U nemačkom časopisu “Socijalizam” (Sozialismus), koji predstavlja mesečni forum za debatu sindikalne i političke levice, u martu ove godine objavljena je analiza “Političko-ekonomski pregled: Srbija i Zapadni Balkan”, čije autorstvo potpisuju Ulrih Bohum (Ulrich Bochum), konsultant za radna pitanja iz Berlina, Henrieta Bauer (Henriette Bauer), konsultantkinja za transformaciju, radno angažovana u Srbiji na različitim projektima od 2013, i sociološkinja Mirana Dmitrović. U nastavku donosimo prevod ove analize koja reflektuje način na koji stranci vide političko-ekonomske prilike u Srbiji.
Zapadni Balkan, odrednica za bivšu Jugoslaviju, još uvek je u previranju. Parlamentarne izbore u Srbiji u junu 2020. je osvojila Srpska napredna stranka (SNS), uz medijsko sveprisustvo predsednika Vučića, sa 62.6%. SNS se predstavila listom “Aleksandar Vučiċ: Za našu decu”. Njihov koalicioni partner, Socijalistička partija Srbije (SPS), osvojila je preko 10%.
Novoizabranom skupštinom pomenute stranke praktično upravljaju same, nakon opozicionog bojkota, nakon što su vanrednim predsedničkim kovid ukazom – ustavno rezervisanim za skupštinu – izbori bili odloženi od aprila za jun, i uvedena vladavina uredbama.
Duboko podeljena, opozicija se samoizmanevrisala do margina, usled odsustva na izborima. Građanske grupe govore o političkom strahu, i okreću se protiv zastrašivanja. Nezadovoljstvo situacijom je dugo prisutno. Eruptiralo je jula 2020. burnim scenama pred Narodnom skupštinom u Beogradu. Protesti su, navodno, i uspešno, bili upereni protiv korona zaključavanja. Došlo je do obimnog policijskog nasilja, koje je uključivalo angažovanje huligana. Zahtevana je transparentnost podataka vezanih za pandemiju. Uveden je policijski čas, do 7. maja – dan kasnije, Srbi su se ponovo rukovali i ljubili. Izborni skupovi stranaka učesnica odigravali su se kao da je pandemija poražena.
Nakon što se prvobitno orijentisao ka EU, Vučiċ se takođe okrenuo Rusiji i Kini i pokušao da nađe rešenje za Kosovo, uz pomoć Trampove administracije – otvoren je ka svim stranama. U ekonomskom smislu – Srbija služi multinacionalnim kompanijama, konkretno – nemačkim automobilskim. Visok rast je ostvaren, poslednjih godina, životni standard – zaostaje. Fondacija za nauku i politiku (SWP) ukazuje u komentaru da “tokom 2018-te, svakih dva minuta je po jedan građanin zapadno-balkanskih zemalja (dobio) boravište i radnu dozvolu u EU – ukupno 230.000 ljudi”.
Sindikati u Srbiji su jako razdeljeni u pet saveza. Među njima, najvažniji je istorijski SSSS (500.000 članova) sa 28 granskih sindikata, i nezavisni sindikat UGS Nezavisnost (200.000 članova) sa 10 granskih sindikata, osnovan 1991. Nezadovoljstvo ovim sindikatima ostaje visoko. Dve druge krovne organizacije su se otcepile: 1996. ASNS (150.000 članova) i 2003. KSS (180.000 članova), koji takođe uključuje ISS industrijski sindikat. Postoje veze sa međunarodnim sindikalnim organizacijama. 2008. formirana je levičarska USS SLOGA (100.000 članova), kao odlučna opozicija vladi. Formuliše društveno-političke zahteve i kritikuje brojna strana ulaganja, namamljena u zemlju. Multinacionalne kompanije, uobičajeno, imaju predstavništva u slobodnim trgovinskim zonama uz poreske olakšice, izuzeće od carinskih obaveza, i slobodnu upotrebu zemljišta. Tamo proizvedeno se smatra “Made in EU” i radni uslovi su bolji no u srpskikm preduzećima, što se tiče kako plate, tako i uslova rada.
Stepen organizacije u javnom sektoru je visok, sa 60%, i nizak u privatnom sektoru, sa 20%. Ukupno, pao je sa 40% na 25% od 2004. Šok-terapija u Srbiji, baš kao u Istočnoj Nemačkoj, dovela je do de-industrijalizacije zemlje, visokih stopa nezaposlenosti, i ozbiljnog gubitka članstva. Radnički saveti su zakonski dozvoljeni, ali praktično ne deluju, pošto njihove mogućnosti nisu prepoznate. Čine se kao zaostatak socijalističkih vremena, zauzvrat – sindikati ih vide kao konkurenciju za članstvo.
