Dezire Tilinger, arhitektkinja: Subotica treba da zadrži ili da privuče mlade aktivističkog duha

Dezire Tilinger je uspešna mlada arhitektkinja, Subotičanka sa trenutnim boravištem u Beogradu, gradu u kom je završila osnovne i master studije na Arhitektonskom fakultetu, a čija je ove godine postala i doktorantkinja.

Pored studija, Dezire radi i u internacionalnom arhitektonskom birou Blakstad Haffner Architects, koji sarađuje sa čuvenim svetskim arhitektom Piterom Kukom, ali arhitektura nije jedino što je određuje.

Njena svestrna ličnost nalazi izražaja i u slikarstvu i u plesu kojima se, istina, danas manje bavi zbog obaveza vezanih za studije i posao, ali koji su uvek tu, uz nju. Kao, uostalom, umetnost, prema kojoj je ljubav razvila uz svoje roditelje.

„Moji roditelji su uvek imali neki odnos sa umetnošću. Majka mi je krojačica, i ja sam, kroz odrastanje, sa njom prolazila kroz taj kreativni proces. Ona je u jednom periodu otvorila firmu za dekoracije gde sam imala priliku da joj pomažem, da pravim bukete, ikebane, dekoracije od balona i slično – to je bio doprinos sa njene strane. Sa druge strane, tata mi je grafički dizajner. Sećam se, kad sam bila mala, u garaži sam mogla da vidim kako tata preko šablona preslikava slova na folije, pa to secka i prenosi. Ja sam, naravno, uvek volela da crtam, i zahvaljujući njima sam se prosto od malih nogu time bavila. Želja za crtanjem je prirodno imala mesto u mom životu, a ples je opet, više sa tatine strane, jer mi je on puštao neke bendove koje sam volela da slušam i da đuskam. Kada sam najzad dobila priliku time ozbiljnije da se bavim, krenula sam na balet“, započinje svoju priču za Magločistač Dezire.

Šta je zajednička odrednica za sve tvoje afinitete: arhitekturu, ples, slikarstvo? Koliko ples i slikarstvo i danas čine sastavni deo tvog života?

Kada sam došla u Beograd, očekivala sam se da ću nastaviti da se bavim plesom. Međutim, studije arhitekture su veoma zahtevne. Potrebno je biti konstantno u tom stanju kreativnosti, gde moraš da proizvodiš projekte kojima nema kraja, a teško je zaustaviti se jer uvek znaš da može bolje. Upravo zbog toga, nisam stizala da se plesom bavim direktno. Ipak, ples ostaje uz mene: danas je moj način rekreacije, to je i dalje neko moje vreme kada pustim muziku i đuskam. Ako si se plesom bavio godinama, nosiš to kroz ceo život sa sobom. Ostaje uz tebe u smislu neke discipline, držanja i odnosa ka sebi.

Što se tiče slikarstva, ta ljubav se samo promenila. Uplivom u svet arhitekture, digitalne tehnologije i tog načina izražavanja, jer mi sve digitalizujemo i koristimo se metodama 3D modelovanja – nekako sam shvatila da me više slikarstvo samo po sebi ne zadovoljava. Zapravo, kombinovanje digitalnih i analognih tehnika mi se mnogo više dopada. Tu je i slikarstvo, ali mislim da se kao disciplina u mom životu nekako raširilo, prestalo je da ima samo likovni, a poprimilo je dizajnersko-arhitektonski izraz.

Dobijala si brojne nagrade – što za ples, što za arhitekturu – koja nagrada ti je posebno značajna?

Što se plesa tiče, nagrade mi nisu ostale toliko urezane u sećanju koliko druženje. Sva ta takmičenja je pratio provod sa drugarima na putu do takmičenja, zatim spremanje, vežbanje i slično. Mada ovo zvuči kao totalni kliše, zapravo je druženje ostalo kao najveća nagrada iz svega toga.

Po pitanju arhitekture, iako sam imala neke značajnije nagrade, meni lično najdraže su one koje sam radila sa kolegama, gde je, opet, akcenat na tom druženju. U pitanju je rad Konektor koji smo radili za Kragujevac, gde smo hteli da napravimo malu intervenciju na prostoru oko Beograđanke. Taj tematski deo je bio konkursni zadatak, a naša ideja je bila da napravimo bioskop na otvorenom koji se sa jedne strane može gledati sa travnate površine, ali i sa parkinga, gde se negde vraća jugoslovenski šmek tog dela grada. Meni se to svidelo jer nije bila arhitektura u pravom smislu te reči, već mala urbanističko-prostorna intervencija. Naš rad je osvojio prvo mesto, nakon čega smo otišli u Kragujevac i građanima puštali film Puriše Đorđevića “Prvi građanin male varoši”. Skupio se poprilično veliki broj ljudi sa kojima smo gledali film, pa je to zapravo obeležio taj rad: odnos sa građanima, participacija, deljenje letaka, otkrivanje Kragujevca – sve sa bliskim kolegama sa faksa.

