Rat u Ukrajini iz fotelje u Srbiji: Kako se snaći u moru (dez)informacija i prepoznati ratnu propagandu

Od početka izbijanja rusko-ukrajinskog sukoba, društevene mreže, ali i tradicionalni mediji preplavljeni su brojnim informacijama o tekućim događajima sa tog područja, od kojih su mnoge neproverene ili – jasno na pogled – pristrasne.

Čak su i prvi dan ovog sukoba obeležile sasvim kontradiktorne informacije sa obe strane: dok je jedna navodila da je u pitanju “specijalna vojna operacija”, druga je govorila o ratu.

Sigurno je samo da sukob postoji i da ljudi gube živote, a da (dez)informacije o ovoj temi preplavljuju javno mnjenje.

Tako se javnost zbunjuje brojnim vestima koje svedoče o potresnim prizorima iz Ukrajine, da bi paralelno bile plasirane i vesti kako su brojni napadi zapravo navodno iscenirani, a da su žrtve glumci. Primer je širenje lažne informacije da se bombardovanje bolnice u Mariupolju nije desilo, u kom su učestvovale čak i pojedine ruske institucije i političari, a koju je analizirao poral Raskrinkavanje.me.

Sa druge strane, sumnju građanima ulivaju i pojedine srceparajuće vesti koje se, opet, ispostavljaju kao netačne. Kao primer, ističe se vest o uplakanom dečaku koji je navodno sam prešao ukrajinsko-poljsku granicu. Mada je situacija po sebi potresna, dečak u stvari nije bio sam, već su sa njim bile i majka i baka, što je takođe temeljno analizirao portal Raskrinkavanje.me.

Fektčeker portala Fake news tragač, Stefan Kosanović, za Magločistač kaže da vesti ima toliko mnogo da je sasvim siguran da fektčekeri iz regiona ne mogu pokriti sve. Ipak, od početka rata, mreža regionalnih fektčekera See Check, u kojoj je uključen i Fejk njuz tragač, proverila je više od 100 vesti, što je, po njegovim rečima, za njihove ograničene kapacitete – prilično mnogo.

“Toliki je obim vesti koje treba da se provere da smo shvatili da prosto mnogo gubimo ako tri novinara rade na istu temu, pa objave tekst iste dekonstrukcije. Tako smo u konstantnom kontaktu i prijavljujemo jedni drugima šta smo pronašli, kako bismo efikasnije raskrinkavali lažne vesti i pokrili što više”, navodi Kosanović. 

Ova kriza dezinformacija nastala je neposredno posle jedne druge velike krize – pandemije korona virusa, koji je fektčekere globalno “istrenirao”.

“Koronu, naravno, nije niko očekivalo i to je fektčekere globalno diglo. Korona nas je naučila tome kako da u ovakvim kriznim situacijama radimo i koliko dugo da se zadržavamo na vestima koje deluju nerešivo”, navodi Stefan.

Ipak, ono šta ovu situaciju razlikuje od krize informacijama u kontekstu pandemije, svakako je ratovanje informacijama.

“Francuski filozof Paul Virilio rekao je jednom prilikom da će se u budućnosti ratovati informacijama. Vidimo da je ta budućnost došla. To je nešto što ti u ratu može dati prednost: moglo je i ranije, ali se danas informacije brže šire i njima se na sofisticiraniji način manipuliše”, upozorava Kosanović.

Ratna propaganda Rusije i Ukrajine: U čemu je razlika?

Vojna propaganda je neizostavna komponenta vođenja rata i odbrane, napominje novinar i politikolog Boris Varga, koji je magistrirao međunarodno novinarstvo u Ukrajini i doktorirao na savremenim političkim sistemima na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Kao poznavalac rusko-ukrajinskih odnosa, ali i jezika dveju zemalja, on za Magločistač objašnjava šta stoji iza medijske propagande kojoj smo svakodnevno izloženi:

“Cilj svake ratne propagande je da drži javno mnjenje i podigne kolektivni duh. U agresiji Rusije protiv Ukrajine nezahvalno je i neetično izjednačavati medijsku propagandnu stranu, gde je situacija par excellence u moralnim razlikama: Ukrajina se brani, a Rusija napada”.

On ocenjuje da sa ukrajinske strane većina nezavisnih medija u uslovima rata radi prilično profesionalno, te da je pozitivna odluka ukrajinskih vlasti da u ratnom stanju ne cenzurišu medije. Ipak, i na toj strani uočljiva je ratna propaganda u nekoj meri, posebno na televiziji, gde se Ukrajinci uglavnom informišu.

“Ono što je na ukrajinskoj strani uočljivo kao ratna propaganda u uslovima odbrane, posebno na TV, jeste selekcija vesti i vidljivo etiketiranje agresora (orki, rašisti…). Internet izvori su objektivniji, pažljiviji u izrazu, sveobuhvatniji. Međutim, specifičnost ovog rata u Ukrajini je dostupnost pojedincima da telefonima zabeleže momente ratnih dejstava. Tako se u vestima i na društvenim mrežama pojavljuju necenzurisani surovi video-snimci i fotografije ugljenisanih vojnika, poginulih civila, uništene tehnike i šokantno devastiranje objekata”, kaže naš sagovornik.     