Ne postoji tradicija zajedničke radničke borbe i uspeha, niti veze sa političkim strankama – u određenim prilikama, pojedinačni sindikati podržavaju izvesne liste i ulaze u skupštinu, kao predstavnici. U ovome leži izuzetak i samoobmana. Sindikati, vlada, i poslodavci se susreću na društveno-ekonomskim savetima, koji ne mogu da se pokrenu, usled pomanjkanja budžeta. Savetuje se minimalna zarada, koju vlada određuje, na osnovu procene ekonomske situacije. Učešće dva najveća sindikata u savetu se i dalje visoko ceni. Uticaj saveta je primer potkopavanja ustanova, zarad opravdanja odluka vlade. Pod Vučićem, radno zakonodavstvo je liberalizovano i učinjeno privlačnijim za multinacionalne kompanije.
Iz sunovrata Jugoslavije, nikle su formalno demokratske države, koje klize ka nacionalizmu i autokratiji. Politička nauka govori o demokratskoj regresiji, ili de-demokratizaciji i izgradnji hibridnih režima. Hibridne režime karakteriše polje tenzije između moćnih autoritarnih elita i demokratskih ustanova. Zemlje Zapadnog Balkana dele jugoslovensku prošlost, iskustvo rata, i slomova i hibridni su režimi. Ne postoje predodređeni putevi ka demokratskim strukturama. Indeksi prikazuju Srbiju ili kao hibridni režim ili kao neuspelu demokratiju. Od 2012. Aleksandar Vučić je obavljao dužnosti Prvog Potpredsednika Vlade, Premijera, i Predsednika države. Formalno vlada demokratski, ali u praksi – zaobilazi demokratske ustanove. Levitsky / Way (2010) nazivaju ovo “konkurentnim autoritarizmom”. Države Zapadnog Balkana su zasnovane na ostacima moći socijalističke države i nacionalizmu. Ovi šabloni formiraju temeljnu strukturu, koja ometa demokratizaciju.
Bieber (2020) vidi dva tipa autokrata, u ovom procesu: one koji spajaju autoritarne mehanizme sa pristupom EU kriterijumima i demokratiji, i one nacionalističke autokrate, koji su njihov odraz u ogledalu. I jedni i drugi vladaju na sličan način. Potonji zamenjuju spoljni legitimitet zasnovan na EU unutrašnjim, nacionalističkim. Oba tipa dolaze na vlast, predstavljajući se kao reformatori.
Levitsky / Way ( 2010) naglašavaju u svojoj analizi da države koje su razvile veze za zapadnim demokratskim državama (zglob), i koje uspostavljaju demokratski proces pod zapadnim pritiskom (poluga) imaju veću verovatnoću demokratizacije. Što se tiče Srbije, Levitsky i Way govore o “jakom zglobu i jakoj poluzi”. Na nesreću, nije lako. EU je sama prošla kroz krizu, koja je smanjila njenu potrebu za širenjem. Čini se ironičnim da se autoritarne vođe zapadno-balkanskih zemalja preporučuju kao pragmatični reformatori: nedovršena transformacija sa slabim ustanovama, snažna polarizacija prema opoziciji i nepoverenje svih uključenih strana, dogovor o pristupu EU – potonje je utemeljeno u biračkom telu.
Tokom 2000. Hrvatska, Bosna i Srbija su se znatno promenile. U Hrvatskoj, kada je Tuđmanov režim okončan, moć je raspoređena i Hrvatska se pridružila EU 2013. U Bosni, etničko-nacionalističke snage su bile podređene umerenom savezu za promene. 2002. savez je raspušten i etničko-nacionalističke snage su ponovo izabrane.