Koliko, iz današnje perspektive, ceniš da je Subotica bila podsticajno okruženje za razvoj svih tvojih brojnih afiniteta?

Ja bih rekla da je Subotica bila užasno podsticajna – do te mere da je i danas tu pored mene, u smislu da se njome bavim trenutno na doktorskom radu. Ja zaista nosim taj grad u srcu i mnogo ga volim. Mislim da mi je pružio mnogo više nego što sam shvatila to tada kada sam živela tamo. Ja sam se bavila slikarstvom besplatno zahvaljujući umetničkoj radionici Medijala. Plesom, opet na neki način besplatno, zahvaljujući plesnom studiju Larisa koji mi je izašao u susret u smislu da leti nisam morala da plaćam članarinu. Subotica je takvo mesto da, ukoliko tražiš, pružiće ti se to šta ti je potrebno. Mislim da stvarno može da se nađe puno toga, ali da jeste bitno da se angažuješ da nađeš šta ti treba – jer nije lako vidljivo. Nešto slično je rekla i Mona Lacko u prethodnom intervjuu: ta underground mesta, ona su tu, ali moraš da se potrudiš da ih nađeš. Subotica ima puno toga da ponudi, ali je potrebno potuditi se za to, no mislim da to taj pronalazak čini i vrednijim.

Kako je izgledao period tvog odrastanja u Subotici? Koja mesta ili ljudi su obeležili taj period tvog života?

U mom odrastanju klub Mladost odigrao je najveću ulogu zbog živih svirki, kao i nekadašnji Blues Times lokal. Fondacija „Danilo Kiš“ je takođe pre nekoliko godina imala veliku ulogu u mom životu – tamo sam držala časove plesa. Ne samo da sam imala priliku da učim, već sam imala i priliku da to podelim i prenesem. To bi svakako bile neke ključne tačke i naravno, svi čuveni subotički parkovi, kao i trgovi u centru. Tamo su se skupljali ljudi sa gitarama i pivom – i to je bilo dosta za dobar provod.

Nakon završenog školovanja, odlučila si da nastaviš da živiš u Beogradu. Šta je opredelilo takvu tvoju odluku? Da li u nekoj svojoj bližoj ili daljoj budućnosti planiraš da se vratiš?

Mislim da je moja odluka da ostanem u Beogradu bila samo prirodna ekstenzija želje da upišem doktorske studije, a svakako jesu i poslovne prilike uticale na to. Moram da istaknem, Beograd je jako interesantan grad, pogotovo za arhitekte. Zbog tog nekog njegovog kolaža – Stari grad, Novi Beograd, Zemun, jako je inspirativan i ima mnogo toga da se vidi, ako znaš gde da gledaš. To isto ima i Subotica. Verujem da je zapravo razlog što se osećam toliko dobro u oba grada upravo to što se njihova lepota krije u sitnicama koje ne vidiš na prvi pogled, već moraš sa pažnjom da ih osvestiš.

Vidim sebe u budućnosti u Subotici, ali ne mogu da tvrdim da će se to desiti. Kroz doktorski rad se bavim Suboticom i njenim socijalističkim nasleđem. Naš grad ima tendenciju da pod brendingom secesijskog grada zaboravi na neke svoje vrednosti. Mislim da je neophodno da se afirmiše i taj neki period koji je izostao iz njegove analize, da se na to osvnemo i da vidimo šta se može sa tim gradom dalje. Prosto, kako bi se grad pravilno razvijao, neophodno je uzeti sve njegove dosadašnje etape u razvoju u obzir. U tom smislu, moja veza sa Suboticom bi se ogledala u tome što bih, nadam se, mogla da pokrenem neke projekte da li u saradnji sa nekom NVO, urbanističkim zavodom ili sa Građevinskim fakultetom u Subotici. Nikad nisam stekla osećaj kao da se u Suboticu neću više vraćati. Barem u periodima – svakako sebe vidim tu.

U Subotici su danas na delu intenzivni procesi menjanja nasleđene urbane matrice. Jednom rečju, gradi se na sve strane. Kako, sa stručnog stanovišta, ocenjuješ ove procese, a naročito estetski kvalitet novogradnje?

Potpuno razumem zaštitare koji imaju želju da zaštite što više, isto kao što u potpunosti razumem da je nemoguće zaštiti sve. Jako je teško naći tu granicu šta treba da se ruši, a šta treba da se sačuva. Prosto, samo zato što je nešto staro, ne daje mu starost vrednost. Mislim da je ta granica tanka. Veoma pažljivo baratam tim terminima jer smatram da je rušenje bilo kakvog objekta u centru grada u Subotici, koji je proglašen objektom od značaja, jako diskutabilno.

