tema zelene budućnosti i njeno ostvarenje jasno je povezana sa razvitkom i bogatstvom evropskih država. Međutim, u promišljanjima zelene Evrope, poslednjih godina jasno primećujemo da je uloga naše zemlje u žrtvenom jagnjetu. Ako nemamo motivacije i snage da očuvamo naša kulturna i prirodna dobra, šta će nam ostati?

Ovih dana saznali smo da je Nagradu „Marsel Dišan“, najprestižniju francusku umetničku nagradu, dobila Mimoza Ešar, umetnica koja se bavi odnosom između živih i neživih materijala iz perspektive ekologije, uvodi permakulturu u svoje delo. Tvoj rad je takođe veoma organski, čak i doslovce, kao u slučaju „Botaničkih tapiserija“. Ova tema je očigledno danas nezaobilazna i usvaja je čak i umetnost. Kako vidiš tu vezu između umetnosti i prirode? Da li su potrebne jedna drugoj?

Mislim da je tema ekologije danas postala nezaobilzna iz razloga što je postala vrlo urgentna. Kada su umetnost i priroda u pitanju, određeni umetnici se ponovo vraćaju iskonskoj vezi – čovek i priroda. Ali, kako smo uvideli tragove i ostatke našeg neiscrpnog konzumerizma, današnji radovi savremenih umetnika ne eliminišu nežive materijale kada su u dijalogu sa prirodnim. Što mi je vrlo interesantno. To je naša realnost. Iskopavali smo nekada antičke skulpture i građevine, a za nama će ostati arheološke iskopine plastike usađene u prirodi.

Izložba Home Is Where Your Heart Beats podsticala je publiku na različite reakcije. Neki su je opisivali kao „udisanje kiseonika“, neki su se zbližavali sa svojim strahovima ulazeći u delo „4.21 m². Prva sreda u mesecu“, neki drugi sanjali o slobodi pred fotografijom tog naziva, neki su u okviru instalacije „Osetljivi stanovnici svojih sopstvenih šuma“ osetili potrebu da se primire, sedeći u pesku i „ploveći“ kroz video-zapis šume ili čak i meditirajući. Da li stvaraš svoja dela imajući u vidu i potrebu da ona angažuju posmatrača?

Apsolutno! Svoj neuspeh bi ogledala u nemogućnosti prenošenja emocija koje smatram primordijalnim i svima nama toliko potrebnim. Otuđili smo se od toliko tema, mesta, ljudi, premda smo povezani sa celim svetom. Želela bih da moji radovi, prostorije u kojima su izloženi, budu neka vrsta vremenskog punkta, doživljaja, i da se sagledaju kroz sve te složene slojeve našeg bića. Želim da usporim posmatrača i da ga potaknem na razmišljanje!

Ovom izložbom je publika, ali si i ti, sagledala tvoj pređeni umetnički put. Kuda ćeš krenuti dalje?

Nekoliko radova markiralo je novi segment u mom stvaralaštvu, koji se duže vreme nazirao. Zahvaljujući ovoj izložbi dobila sam vetar u leđa za njihovu konačnu realizaciju, pa sam time i jasnije sagledala nove ideje. Uvođenje živog organizma u svoje radove, koji može da poboljša našu životnu sredinu, otvorilo mi je sasvim nov prozor u razumevanju svog daljeg delanja kao umetnice. Verujem da je to moj put!

Izložba Home Is Where Your Heart Is može se pogledati u Savremenoj galeriji Subotica do 29. oktobra. Dan pre zatvaranja, 28. oktobra u 18 časova, biće održano vođenje kroz izložbu sa umetnicom i kustoskinjom izložbe Nelom Tonković, istoričarkom umetnosti.