U Srbiji, Milošević je izgubio predsedničke izbore, ali je funkciju napustio tek nakon generalnog štrajka i masovnih protesta. Stubovi vlasti, vojska, policija, i izvesni oligarsi, prosto su promenili stranu. Dodatno, pojavila se ujedinjena opozicija i društveni pokreti. Strategija nije postojala, sem spoljne podrške sa Zapada – Engineering Revolution. Optimizam je kratko trajao. Kao što Spoerri primećuje (2014), demokratizacija je tekla drugačije no u Istočnoj Evropi. Nakon preokreta 2001, usledila je pat pozicija. Suparništva, korupcija, klijentelizam, i kontinuirano prisustvo struktura iz Miloševićeve ere su doveli do glasačke apatije i uznošenja ekstremne desnice. Kao kontrast Hrvatskoj, Srbija je bila preokupirana graničnim problemom sa Kosovom i otcepljenjem Crne Gore, fundamentalnim državnim problemima. 2003. premijer i reformator Zoran Đinđić je ubijen. “Zapadna orijentacija” je dovedena u pitanje, uz doprinos sećanja na NATO bombardovanje, i Srbija je opisana kao disfunkcionalna država. Od 2000. do 2004, EU je obezbedila Srbiji i Crnoj Gori 5 milijard €. 2005. Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
U Crnoj Gori, Demokratska partija socijalista (DPS) je vladala 30 godina, podržavajući Miloševića tokom devedesetih. Na njenom čelu je Milo Đukanović, koji je nedavno izgubio izbore. Pro-srpski stav je doveo do izolacije i učešća u švercu cigareta. DPS je ostavio luke i aerodrome zemlje u rukama organizovanog kriminala, obrazlažući postupak potrebom za likvidnošću. No, onda je DPS skovao savez sa strankama manjina (Bošnjaka, Albanaca, Hrvata), i okončo državno jedinstvo sa Srbijom, referendumom iz 2006. DPS je obezbedio finansijsku podršku prišavši EU i NATO – tokom 1999/2000. Crna Gora je dobila 485 miliona DM. Dominacija je obezbeđena polarizacijom: prvo, udaljavanjem od Srbije, onda proglašavanjem nezavisnosti, i konačno pro-zapadnom orijentacijom. Politički sistem je skrojen sa Đukanovićem, kao centrom neformalne moći, bilo kao predsednikom, premijerom, ili vođom stranke.
Opozicija je visoko fragmerntirana i podeljena – linija podele je bliskost Srbiji. Demokratski front (DF) je izazvao vladajući DPS uličnim protestima protiv NATO orijentacije od 2015. DF je nedavno osvojio 21 mandat, i sada je najjača snaga opozicionog saveza protiv Đukanovića. Izbornog dana 2016, vlasti su uhapsile 20 ljudi za planiranje puča. Među njima je bio bivši čelnik specijalnih jedinica srpske policije, kao i vodeći političari iz DF-a, i dva oficira ruske vojne obaveštajne službe. Upitni svedoci, kao i britanski i američki izvori, sugerišu rusko mešanje. Srpski premijer Vučić je odbacio situaciju, kasnije prihvatio optužbe, i deportovao ruske oficire u crnogorskim policijskim uniformama i 20.000 € u kešu.
Pitanja nacionalnog identiteta igraju krunsku ulogu u Crnoj Gori. Đukanović je lansirao zakon o obaveznom stajanju uz himnu. No, trećina populacije se identifikuje sa Srbijom i zajedničkom državom. Ova polarizacija jača autoritarnu praksu. “Ako pomognemo nekom da dođe do posla, dobijamo četiri glasa za DPS” – kaže načelnik Agencije za zapošljavanje.
Suprotno političkom kontinuitetu u Crnoj Gori, u Srbiji je bilo rascepa, i od 2000. do 2012. postojala je anti-Milošević koalicija od 18 stranaka, koje sem toga nisu imale ništa zajedničko. Između 2003. i 2008. Srpska radikalna stranka (SRS) je bila snažna anti-sistemska stranka sa 28%, ali nije bila prihvaćena, ni na unutrašnjem, ni na spoljašnjem planu, od demokratskih snaga. SRS je odbila da se transformiše i zauzela tvrd nacionalistički stav. SPS je nakon izručivanja Miloševića međunarodnom sudu postao sopstvena senka, ali je igrao ulogu kraljotvorca i zauzimao položaj u državnim preduzećima poput Srbijagasa. Srpska napredna stranka (SNS) je na vlasti pod Aleksandrom Vučiċem od 2012-te; otcepila se od SRS, kao pragmatično krilo. SRS većinom, kako članstvo, tako i vođstvo – sledilo je Vučiċa.
SNS vidi sebe kao pro-evropsku stranku desnog centra. Čak i sa tesnom izbornom pobedom 2012-te, SNS se okoristila široko rasprostranjenim nezadovoljstvom i slabim odzivom birača, te upotrebila ovo da razvije autoritarne modele. Tokom nekoliko godina, SNS je postala hegemon i stekla apsolutnu većinu na sledećim izborima. Socijalistička partija je podržala SNS i obezbedila sebi položaj premijera, Vučiċ je bio zadovoljan položajem prvog potpredsednika vlade i ministra odbrane. Dominirao je, kao pragmatičan, dinamičan vođa, koji se zalagao za EU integracije i normalizaciju odnosa sa Kosovom, unutar okvira Briselskog sporazuma.
