Subotički tattoo majstor Marko Stanković: „Volim improvizacije, jer onda dobiješ totalno unikatnu tetovažu – koju niko nema“

Pazi šta želiš, jer ćeš to nositi do smrti. Dobra tetovaža je i dobra i temeljna odluka. A ukoliko se odlučiš da kožu na svom telu poveriš jednom od najboljih subotičkih tattoo majstora, i pustiš ga da slobodno improvizuje, dobićeš unikatnu tetovažu – koju niko nema.

Slobodni umetnik, tattoo majstor, grafiti crtač, ilustrator i pevač, Subotičanin Marko Stanković ima 36 godina i obožava da sluša strane podkaste dok radi tetovaže. Sa 13 godina se zainteresovao za tetovažu, sa 14 je improvizovao svoj prvi „alat“ i sam sebe istetovirao. Za svoj hobi, koji je kasnije postao i njegov poziv, nije imao podršku porodice, što ga nije sprečilo da se trudi i da unapređuje svoje znanje da bi danas bio umetnik koji stvara savršena dela i to u dva omiljena tattoo stila – new school i neo traditional.

„Ja imam na sebi portret jednog lava kojeg zovemo Rex, koji ima 80 odsto populacije ovog sveta. Kada bi meni sada neko došao sa time, ja bih mu rekao da me pusti da ja nacrtam nešto, i onda bih to uradio u tom mom stilu, pa ako mu se svidi – radimo, i čovek će da izađe odavde sa unikatnom tetovažom, koju niko nema“, kaže Marko u razgovoru za Magločistač.

Prvu tetovažu je napravio sa 14 godina tako što je sam napravio svoju mašinicu za tetoviranje.

„To je bila patentica, motor je bio od mog mlađeg burazera – razbio sam jedan njegov autić i uzeo sam motor, iglu sam napravio od federa koji se nalazio u upaljaču. Treba da ga ispružiš i izoštriš, prokuvaš, a struju je davao punjač za Nokiju 3310. I kada se sve to spoji, imaš mašinicu koja funkcioniše. I tada je sve počelo“, priča Marko.

Prvu tetovažu je napravio na svojoj nozi.

„Moji roditelji su jako bili razočarani u mene i njihovo razočarenje je trajalo godinama. Došao sam u te godine da sa 27 godina imam ženu, decu, i dotle je moja mama meni uporno tražila posao“, priseća se Marko, dodajući da je ona ipak pre desetak godina prihvatila da njen sin dobro zarađuje od svog posla.

Takođe, pet godina je radio u Švajcarskoj kao tattoo majstor, ali je nedavno dao otkaz i vratio se u Suboticu.

„Kod nas su tetovaže luksuz. Ovde treba da skupljaš novac mesecima da bi napravio neku tetovažu, a tamo bukvalno pred izlazak dođu da naprave neke tetovažu jer je to skroz u njihovom budžetu, bez ikakvih problema. Kada mi, obični smrtnici, odemo tamo i radimo, onda pokupimo te pare i posle dođemo ovde i živimo normalno“, objašnjava Marko.

Prema njegovim rečima, ne bi znao šta da radi da nema takvih gostovanja, da nema ljude koji mu dolaze, redovnih klijenata. Morao bi da nađe posao, da ima nekog gazdu i radno vreme.

„To bi trajalo dve nedelje i ja bih se ubio“, kaže uz osmeh Marko i dodaje da se toliko godina bavi ovim poslom da ne zna „kako je to imati nekoga iznad glave ko ti govori šta i kako da radiš“.

„Ja sve radim slobodnom rukom“

Clown tattoo je nastao 1998. godine kada se Marko bavio grafitima. Tada je upoznao svog kolegu zvanog Droid. Trebalo je da naprave neko svoje ime, a u to vreme je voleo pojedine grupe i stripove u kojima je glavni junak bio klaun, „svi ti neki zlikovci, koji uvek imaju i svoju dobru stranu“.

„Međutim, niko neće da gleda onu dobru stranu, samo uvek gledaju lošu, pa ja sam onda klovn za vas…“, tako nam je Marko objasnio zašto je baš lik klauna izabrao kao svoj zaštitni znak.

Pošto veoma voli da radi i grafite, postoji i jedan stil u tetoviranju koji se zove new school, koji on veoma voli da radi, a drugi stil u kojem je takođe veoma dobar je neo traditional.

„New school je preuveličavanje karikatura, na primer, velike oči, male usne, dok podrazumeva neo tradicional elegantne linije, popunjavanje, prelaze, boje, od cveća do lepog ženskog lica. To su dva stila u kojima sam ja jako, jako dobar. I to sve radim slobodnom rukom, dok neke moje kolege naprave prvo skicu, pa je zalepe na kožu. Ja to radim direktno, markerima ti nacrtam na kožu, i onda kada si zadovoljan time – radimo“, objašnjava Marko.

Za sebe kaže da je veliki agent improvizacije i da u ovakvim situacijama dobija totalnu slobodu, a da klijent za uzvrat dobija totalno unikatnu tetovažu.

„Moj rad govori za mene“

Prema njegovim rečima, Srbija ne zna da bude originalna, unikatna, a ljudi najčešće vole da prate trend.