Nedavno je bio slučaj sa prenamenom urbanističkog plana za ulicu Petra Drapišina, koja je bila za mene veliki šok jer se to nekeko potkralo. Zatim se počelo pojavljivati u raznim vestima da postoji namera da se ruši ta ulica, kako bi se izgradili novi stambeni objekti. Po meni su intervencije tog tipa nedopustive u centru Subotice. Vrlo brzo sam reagovala tako što sam podelila peticiju iz Beograda i skupila sam dosta potpisa za jedan dan. Ta peticija je bila jako skromna na početku, jer se delilo među ljudima na Fejsbuku koji su stariji i koji nisu toliko aktivni tamo, nije moglo da dođe do šire javnosti. U Subotici, mada je to simptom većine gradova, postoji taj nedostatak komunikacije i participacije građana u bilo kakvim odlukama. Teško je odlučiti šta se ruši, a šta ne, prosto, današnji razvoj gradova nekako zahteva da se često u centru vrše takve intervencije. Ja nisam protiv rušenja, ukoliko se ono radi na mestima koje zaista to mogu da pretrpe i ukoliko se tome pristupa pravilno i sa razumevanjem. Uvođenjem kakofonije u grad, koja je posledica nekih investitorskih jurenja kvadrata, apsolutno narušava tu sliku. Svaka intervencija u centru može – ako je jako dobro promišljenja i ako se investitorima daju jasna ograničenja njihovog delovanja.

Kao neko ko danas posećuje Suboticu s vremena na vreme – kakve promene zapažaš?

Svaki put kada se vratim u Suboticu istovremeno mi se učini da se mnogo toga promenilo i da se aspolutno ništa nije promenilo. Nekako mi se čini da struktura ostaje ista, a da se sadržaj samo menja. Ono šta mi zapada za oko jeste stalno menjanje lokala koji se otvaraju, diže se oko toga neka marketing strategija, brendira kao odlično mesto, pa na kraju nekako sve to brzo zamre. Onda se dešava da, s obzirom na to da retko dolazim sada zbog ličnih obaveza, ali i zbog pandemije, lokal koji sam prethodni put zatekla više ne postoji. Kao arhitekti, sa nekog urbanističkog i socijalnog aspekta, to pitanje zašto tu ništa ne opstaje i zašto tu ništa ne traje mi je dosta intrigantno.

Koliko je Subotica danas “živa” kao grad – po pitanju kulturnih sadržaja koje nudi, dešavanja, kvaliteta života, naročito iz perspektive mladih? Kako to porediš sa periodom kada si ovde živela?

Kada sam bila u srednjoj školi, nekako mi se činilo da je sve življe – verovatno zato što sam bila tu konstantno i u tokovima sa dešavanjima. Sada, kada dođem kući, često mi se čini da se ništa ne dešava. Međutim, kada ostanem malo duže, shvatim da ima raznih stvari koje mogu da se posete, a da to nije samo Savremena galerija ili muzej. Mislim da je fora u tome da mora da se prati. Ukoliko dođeš, a nisi u toku i nisi sa ljudima koji organizuju te stvari, mnogo je teže da dopreš do dešavanja. Po mom mišljenju, Subotica može da ima bolje i više kulture, programa i dešavanja, kao i svaki grad. Ipak, mislim da nije u lošem stanju, već da je problem sa dotokom informacija do ljudi.

Koliko sam Grad Subotica može i da li po tvom mišljenju treba da kreira kulturnu ponudu za mlade danas ili takva inicijativa ipak treba da dolazi spontano od strane samih mladih?

Mislim da je svakako neophodno da to bude inicijativa mladih. Na primeru Beograda se može videti da pored standardnih državnih institucija, koje održavaju tematske izložbe u skladu sa svojim programom i namenom, većina onih interesantnih stvari zapravo potiče od mladih ljudi. To su često svirke po kafićima, neke alternativne izložbe u galerijama, recimo, nedavni događaj Art Week Belgrade u napuštenom hotelu – to su priče gde mladi preuzimaju inicijativu. Grad Subotica svakako treba da dozvoli mladim ljudima da se više bave i da sami kreiraju kulturnu scenu. Međutim, to je problematično, jer Grad zapravo mora da bude spreman na komunikaciju sa mladim ljudima i da im finansijski pomogne, jer je to česta prepreka u realozovanju takvih projekata.

Deo problema je, po mom mišljenju, svakako i u tipu mladih ljudi koji najčešće odlaze. To su ljudi koji se bave više društvenim naukama, koji su angažovani u nekim kreativnim disciplinama, a oni odlaze. Ja mislim da su sve discipline kreativne, ali taj aktivistički duh je prosto češći kod umetnika i studenata društvenih nauka generalno – samim tim, mislim da bi jedna od dobrih strategija za Suboticu bila da otvori granu nekog univerziteta ili fakulteta koji se bavi društvenim naukama kako bi privukao takav profil ljudi koji nama nedostaje.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.