Sa strane agresora, po rečima Varge, potpuno je drugačija situacija. On napominje da je Rusija još od početka 2000-tih krenula u režimsko preuzimanje medija i kontrolu nad svim uticajnim sredstvima informisanja. To je eskaliralo do mere da je nakon aneksije Krima i početka rata u Donbasu Rusija izmenila svoj krivični zakonik sa ciljem brzog procesuiranja zbog objava na internetu, o čemu je Varga pisao za portal Autonomija još 2018. godine.

On je još tada objasnio da se u procesima protiv internet aktivista u Rusiji najčešće primenjuju dva člana iz Krivičnog zakonika: „podsticaj mržnje ili neprijateljstva, povreda dostojanstva“ i „javni poziv na ekstremističko delovanje“. Problem je u tome što u Krivičnom zakoniku Ruske Federacije ne postoji jasna definicija „ekstremizma“, te je ona povoljna za svaku kritiku upućenu ruskim vlastima.

“Na taj način ruska javnost je već godinama medijski lobotomizovana, slično kao što je srpska medijska scena bila 90-tih godina za vreme ratova i vladavine Slobodana Miloševića. Rusija je pre svega u medijskom smislu totalitarna država, poslednjih godina na oko 150. mestu – na dnu liste slobode medija Reportera bez granice”, napominje Varga.

Cenzura – za i protiv: Lažna informacija ne sme da bude druga strana

Početkom marta, brojne društvene platforme poput Fejsbuka, Instagrama i Jutjuba su onemogućile ruskim medijima da šire propagandu. Sa druge strane, Rusko nadzorno telo za komunikacije je takođe ograničilo pristup internet stranicama ruskog BBC-ja i Radija Slobodna Evropa, a od juče i aplikacijama Fejsbuk i Instagram – takođe u cilju sprečavanja “lažnih informacija” o sukobu u Ukrajini i zbog “ekstremizma”.

“Nažalost, živimo u tom digitalnom dobu da ljudi često ne veruju ni raskrinkavanju lažnih vesti. Ipak, ja stvarno mislim da cenzurom ne dobijamo ništa, osim još većeg nepoverenja ljudi u celu tu situaciju. Čim je nešto zabranjeno, postaje novo tle za još dezinformacija”, smatra Stefan Kosanović.

Varga deli drugačije mišljenje: po njemu, cenzurisanje ruskih državnih medija po društvenim mrežama je dobra odluka, jer je ruska medijska propaganda sastavni deo i oruđe ruskog rata protiv Ukrajine.

“Tome se treba suprotstaviti regulacijom i cenzurisanjem. Treba je sprečiti. Nikada lažna informacije ne sme da bude druga strana u medijskom izveštaju, samo zbog toga da se napravi balans. Za takve potrebe će nam u budućnosti trebati uvođene medijske pismenosti”, napominje on.

Otud, Varga smatra da je situacija prilično jasna kojoj strani se može verovati, a koja strana se u potpunosti oslanja na kontorlisanu ratnu progandu i manipulaciju. Ipak, sve informativne programe treba pažljivo i kritički pratiti, dodaje.

“Zabrinjavajuće je to što mediji u Srbiji pod uticajem države, stranaka na vlasti, ili državostvorni tabloidi bukvalno kao da se uređuju po ‘ruskom propagandnom priručniku’. To su akcenti propagande gde se prave analogije između Srbije kao žrtve NATO agresije, Ukrajine koja je zbog saradnje sa alijansom napadnuta, te ugrožene Rusije od NATO-a; rat u Ukrajini se naziva varijacijama “specijalne vojne operacije” kako Rusija insistira da se taj sukob definiše, ukrajinska vojska se etiketira kao ‘nacistički dobrovoljci’, Rusi i ruski jezik u Ukrajini se predstavljaju kao ugroženi od Ukrajinaca, a ruska kultura da je na udaru sankcija i slično.”

Varga kaže da ima i goreg od ratne propagande, a to je tvrdnja jednog srpskog tabloida da je Ukrajina napala Rusiju.

“To je opasno jer se time u Srbiji i regionu bude revanšistička raspoloženja koja mogu da imaju nepredviđene političke i bezbednosne posledice”, napominje on.

Mada Kosanovićevo iskustvo pokazuje da je ratna propaganda svakako prisutna, ono šta on uočava kao uzrok i izvor dezinformacija jeste i puka neveštost medija u prenošenju informacija – kako bi dobili što više klikova. 

“Želim da verujem da osoba koja piše lažne vesti to radi iz želje da što pre završi posao i sa svojom mizernom novinarskom platom ode kući. Sa druge strane, prilično sam siguran da postoje portali koji to s namerom rade, jer su prosto zauzeli jednu stranu, što je nešto najgore što novinar može da uradi. Novinarstvo služi da se pokažu dve strane, pa tako i da neko objasni zašto je neka informacija zapravo dezinformacija”, zaključuje Kosanović.

Tekst je objavljen u okviru projekta “Jačanje kapaciteta srpskih lokalnih medija za suzbijanje strane propagande i dezinformacija”, uz podršku DT Instituta.