„Trendovi u 90-tim godinama su bio tribal, delfin, leptir, bar kod. Svi vole to da rade, svi vole da budu u trendu. I onda ih posle tri godine vidiš da hoće da pređu tu tetovažu sa nekim novim trendom. A to su likovi iz serija, glavni lik iz Peaky Blinders-a, iz Vikinga, iz Game Of Thrones-a“, kaže Marko.

Iz svog dosadašnjeg iskustva, ocenjuje da Subotičani vole da rade male stvari.

„Ako će da rade velike stvari, onda će to da budu one koje su trend, a ako hoće da rade nešto svoje, nešto što žele, to su onda male stvari, ali upakovano, neki porodični tattoo, neka priča sreće…“, priča Marko.

Napominje da ljudi vrlo često nisu svesni da je tetovaža nešto što ostaje na koži do smrti.

„Ja ovo shvatam ozbiljno, ja želim da ti odeš odavde srećan, zato što ja znam da ćeš ti da umreš sa ovim, dok se neki ljudi ponašaju kao da su kupili polovan automobil i znaju da će za šest godina da ga prodaju za neki stari metal. Nećeš ti za šest godina ovo da skineš, ovo ide s tobom do smrti“, ističe ovaj umetnik.

Navodi da je pre 10 godina imao pravilo da klijent od svoje 17. godine može da se tetovira kod njega, ali je svake godine tu uzrasnu granicu pomerao na gore.

„Svake druge, treće godine sam tu granicu povećavao, prvo na 18 godina, pa na 19 godina, a sad sam digao na 20 godina, zato što mladi nisu svesni svojih odluka“, pa često to izgleda ovako:

„’Oću ime moje devojke preko cele ruke.”
„Pa, koliko ste dugo zajedno?“
„Tri meseca.“
„Čekaj, buraz! Ja imam ženu sa kojom imam dvoje dece i nemam njeno ime nigde.“

Kako kaže, nekim svojim klijentima je uradio inicijale ili tetovirao imena, pa su se posle tri meseca vratili sa rečima „hajde da pređemo ovo“.

Priznaje da je pojedine klijente odbijao u slučajevima kada je neki zahtev za njega bilo nemoguće uraditi, ali postoje i drugi razlozi za odbijanje.

„Odbijam da radim tetovaže svetaca. Uradiću crkve, to je i arhitektonska vrednost, ali neću da radim svece jer se zna gde im je mesto – u crkvi, i na nekom zidu“, navodi Marko.

Ispostavilo se, tokom njegove karijere u proteklih 15 godina, da su ljudi koji rade takve tetovaže „najagresivniji i najgori ljudi koje je upoznao u svom životu“.

„Ja sam nevernik, ali moja mama je vernik, i ja neću da dozvolim da oni na takav način skrnave imena svetaca u koje moja majka veruje“, poručuje Marko.

Marko kaže da takođe odbija da radi tetovaže ljudima koji su nekulturni, tipa, kada mu pošalju sliku i napišu – „cena?“

„Budi kulturan, završio si osnovnu školu, sigurno su te roditelji naučili da kažeš ’Dobar dan’ ili ’Ćao’, ’Zdravo’. Ljudi su navikli da žive u ovakvom svetu gde postoje gazda i radnik. Ima ljudi koji dođu i kažu ’Ja tebe plaćam, ti sad radiš za mene. Ima da radiš kako ti ja kažem’. I ja njih lepo oteram napolje. Mene to neće povrediti, jer – moj rad govori za mene“, kaže Marko.

Na pitanje Magločistača koje je najneobičnije mesto gde je radio tetovaže, kaže da su to – polni organi.

„Zahtevno je. Nije komplikovan sam rad, nego kada dođe ljubomorni momak i hoće mene da bije“, kaže Marko uz osmeh i dodaje da je bilo situacija kada mu je jedna mušterija tražila da mu tetovira bubamaru na penisu.

Jedan od najvećih izazova za njega je bila tetovaža koju je radio vlasniku tattoo studija u Švajcarskoj u kom je radio.

„To je tetovaža preko celih leđa, od vrata do zadnjice – radili smo četiri godine. To je bilo zahtevno jer ne podnosi svako na isti način bol. To je bilo svakih nekoliko dana po par sati“, kaže Marko.

„Uvek je strah kada radiš veliki projekat, ako klijent hoće da radi tetovažu, a njegova koža nije spremna za to, ili je koža previše masna, ili je previše bubuljica. Ja imam opciju da odbijem, ali hoću da uradim. I onda imaš izazove kako da pređeš preko toga, a da napraviš dobru tetovažu. Postoji tehnika kako raditi sa masnom kožom…“, navodi.

Dodaje da klijent nakon urađenog posla takođe ima odgovornost da održava tetovažu, da je pere i maže kremom, da je neko vreme ne izlaže suncu.

Može li se skinuti tetovaža?

„Moj kolega Valentin, zvani Vale – ’Anti tattoo Subotica’, ima mašinu za laser, za skidanje tetovaža i jako je dobar u tome. To je dug, bolan i donekle skup proces“, kaže Marko.

Da se skine jedna manja tetovaža, mora godinu i po dana da se dolazi.

„Jedan tretman, pa tri meseca pauza, drugi tretman, pa još tri i po meseca pauza, i tako… pa posebno održavanje kože kremama i drugo“.

Pogledajte Markove radove: