Epidemiolog Predrag Đurić za Storyteller: Uspešnost suzbijanja pandemije zavisi i od toga koliko smo spremni da menjamo naše navike

Pandemija korona virusa bi ove godine mogla da se okonča. Ipak, epidemiolog Predrag Đurić u razgovoru za portal Storyteller ukazuje na to da neutemeljen optimizam može da donese brojne probleme.

“Da bismo mogli da napravimo koliko-toliko pouzdanu prognozu, morali bi da postavimo jednačinu sa tri poznate i jednom nepoznatom vrednošću (ishod pandemije). Poznate vrednosti bi bile karakteristike virusa, odnosno oboljenja, karakteristike populacije (recimo, procenat onih koji su stekli imunitet, predisponirajuća oboljenja, stavovi i znanja…) i karakteristike sredine (postojanje mera, njihov obuhvat i uspešnost). Razvijenije zemlje solidno stoje sa poslednje dve poznate vrednosti, ali Srbija u tom pogledu stoji poražavajuće – većina podataka ili se ne prikuplja, obrađuje i analizira, ili se krije od javnosti”, kaže Đurić u razgovoru za Storyteller.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je krajem 2021. godine bila optimistična i prognozirala da od ovog proleća pandemija počinje da jenjava. Da li možemo da se “oslonimo” na ovu prognozu?

Optimizam je neophodan sastojak savremene politike i biznisa, ali i modernog života. Novogodišnji praznici su takođe prilika da jedni drugima poželimo lepe želje za narednu godinu. U tom kontekstu treba tumačiti i ovu prognozu.

Sa druge strane, neutemeljen optimizam može da donese brojne probleme. Sećamo se dobro optimističkih izjava iz prvih nedelja pandemije da će se sve završiti za nekoliko meseci ili do leta, onog famoznog „ključne su naredne dve godine“, zatim neopreznog optimizma da, čim jednom vakcina protiv kovida 19 bude pronađena, epidemija će biti pobeđena, itd. Takve prognoze služe jedino da se omogući građanima da se psihički lakše nose sa teretom pandemije, ali kada se prognoze ne ostvare, gubi se poverenje građana, ali ne u političare koji najčešće plasiraju takve prognoze, već u nauku. Nažalost, pandemija je nametnula potrebu za mnogo većim medijskim prisustvom zdravstvenih radnika, koji, poneseni spomenutim optimizmom političara i biznismena, i sami osećaju pritisak da sa javnošću komuniciraju na isti način. Pored toga, često osećaju da su u obavezi da na svako pitanje imaju odgovor, mada su ti odgovori uglavnom u domenu nagađanja i intuicije, pa i oni dodatno doprinose narastajućem nepoverenju i sveopštoj konfuziji.

Da bismo mogli da napravimo koliko-toliko pouzdanu prognozu, morali bi da postavimo jednačinu sa tri poznate i jednom nepoznatom vrednošću (ishod pandemije). Poznate vrednosti bi bile karakteristike virusa, odnosno oboljenja, karakteristike populacije (recimo, procenat onih koji su stekli imunitet, predisponirajuća oboljenja, stavovi i znanja…) i karakteristike sredine (postojanje mera, njihov obuhvat i uspešnost). Razvijenije zemlje solidno stoje sa poslednje dve poznate vrednosti, ali Srbija u tom pogledu stoji poražavajuće – većina podataka ili se ne prikuplja, obrađuje i analizira, ili se krije od javnosti.

Globalno, najveća nepoznanica ostaje virus – prvenstveno pojava novih sojeva i njihov značaj (prenošenje, težina kliničke slike) i dužina i delotvornost stečenog imuniteta (i prirodnog i veštačkog) protiv cirkulišućih i potencijalnih novih sojeva. Na ovaj način, jednačina sa jednom nepoznatom (prognoza) se pretvara u jednačinu sa dve nepoznate, a kad je Srbija u pitanju, u jednačinu sa četiri nepoznate – dakle, nerešiv problem.

Vakcinacija je, prema SZO, presudna za okončavanje borbe protiv koronavirusa. Prema njoj, dostupnost vakcine raste u celom svetu. S druge strane, procenat potpuno vakcinisanih u Srbiji (2 doze) dostiže 46,8 posto i epidemiološke mere se sve manje poštuju. Šta to znači za epidemiju u Srbiji, odnosno javno zdravlje u Srbiji?