Problem Kosova i Autonomna Pokrajina Vojvodina
Odnosi između EU i Srbije su u osnovi određeni rezolucijom o statusu Kosova. Srbija smatra Kosovo svojom južnom pokrajinom. Već 20 godina ovo ometa budućnost Srbije i njen državni razvoj. Nakon rata i vojno-tehničkog sporazuma 1999-te, Kosovo je pod UN administracijom. 2008. kosovska skupština je jednostrano proglasila nezavisnost, kao republika, priznata kako od SAD-a, tako i od većine evropskih zemalja. Autoritet Srbije se odnosi na samo nekoliko srpskih enklava u pograničnom pojasu. Bez zvanično sprovedenog popisa, procenjuje se da od otprilike 2 miliona stanovnika 82% čine Albanci, 13% Srbi, i 5% lica drugog etničkog porekla. Razmena teritorija po etničkom principu je predložena. Ipak, dok god je etnička raspodela populacije nejasna, ovaj pravac je nemoguć – i nimalo poželjan.
U Srbiji, Autonomna Pokrajina Vojvodina ima 2 miliona stanovnika, zvanično, takođe autonomni status sa multi-kulturalnim karakterom i 25 etničkih zajednica. Mađarski predsednik Orban ima privlačnu moć, nad važnom mađarskom manjinom, ali je dobro primljen i od ne-mađarske populacije. Mađari, preko dvojnog državljanstva dobijaju lak pristup EU, što se odražava brojnom emigracijom.
Razlike među regionima su znatne. Kosovo se smatra nerazvijenim i siromašnim, dok je Vojvodina, u poređenju, prosperitetna i razvijena. Dok Kosovo pati od među-etničkih konflikata, u Vojvodini postoji živa kulturna koegzistencija, koja, pak, biva unazađivana od strane centralnih vlasti.
Spoljno, pro-evropsko gledište odgovara unutrašnjoj politici moći oko Vučiċeve ličnosti, praćenoj erozijom nezavisnih ustanova, kontrolom medija kroz neformalni pritisak i autocenzuru, i kontrolom državnih resursa. Da bi konsolidovala moć, SNS je dvaput raspisivala vanredne izbore (2014. i 2016. godine). 2014. koalicija vođena SNS-om je došla do apsolutne većine sa 48%. Porast moći je takođe bio zasnovan na uključenju manjih stranaka, kojima upravljaju dugogodišnje vođe. Prodaju svoju izbornu podršku za mesta u skupštini. Ovakav pluralizam zamagljuje mrežu pokroviteljstva. Imati stranku, ukratko je, dobar posao.
Vučiċ je isplivao kao jedini vođa vlade i stranke, nakon predsedničkih izbora 2017. Karakteristični za njegovo vođstvo su veliki državni projekti, bez transparentnih finansija: transformacija avio-kompanije JAT u Air Serbia i revitalizacija propale, dobro smeštene četvrti u Beogradu (Beograd na vodi) uz pomoć investicije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ove inicijative imaju nameru da prikažu aktivnu vladu, koja nije paralisana transformacijom i strogom politikom.
Ako rezimiramo šablone, sledeći elementi proizilaze:
Moguće je zapitati se, naravno, zašto se u potpunosti ne rešiti demokratije i uspostaviti autokratski sistem? Ovo bi bilo izuzetno rizično, s obzirom na Evro-integraciju – bolje je makar se formalno povinovati pravilima demokratije, kako bi se, istovremeno, neformalno zaobišla. Ni autokratski, ni demokratski – oba su istovremeno prisutna i stalno se balansira, kako bi se obezbedila moć. Scenariji pretnje su učinkoviti. Krhka država zahteva stalno stanje krize: opoziciju kao izdajnike, strane neprijatelje, scenarije nasilja izazvane među-etničkim problemima, koji služe kao skretanje pažnje sa svakodnevne politike i stvaraju trvenja u bilateralnim odnosima sa susednim državama. Preuranjeno održavanje izbora (izbori na prepad) čine mogućim ukidanje normalne politike, dezavuisanje suprotstavljenih strana u izbornoj kampanji, i upotrebu državnih resursa za stranačke interese.
Navodni puč u Crnoj Gori je već pomenut. U Srbiji se, pak, takođe odigrao puč protiv Vučiċa, u medijima, 2015. Na jutarnjem programu, voditelj ga je molio da ne ide u Kinu. Naravno, ništa se nije desilo, no tabloidi tu nisu stali. Tabloid Kurir je optužio Vučića da je pod pritiskom. Vučić se podvrgao detektoru laži. Onda se ministar unutrašnjih poslova pojavio okružen maskiranim policajcima, izjavivši da optužbe protiv Vučića ugrožavaju stabilnost zemlje.
