Nela Tonković: „Kule bliznakinje“ u Subotici

Možda bi građani na tom prostoru više voleli da imaju park, a da gradnja „kula“ ostane izvan istorijskog jezgra grada. Možda bi građani više voleli da predstavnici vlasti razmišljaju o opštem dobru, da deluju u korist javnog interesa i da svoje reči potkrepe konkretnim delima. Sigurno je, međutim, da bi građani pokazali više svesti i istančaniji osećaj za istinsku gradnju grada. Samo da su pitani, umesto da su im nuđene kule – bez gradova.

Krajem prošle nedelje, portal Magločistač, u iscrpnom analitičkom tekstu, upoznao je sve koji se informišu posredstvom ovog medija sa podatkom da će centar Subotice dobiti jednu novu – kulu.

„Kula“, odnosno dvanaestospratna zgrada, nalaziće se u neposrednoj blizini već postojeće višespratnice, zgrade Otvorenog univerziteta. Sada će tik do nje biti još jedna takva, samo savremenija, nešto kao nova zgrada koja se od pre par godina nalazi uz nekadašnju kulu Centralnog komiteta na Novom Beogradu. Zapravo, ovo poređenje ipak ne stoji jer je Novi Beograd u potpunosti novo naselje, ogroman i pomno planiran prostorno-urbanistički zahvat koji nije zadirao u tkivo starog grada.

Najsličniji noviji primer je potpuno neprimerena izgradnja stambeno-poslovnog kompleksa K-distrikt u podnožju Kalemegdana. Kroz različite dokumente, zaštićena šira zona Donjeg grada Kalemegdana pretrpela je brojne prenamene svrhe, da bi 2018. godine konačno bila proglašena „stambeno-poslovnom zonom Beogradske tvrđave“. U toj novoj „stambeno-poslovnoj zoni“ gradi se kvart mamutskih dimenzija i spratnosti koja u potpunosti zaklanja vekovni pogled sa Kalemegdana na Dunav. Tako se, nečijom odlukom, do temelja menja okruženje zakonom zaštićenog prostora i gube neka od njegovih ključnih obeležja.

Ali i Subotica ima svoju tvrđavu ili bar njene ostatke: današnja Franjevačka crkva nalazi se na mestu subotičke tvrđave, sagrađene u drugoj polovini 15. veka. Nova subotička „kula“ takođe će se naći u zakonom zaštićenom prostoru, odnosno prostornoj kulturno-istorijskoj celini od velikog značaja.

Upravo činjenica da je gradsko jezgro Subotice zaštićeno proizvodi dilemu vezanu za (ne)mogućnost izgradnje unutar tog prostora velike identitetske vrednosti. Takav prostor bi trebalo da bude posebno i pažljivo čuvan, a odluke koje se tiču njegovih eventualnih izmena zaslužuju da budu donošene prema najvišim profesionalnim standardima. Ukoliko te odluke službuju dnevnoj politici, na tkivu grada stvaraju se trajni ožiljci, a njegov duh biva nepovratno oštećen.

Slučaj izgradnje nove subotičke „kule“ pokušava da se predstavi kao nešto kompleksniji jer dve ustanove koje su zadužene za čuvanje nepokretne kulturne baštine, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i subotički Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, tvrde da Sekretarijat za građevinarstvo Gradske uprave Grada Subotice nije poštovao planske dokumente kada je izdao lokacijske uslove za izgradnju nove „kule“.

Prošlonedeljni tekst Magločistača posvetio je neophodnu pažnju razjašnjavanju ovog administrativnog čvora i razumevanju uloge svakog od aktera igre prebacivanja odgovornosti s jedne na drugu stranu.

Međutim, meni se čini da je pitanje legalnosti ovakve odluke drugorazredno – legalnost bi značila samo da je neki dokument donet u skladu sa važećim procedurama.

I u ovom, kao i u slučaju gradnje u podnožju Kalemegdana, možemo da budemo sigurni da je jedna od ustanova poštovala neku proceduru. U poslednjim godinama, procedure nikada nisu bile prepreka za dodelu raznih dozvola različitim investitorima. Procedure se učestalo prilagođavaju kako kojoj potrebi odgovara. Ali sadržaj koji reguliše bilo koja procedura daleko je važniji.

Zbog toga bih predložila da težište ovog problema pomerimo ka pojmu legitimnosti, shvaćenom kao skup načela koja obezbeđuju pravednost. I, možda u našem društvu pomalo zaboravljene, etičnosti.

Da li je odluka o izgradnji subotičke „kule“ legitimna, sa stanovišta pravednosti, i etična?

Kako bismo došli do odgovora, bilo bi dobro da znamo da je plac na kojem će se graditi nova subotička „kula“ zapravo mesto nekadašnjeg betonskog skeleta nikada izgrađenog bioskopa pored zgrade Otvorenog univerziteta.

Nakon brojnih pokušaja, skelet je konačno srušen 2013. godine. Ni rušenje nije išlo bez poteškoća: novinski članci govore da je 90-tih godina 20. veka plac ustupljen jednoj firmi koja je planirala da na tom mestu sagradi desetospratnicu. Zatim je bilo potrebno da se proglasi javni interes nad tim placom, izvrši eksproprijacija i dogovori vansudska nagodba sa vlasnikom, kako bi skelet konačno bio porušen.

Ali ni deset godina kasnije, eto nas pred sličnom situacijom: jedan investitor zatražio je i dobio dozvolu da se na tom istom placu sagradi dvanaestospratna poslovno-stambena zgrada. To je bilo moguće jer je, kako nas je informisao predsednik Skupštine grada, 2019. godine „potpisan detaljan ugovor o otuđenju građevinskog zemljišta sa investitorom“.

Predsednik Skupštine grada, inače, rečima se protivi izgradnji ove zgrade i odgovornost pripisuje „prošlom mandatu“ gradske vlasti, u kojoj je partnerski učestvovala i stranka čiji je on potpredsednik.

Delima, ipak, u ovoj fazi uverenje da ne može da učini ništa. Delo je, kako izgleda, već učinjeno te 2019. godine kada je javni interes zamenjen privatnim. I bilo kakve naknadno saopštene reči, samo su to – reči.

Legitimno i etično bilo bi da se o prostoru ogromnog identitetskog značaja i potencijala za grad pitala profesija oslobođena stega služenja dnevnoj politici, da su se o tako značajnim izmenama pitali građani ne samo u postupcima formalnih javnih rasprava, da su se kompetentno predlagala ona rešenja koja su korist mogla da donesu čitavoj zajednici, a ne tek šačici pojedinaca.

Možda bi građani na tom prostoru više voleli da imaju park, a da gradnja „kula“ ostane izvan istorijskog jezgra grada. Možda bi građani više voleli da predstavnici vlasti razmišljaju o opštem dobru, da deluju u korist javnog interesa i da svoje reči potkrepe konkretnim delima.

Sigurno je, međutim, da bi građani pokazali više svesti i istančaniji osećaj za istinsku gradnju grada.

Samo da su pitani, umesto da su im nuđene kule – bez gradova.