Od početka pandemije je bilo jasno da se ona može staviti pod kontrolu samo kombinacijom vakcinacije i ostalih protivpandemijskih mera. Takođe je bilo potpuno poznato da, zbog ograničenih proizvodnih kapaciteta, distribucije vakcina i organizacije vakcinacije, efekti vakcinacije će biti ograničeni. Tome treba dodati i visok procenat protivnika vakcinacije, prvenstveno u autoritarnim i manje razvijenim zemljama.

Nažalost, pritisak krupnog kapitala na ukidanje ili popuštanje protivpandemijskih mera i insistiranje samo na vakcinaciji je bio toliko snažan, da su mnoge zemlje prerano ukinule ili popustile većinu mera, a neke zemlje mnoge mere nisu nikad u pravom smislu ni uvele.

U Evropi Srbija svakako spada u najočigledniji primer ovoga. Nažalost, pošto je opstanak na vlasti „biti il’ ne biti“, i pandemija je postala prvenstveno politički, a ne zdravstveni problem. Dodatan problem nastaje onda kada vlasti i oni koji se protive vakcinaciji i nauci dele istu ideološku – kleronacionalističku, antizapadnu ili antinaučnu matricu.

U Srbiji je na delu ovaj poguban spoj – ultraliberalnog kapitalizma, gde se za brz i lak profit uz pomoć vlasti ne pita za cenu, i kleronacionalističke mantre sa primesama antinaučnog i anticivilizacijskog.

Predrag Đurić

Iako najnaprednija u najnazadnijem, nije Srbija po ovome izuzetak – tu su sve zemlje u kojima veliki procenat stanovništva čine gubitnici „kraja istorije“, odnosno društveno-ekonomskih promena u poslednje tri decenije. Radi se o gotovo svim zemljama bivšeg „istočnog“ bloka, kao i o većini zemalja van Evrope i Severne Amerike. Poražavajući je podatak da se među 20 zemalja u kojima se registruje najveća smrtnost od kovida, nalazi 15 zemalja iz Centralne/Istočne/Jugoistočne Evrope. A za one zemlje iz ovog regiona koje se ne nalaze među vodećima, s pravom možemo da sumnjamo u pouzdanost podataka.

U takvim okolnostima, zaista je malo toga što se može učiniti: vlasti, provladini lekari – rukovodioci zdravstvenih ustanova, tajkuni, verski funkcioneri i verski fanatici, nacionalisti, revizionisti, antiglobalisti – svi su se oni nekako okupili na jednoj strani koja se protivi vakcinaciji i protivpandemijskim merama (što otvoreno, što nečinjenjem), a zapravo civilizaciji. Paradoksalno i sigurno nesvesno, na istoj strani našao se i veliki broj mladih ljudi, koji, nenaučeni na solidarnost i odricanje zarad opšteg interesa, a vođeni svojim sebičnim željama da im bude lepo uvek i odmah, bez obzira koju cenu će zbog toga platiti njihovi roditelji, bake i deke.

U mnogim (evropskim) medijima se ovih dana dosta piše o omikronu i o tome da se beleži broj zaražene dece. Šta pokazuju naučna istraživanja o omikronu? Kako brzo se širi i u kojoj meri je opasan? 

O omikronu znamo tek nešto više od mesec dana, a van Afrike tek nekoliko nedelja. To nije dovoljno vremena da se daju definitivni odgovori, ali preliminarni podaci ukazuju da se radi o varijanti korona virusa koji se mnogo lakše prenosi u odnosu na prethodne varijante. Za sada se čini da u manjem procentu infekcija omikronom vodi ka hospitalizaciji, ali ostaje pitanje da li je to zbog toga što u sredinama gde se pojavio, većina stanovništva je već imala odgovarajući stepen imuniteta (bilo zato što su vakcinisani ili što su preležali infekciju) ili zbog karakteristika samog virusa.

Zaista, ako je u nekoj zemlji 80% stanovništva vakcinisano, a većina onih koji to nisu su deca ili mladi, kod kojih je klinička slika ionako blaga, to je i za očekivati. Postavlja se pitanje koliko često klinička slika može biti ozbiljna kod najugroženijih – starijih i onih sa hroničnim bolestima, kod kojih i inače vakcinacija daje slabije rezultate. U nedeljama pred nama trebalo bi da znamo odgovore. Ovome treba dodati da su u većini zemalja trenutno prisutne i delta i omikron varijante i da je bez suptilne laboratorijske dijagnostike koja se ne radi rutinski, nemoguće razlikovati infekcije izazvane ovim virusima. Visok stepen opreza je, dakle, neophodan.

Kakva je situacija sa omikronom u Srbiji?

Kao što sam već spomenuo, u Srbiji predstavlja ogroman problem dostupnost relevantnih podataka o pandemiji i virusu. Oni ili se ne prikupljanju, obrađuju i analiziraju na pravi način, ili se ne saopštavaju. Na taj način, o epidemijskoj situaciji u Srbiji možemo samo da nagađamo na osnovu onoga što zvaničnici procene da treba da znamo ili na osnovu onoga što vidimo oko sebe, a to je nedovoljno za bilo kakav ozbiljan zaključak. A na osnovu toga se može primetiti drastičan porast broja slučajeva poslednjih dana.

Prema ponašanju vlasti i provladinih lekara, međutim, stiče se utisak kao da je pandemija u Srbiji davno završena i da je dobila endemski karakter. Ostaje gorko pitanje da li su svi ti ljudi poslednjih godinu dana morali da umru i da li oni koji će umreti u mesecima pred nama bi mogli da ostanu živi ili je postojala ikakva šansa da se interesi kapitala i političara i sa njima bliskih lekara podrede interesima građana, pa se na taj način sačuvaju brojni životi.”

Kada spominjemo decu u kontekstu korona virusa, da li bi ona trebalo da se vakcinišu?

Vakcinacija može da ima jedan ili više različitih ciljeva. U nekim slučajevima osnovni cilj vakcinacije je da se eliminiše ili iskoreni neko oboljenje – iako neke bolesti nema godinama ili decenijama, sistemska vakcinacija svih građana (najčešće u uzrastu odojčeta ili deteta) se sprovodi kako se ne bi ni javio nijedan slučaj. Primeri su, recimo, dečja paraliza ili male boginje. Za neke bolesti smo svesni da je gotovo nemoguće ih iskoreniti – recimo, tetanus. Vakcinacija protiv tih bolesti ima za cilj da se svaki građanin zaštiti, odnosno da u uslovima kada bude izložen uzročniku bolesti, bude zaštićen stečenim imunitetom.

Kada je u pitanju kovid, želelo se da se vakcinacijom postignu oba cilja – da se ljudi zaštite od infekcije i, prvenstveno, težih oblika bolesti i smrti, a sa druge strane da se, postizanjem kolektivnog imuniteta, okonča pandemija.

Već sam spomenuo da je ovaj drugi cilj bio od samog starta iluzoran – da bi bio ostvaren, moralo se u vrlo kratkom vremenskom periodu (nekoliko nedelja, da bi se predupredila pojava novih sojeva) vakcinisati gotovo celokupna populacija. To nije bilo moguće jer prvo proizvodni kapaciteti su bili daleko od dovoljnih, a uz to i u velikom procentu neiskorišteni, jer proizvođači vakcina nisu želeli da ustupe svoje licence drugim proizvođačima, a vlade širom sveta su ih u tome podržale. Dalje, dovoljni naučni dokazi o efikasnosti pojedinih vakcina su sporo pristizali ili su čak izostajali (recimo o vakcinaciji dece). Zatim, mnoge vlade su malo toga činile na jačanju poverenja (ako je to uopšte i bilo moguće u relativno kratkom periodu) i bilo je jasno da će više desetina procenata stanovništva u mnogim zemljama odbiti vakcinaciju.

Za decu znamo da retko obolevaju od ozbiljnijih oblika kovida. S tim u vezi, cilj vakcinacije dece ne bi bio na prvom mestu da se ona direktno zaštite od težih oblika bolesti (osim onih sa hroničnim bolestima i imunodeficijentnim stanjima, mada ne treba zaboraviti i na dugotrajni kovid i ostale posledice), već sticanje kolektivnog imuniteta, koji bez vakcinacije dece ne bi mogao da se postigne. Međutim, pitanje vakcinacije dece nije ni došlo na dnevni red, zbog spomenutih drugih problema u sprovođenju vakcinacije. Ipak, to nije sprečilo vlade bogatih zemalja koje imaju pregršt vakcina na raspolaganju, da započnu vakcinaciju dece. Vakcinacija dece jeste bezbedna, ali je pitanje koliko je svrsishodna i moralno opravdana u uslovima kada znamo da je nemoguće postići kolektivni imunitet, a većina najugroženijih građana u siromašnim zemljama i dalje nema pristup vakcini.

Čini se da je najsvrsishodniji pristup bio da su se dostupne vakcine ravnopravno raspoređivale u svetu od samog početka i da su se vakcinisali najugroženiji, a da se vakcinacija dece ostavila za kraj. Nažalost, pobedili su nacionalizam i sebičnost, dva najsnažnija oružja kapitalizma.

Kakva je situacija u oblasti javnog zdravlja u Srbiji posle skoro dve godine od prvog zabeleženog slučaja koronavirusa u našoj zemlji? Koje su naučene lekcije, a koje su “proćerdane”?

Javno zdravlje se kreće u trouglu građani-javnozdravstvene (i druge zdravstvene) ustanove i vlast. Tokom pandemije – najvažnije teme ovog trougla – građani, gotovo da su potpuno zanemareni, a rukovodstva javnozdravstvenih ustanova ponašala su se ne kao uslužni servis građana, već prvenstveno kao servis vlasti.

Drugim rečima, u svim aktivnostima građani su tretirani isključivo kao objekti – govoreno im je šta da rade i kako da se ponašaju, a na početku pandemije mnogi su bili i na najgrublji način sankcionisani za nepoštovanje mera. Međutim, kako je pandemija odmicala, odnos prema građanima u potpuno se promenio – odjednom se od njih očekivalo da postanu subjekti – izjavama da je vlast učinila ono što je do nje (nabavila vakcine, respiratore, lekove, izgradila bolnice) i da je od sad sva odgovornost na građanima. Radi se o jednom potpuno pogrešnom i neiskrenom pristupu.

Zapravo, građane je od početka pandemije bilo neophodno aktivno uključiti, na prvom mestu kroz transparentno i pravovremeno dostupne sve informacije od značaja za pandemiju, od onih epidemioloških, pa do podataka o javnim nabavkama (vakcina, lekova, opreme…), istraživanjima koja se sprovode, itd. Dobili smo paradoksalnu situaciju, koja je rezultirala u (opravdanom) naraslom nepoverenju građana u vlast i sistem, ali bez podrške stručnjaka, institucija i proverenih informacija, ovo nepoverenje se potpuno neopravdano prelilo i na naučne i zdravstvene radnike. Ogromne posledice ovoga tek ćemo da sagledavamo.

Selekcijom isključivo poslušnih lekara u Krizni štab (od kojih je većina zatim nagrađena ministarskim položajima, ordenjem, činovima i drugim nagradama), uz podobne rukovodioce zdravstvenih ustanova i nema stručna udruženja i Lekarsku komoru, osigurana je potpuna kapitulacija struke pred politikom i interesima krupnog kapitala i sve je to plaćeno hiljadama nepotrebno izgubljenih života.

Posebno se ističe potpuno odsustvo dijaloga. Vlasti i provladini lekari ne nalaze za shodno da uključe nevladine lekare i stručnjake u kreiranje politike i mera, niti da uvaže njihove na nauci zasnovane predloge.

Takođe je postalo očigledno da se zdravstvo i zdravlje građana ne mogu posmatrati mimo politike i ekonomije. Nažalost, dok se u pretpandemijskom periodu ovo ogledalo u nemaru za zdravstvo, koje se posmatralo isključivo u funkciji potrošača, u pandemiji je ono postalo i polje političke promocije, demonstriranje navodne, a prekomerne i nesvrsishodne brige za građane, kao i podređivanje interesima kapitala (ukidanje ili neuvođenje protivpandemijskih mera, netransparentne nabavke) i političara (podilaženje populističkim i radikalnim pokretima, blagonaklono gledanje na nepoštovanje mera od strane javnih i verskih funkcionera, prekomerno hvalisanje u kontekstu izbora).

Sasvim tiho i daleko od javnosti teče i proces najveće transformacije zdravstvenog sistema u Srbiji nakon Drugog svetskog rata. On ima za cilj gašenje velikog broja zdravstvenih ustanova, posebno u manjim sredinama i Vojvodini (a minimalno u Beogradu), odnosno dalju centralizaciju upravljanja u zdravstvu i isključivanja građana iz kreiranja zdravstvene politike (ako ne uzmemo u obzir formalne javne rasprave, kakva je bila i ona o navedenim reformama).

Zaista je zabrinjavajuće da je sve više građana spremno da ustane i bori se da bi se sačuvala tamo neka bara za koju do juče nisu ni čuli ili parkić u kvartu u kojem šetaju svog psa, ali zato gotovo niko neće ustati da bi se sačuvao njegov dom zdravlja ili zavod za javno zdravlje. Posebno zabrinjava ćutanje zdravstvenih radnika. Razumljiva je preopterećenost pandemijom i poslom, ali posledice tog ćutanja biće tragične.

Predrag Đurić

Konačno, tokom pandemije postajemo svesni koliko su zdravstvo i zdravlje bili decenijama nisko na listi prioriteta političara. Rezultat je strašno mali broj zdravstvenih radnika, a posledica nizak kvalitet zdravstvenih usluga. Primera radi, u Novom Sadu je 2019. godine jedan lekar u službi opšte medicine pokrivao 2.700 pacijenata. Optimalan broj pacijenata trebalo bi da bude 1.000 na jednog izabranog lekara, a idealno 500. To sad deluje drastično drugačije i neostvarivo, ali ako kažemo da to znači da bi u Novom Sadu trebalo zaposliti još 200 izabranih lekara (optimalno) ili još 400 (idealno), zvuči manje nerealno. Ako to još stavimo u kontekst budžetskih subvencija koje sa daju za zapošljavanje na hiljade radnika privatnim kompanijama, koje pritom često izrabljuju radnike i zagađuju sredinu, postavlja se pitanje – a zašto bi bio problem zaposliti još nekoliko stotina lekara u Novom Sadu ili recimo još nekoliko lekara u nekoj maloj opštini. Naravno da to ne bi moglo da se ostvari preko noći, već bi zahtevalo i promene u upisnim politikama na medicinskim fakultetima. Ali, od početka pandemije prošle su već dve godine… Dodajmo tome da se i ovde radi o globalnom problemu. Primera radi, za SAD je izračunato da bi jedan izabrani lekar pružio zdravstvenu zaštitu zadovoljavajućeg kvaliteta svim svojim pacijentima, morao bi da radi 21 sat dnevno. Možete pretpostaviti kakva je onda situacija u Srbiji.

Nažalost, iako bitne, pojedine ekološke teme potpuno neopravdano su nametnute kao pitanje života i smrti i potisnule su mnoge druge ključne teme, kao što su i ove zdravstvene, ili one iz domena obrazovanja. Od toga korist mogu da imaju samo vlasti, nikako građani.”

U svojim izlaganjima često naglašavate da lockdown nije jedina epidemiološka mera koju treba sprovoditi, a i mnogi drugi naučnici ukazuju na nedostatke u kontekstu “zatvaranja”. Kako gledate sada, posle dve godine prisustva ovog virusa, na ove mere? 

Sam termin lokdaun ima različite konotacije, a na srpski je nesrećno preveden kao „zatvaranje“. Nažalost, taj nesrećan prevod je postao realnost, jer su zaista građani bile smešteni u kućni pritvor, neki od njih, oni najstariji, u trajanju od nekoliko nedelja. Ništa ne može opravdati takve mere, koje su posledica panike vlasti da će se decenije neulaganja u zdravstvo vratiti kao bumerang velikog broja umrlih. Druge zemlje su se radije opredelile za neki vid policijskog časa, uglavnom tokom noći, pri čemu su građani ipak najčešće bili u mogućnosti da prošetaju ili budu fizički aktivni u svom kvartu. Neke druge su pod lokdaunom podrazumevale zatvaranje javnih ustanova i ograničenja okupljanja na otvorenom.

Dakle, ni u jednom momentu tokom pandemije nije postojalo stručno opravdanje za uskraćivanje slobode kretanjima građana. Pod tim mislim i prekogranični saobraćaj. Radi se isključivo o političkim odlukama. Sa druge strane, ograničenje okupljanja, kao i boravka u pojedinim neesencijalnim prostorima itekako ima svoj značaj. Na primer, dok je boravak napolju, bavljenje sportom i rekreacijom nešto što je poželjno i treba se podsticati, prisustvo hiljada gledalaca na nekoj utakmici ili na koncertu svakako da nije nužno.