Mnogo toga se može opravdati stabilnošću, i EU je takođe vrlo zainteresovana za nju. Tadašnji austrijski ministar spoljnih poslova Kurc je 2016. podržao vladu Severne Makedonije u pristupu EU, kada je zatvorila zapadno-balkansku rutu za izbeglice: dao im je legitimitet ocenivši stabilnost vrednijom od nedomokratskih kvaliteta vladajućeg vođstva.
Pored EU, kao spoljnog činioca na Zapadnom Balkanu, drugi učesnici postaju sve više upleteni. Vučiċ neguje vezu sa Putinom, koja čini da lokalno deluje izuzetno mudro. Postoje ekonomske veze u sektoru energetike, posebno sa Gazprom-om. Zemlje Zapadnog Balkana su zainteresovane za izgradnju gasovoda (Turkstream) i Rusija podržava nepriznavanje Kosova. Nemačko federalno ministarstvo ekonomije je nedavno lansiralo partnerstvo u menadžmentu, kako bi se modernizovale relevantne partnerske vlasti u Srbiji. Nemački službenici će biti odaslati kao savetnici. Šta mogu raspoznati među slabim, osetljivim na pritisak ustanovama i šta mogu učiniti povodom toga?
Takođe, uticaj Kine raste. Ovo, zauzvrat, uvećava troškove EU. Mudar način da se spoljni igrači međusobno suprotstave. Kineska ulaganja su dugoročni projekti u puteve i železnicu (brza linija između Beograda i Budimpešte), kao i u energetiku i tešku industriju. Saobraćajni projekti dostižu do 1.5 milijard €, očekuje se da dalji projekti dosegnu 5 milijardi €. “Većina takozvanih građevinskih ugovora određuju da infrastrukturnim projektima upravljaju kineske kompanije i da ih one i izvode. Ne samo da dopremaju neophodni materijal, sirovine, i stručnost iz Kine, već i građevinske radnike.”
U više EU izveštaja govori se o Srbiji i zemljama Zapadnog Balkana kao o “zarobljenim državama” – sistemska korupcija sa ciljem zloupotrbe državnih struktura zarad privatnih interesa. Stalno se obezbeđuju sredstva za reformu pravosuđa, jačanje parlamentarizma i uspostavljanja podele vlasti. Ovo je redovno umanjivano, od strane vlada, ali ostaje pod pokrivačem i nije pokriveno kao u Poljskoj i Mađarskoj. Što se tiče EU, zvanična obraćanja se odnose na demokratske ustanove, iznutra – mora se kormilariti kroz domen stranački zapošljenog kadra. Kvalifikacije se ne zahtevaju – veze su ključne i članstvo u oređenim strankama je više nego često.
Kao što Bieber (2020) primećuje, nisu svi autokrati zapadno-balkanskih zemalja jednaki. U Srbiji i Crnoj Gori sistemi su visoko centralizovani i skrojeni za jednu ličnost i stranku, u drugim zemljama, poput Kosova i Bosne, različite elite se bore za moć. Interesovanje EU za demokratske strukture je malo. Interesovanje za stabilnost preovladava. Takođe, EU je uglavnom nemoćna protiv autokratskih i neliberalnih tendencija među istočno-evropskim članicama.
Sa druge strane, EU vrši uticaj. Redovna savetovanja se odigravaju unutar okvira politike proširenja, na kojima se vrši procena približavanja merilima EU. Često se govori da započeti proces nazaduje. Demokratska kontrola se opaža kao vrlo kritična: sloboda govora, uloga parlamenta, i ustavnih institucija. Kako EU utiče na Srbiju, detaljnije se ne istražuje. Na kraju, Srbija je primila 1.4 milijardi evra iz pretpristupnog fonda EU od 2014 – 2020. i 5.5 milijardi evra od Evropske investicione banke od 1999. EU je najveći sponzor Srbije, te demokratski napredak može biti očekivan.
Manow (2020) govori o sopstvenom demokratskom deficitu EU. Nije začuđujuće da “ne samo zbog četiri i po decenije prisilnog internacionalizma je Istok najžešće suprotstavljen gubitku političkog suvereniteta, koji je upravo ostvaren,” i ne čudi da anti-demokratski vladalac poput Orbana pokušava da ograniči uticaj evropske jurisprudencije na nacionalnu politiku. Poljskoj i Mađarskoj je, na posletku, data prilika da se suprotstave mehanizmu vladavine zakona pred Evropskim sudom pravde. Obe su zemlje ovo oglasile i zemlje Zapadnog Balkana će pratiti sa interesovanjem.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.