Međutim, kako pandemija odmiče, nakon dve godine zaista je teško opravdati, sad ne sa stručnog, već sa aspekta normalnog života, potpun prekid rada pojedinih ustanova. Iako se makar i minimalan rizik nikad neće moći sa sigurnošću eliminisati, ipak pozorišna predstava ili filmska projekcija danas teško da mogu da se zabrane. Ali, zato ne moraju da se igraju pred punim salama – neće predstava bili ništa gora ako umesto u 400 u salu sedne 100 gledalaca, na propisnom rastojanju, kao što ni svadba ne mora da bude ništa manje spektakularna ako se na njoj ne okupi 200 ljudi u sali, već najbliža porodica i prijatelji u proslavi napolju.

Čini se da uspešnost suzbijanja pandemije zavisi i od toga koliko smo spremni da menjamo naše navike. To što je nešto godinama ili decenijama bila praksa, ne znači da je bilo ni nužno, ni najbolje (recimo dupke put autobus gradskog saobraćaja nasuprot praksi da u autobusu može da se vozi deset ili petnaest putnika ili da se rad prvenstveno obavlja kod kuće, da se ukine raznorazna papirologija koja ljude tera da čekaju pred šalterima, itd.).

I posle dve godine od početka pandemije korona virusa, mnogi građani i građanke u njega ne veruju, neki smatraju da je to običan grip, drugi ga se plaše. Naravno, mnoštvo informacija i dezinformacija stvaraju anksioznost kod građana, jer smo bombardovani najrazličitijim informacijama. Kakva je “istina” o korona virusu?

Situacija sa ovom pandemijom donekle je slična operi ili savremenom slikarstvu. Da biste ih u potpunosti razumeli, zaista je neophodno prethodno znanje, odnosno uspešno savladan obrazovni proces. Lekar specijalista u proseku provede između 25 i 30 godina u obrazovnom procesu, a nakon toga još i decenije u celoživotnom učenju. Uz sve to, on je svestan koliko toga ne zna i, ako je lišen sujete, kod svakog pristupa novoj informaciji ili pacijentu, on će se preispitivati, tražiti rupe u svom znanju i pokušavati da ih nadomesti.

I dok je sve do skoro medicinsko znanje bilo rezervisano samo za odabrane – čuvano u debelim stručnim knjigama prepunim latinskih izraza, u naučnim časopisima na stranim jezicima, ili eventualno iznošeno na stručnim konferencijama u inostranstvu, danas je sve to dostupno vrlo lako na internetu. Nažalost, ono što nedostaje tim informacijama je „uputstvo za upotrebu“ – na koji način treba pristupiti i protumačiti date informacije. Jer, za razliku od vremena kada su informacijama u stručnim knjigama i časopisima pristupali samo oni koji su bili kvalifikovani, danas informacijama može da pristupi svako. U tome, naravno, nema ništa loše.

Problem je u činjenici da obrazovni sistemi, prvenstveno srednjoškolski, nisu pripremili ljude za ovakve izazove (pristup i tumačenje informacija), a takođe što su informacije iz relevantnih izvora često nedostupne. Treba, recimo, pogledati vebsajtove Instituta za javno zdravlje Srbije, Agencije za lekove i drugih institucija i zdravstvenih ustanova i lako se može zaključiti da one ne pružaju ni minimum informacija koje su građanima potrebne i koje će oni potražiti drugde. Ova već dvodecenijska inertnost državnih institucija i zdravstvenih ustanova jedan je od ključnih problema u upravljanju pandemijom.

Tome treba dodati da ne postoji odgovornost za javnu reč – u virtuelnom svetu svi su jednaki, ali nisu motivi svih isti. Mnoge informacije na internetu nemaju za cilj da informišu građane, već da njima manipulišu i izvuku (političku, materijalnu) korist.

Neke od najčešćih teza „negatora“ pandemije su da virus ni ne postoji, da se radi o blagoj bolesti sličnoj gripu, koja ne zaslužuje pažnju jer su druge bolesti mnogo značajnije, da se dijagnoza može postaviti samo obdukcijom, da iza svega stoji farmakomafija, itd. Iza ovih naizgled neozbiljnih tvrdnji stoji jedna strašna i duboka ogorčenost prvenstveno usmerena prema zdravstvenim radnicima. Jer, da je i jedna od ovih teza tačna, to bi značilo ili zaveru miliona zdravstvenih radnika širom sveta koji izoluju, odnosno laboratorijski dijagnostikuju virus i koji postavljaju dijagnozu oboljenja kod bolesnika, ili njihovo totalno nepoznavanje medicine (jer su poverovali u postojanje nečega što ne postoji).

Kada je u pitanju grip, SZO procenjuje da je godišnje od gripa umiralo između 290.000 i 650.000 ljudi, dok je u prve dve godine pandemije kovida registrovano preko pet miliona smrtnih ishoda usled ove bolesti, a stvaran broj je sigurno veći. Tome treba dodati i mnoge smrti od drugih bolesti koje nisu mogle da budu adekvatno tretirane zbog opterećenosti zdravstvenog sistema. Uz to, epidemije gripa imaju sezonski karakter i najjači udar traje svega nekoliko nedelja godišnje i to ne svake godine, dok pandemija kovida traje kontinuirano već dve godine i ne pokazuje znake posustajanja – naprotiv.

Tvrdnja o neophodnosti obdukcije za postavljanje dijagnoze je posebno lišena smisla – u dobu kada imamo razvijenu laboratorijsku dijagnostiku, a oštećenje pluća kovidom se vidi na najobičnijem rendgenskom snimku i uz prisutnu kliničku sliku, pitanje obdukcije kod preminulih zaista ne zaslužuje komentar. No i ovde dolazimo do istog problema – potpuno se negira činjenica da su lekari tokom tih 25 ili 30 godina školovanja išta naučili što bi im omogućilo da postave dijagnozu na osnovu anamneze, pregleda, laboratorijske i radiološke dijagnostike. Negira se, dakle, sam obrazovni proces, on se proglašava suvišnim i nepotrebnim, a svaki učesnik u obrazovnom procesu se posmatra kao neki narodni neprijatelj, zaverenik ili prodana duša. Nešto slično je već više puta viđeno u istoriji, od Staljinovih čistki, do kineske kulturne revolucije.

Zaista, na delu je jedan oblik antiintelektualizma, koji, naravno, takođe ima svoje korene u ekonomiji i u politici. Jer, kad imate nekoga ko se preko noći obogati u svojim dvadesetim godinama ili stekne godinama veliko bogatstvo bez ikakvog formalnog obrazovanja i konkretnog rada, a s druge strane politički akteri su takođe ljudi bez ikakve profesionalne biografije, nameće se zaključak da su obrazovanje i znanje zaista nepotrebni. To je jedan strašan paradoks sveta u kome živimo.

Konačno, svedoci smo sveopšte korupcije s jedne strane, a ponižavajućeg materijalnog i društvenog položaja intelektualaca, pa među njima i lekara s druge. U takvoj situaciji opravdano se postavlja pitanje odnosa zdravstvenih radnika i farmaceutskih kuća (iako verovatno niko neće postaviti pitanje odnosa vulkanizera i automehaničara sa dilerom guma i rezervnih delova ili kuvara u restoranu sa snabdevačem namirnica). I ovde se mora primetiti jedan mizantropski pristup zdravstvenim radnicima, jer se pretpostavlja da su svi, ili većina, skloni korupciji, što je zaista jedna bedna teza.

Naprotiv, kao neko ko je učestvovao u obrazovnom procesu na hiljade zdravstvenih radnika i, naravno, godinama radio i sarađivao s mnogima od njih, sasvim mi je jasno da su humanost i želja da se pomogne osnovni motivi većine njih. Ipak, pristalica sam toga da se napravi jasan i transparentan odnos između zdravstvenih radnika i farmaceutskih kuća, da se zdravstveni radnici ograde od bilo kakvih benefita koji proističu iz saradnje sa farmaceutskim kućama (stručno usavršavanje, putovanje, kongresi, finansijske nadoknade…), a oni koji ipak ostvaruju određenu saradnju i benefite (recimo kroz učešće u istraživanjima, na projektima…) da to javno predoče i o tome upoznaju svakog svog pacijenta.

Vlasti i institucije zato moraju da pronađu alternativne izvore finansiranja kontinuiranog stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika, stručne susrete, nabavku literature, itd, ali na način koji će osigurati nezavisnost zdravstvenih radnika od vlasti. Takođe bi bilo vrlo poželjno da proizvodnja lekova i vakcina predstavlja javno dobro, odnosno društveno, a ne privatno vlasništvo.