ŠTA SRBIJI DONOSI PRIVATIZACIJA MEDIJA?

Da li privatno vlasništvo u do sada budžetskim medijima znači manje ili više slobode u izveštavanju? To je samo jedno od pitanja koje se nameće tokom privatizacije srpskih medija koja se za sada odvija prilično traljavo.

Dugo se samo pričalo, onda se poslednje godine javno raspravljalo, a zatim su zakoni daleko od očiju javnosti na brzinu izmenjeni i izglasani. Sada je u Srbiji u toku privatizacija medija koji su osnovani kao javna preduzeća lokalnih samouprava. Proces ide traljavo jer mnogi nisu predali potrebnu dokumentaciju, dok je oko nekih drugih Ministarstvo kulture i informisanja vodilo rat sa Agencijom za privatizaciju oko nadležnosti. U svakom slučaju, do kraja godine će na ovaj ili onaj način biti rešeno pitanje 74 medija: ili će naći privatne kupce, ili će ih preuzeti zaposleni, ili će nestati. Medijska pijaca je šarena: u ponudi su lokalne radio-stanice za par hiljada evra, informativni portali za koje nije jasno ni šta rade ni kome su potrebni, ali i krupnije ribe poput Tanjuga, novosadskog Dnevnika i Studija B.

Izmena medijskog krajolika otvara niz pitanja: da li privatno vlasništvo, u do sada budžetskim medijima, znači manje ili više slobode u izveštavanju? Da li umire lokalno novinarstvo u javnom interesu? Čeka li medijsku scenu još jača tabloidizacija? Kako će izgledati takozvano projektno sufinansiranje?

Uticaj i na privatne

Rade Veljanovski, profesor radijskog novinarstva na Fakultetu političkih nauka, oduvek se glasno zalagao za povlačenje države iz medija i učestvovao je u izradi preliminarnog nacrta medijskih zakona. Slabo interesovanje privatnika za kupovinu medija on komentariše ovako: „Ljudi nemaju para, a sa druge strane se u Srbiji pokazalo da medijski biznis baš i nije neki biznis – na tome se ne može zaraditi novac. U Srbiji ima možda dva tri medija koji mogu nešto da zarade. Tržište je slabo, a medija ima previše.“ No, to ne menja njegov stav da je vlasnička transformacija neminovna jer je „status javnog preduzeća najgori status za jedan medij“. Kao primer da bi država i lokalne samouprave morale da drže ruke dalje od medija Veljanovski pominje Studio B, nekada svetionik demokratije, čiji program u poslednje vreme liči na PR službu beogradske i republičke vlasti. „On je pod apsolutnim pritiskom i uticajem jedne političke stranke koja je na vlasti“, kaže Veljanovski.

Iako je republička vlast mnogo puta demantovala da utiče na medije, u Ministarstvu kulture i informisanja za DW kažu da je prednost privatizacije „u smanjenju uticaja na uređivački koncept putem direktnih državnih subvencija na svim nivoima vlasti“. Taj argument je načelno ispravan, ali ne otkriva celu istinu o stanju medija u Srbiji, smatra Zoran Nikolić, izvršni direktor portala Cenzolovka: „Problem je u tome što imamo daleko veći politički uticaj na medije putem oglašavanja. Već imamo drugu vladu koja praktično kontroliše agencije koje se bave velikoprodajom oglasnog prostora i vremena. To su agencije koje su u vlasništvu ili visokih funkcionera stranke na vlasti, ili se mogu povezati sa ljudima na vlasti kroz istoriju zapošljavanja, prijateljske i kumovske veze.“ Nikolić kaže da se ukidanjem oglasa praktično stavlja brnjica nepodobnim medijima i da to vodi totalnoj kontroli.

U Ministarstvu odbacuju takve tvrdnje. Podsećaju da u Srbiji ima 1.447 javnih glasila i kažu da u „poređenju sa time brojka od 74 medija koje treba privatizovati deluje kao cifra koja nikako ne može uticati na dostignuti nivo slobode izražavanja u Srbiji“. Profesor Veljanovski smatra da taj „dostignuti nivo slobode izražavanja“ nije baš sjajan, te da je u ovom trenutku srpski medijski sistem slabiji nego ikad. Ali, dodaje, primetan uticaj i na privatne medije ne može biti argument za to da mediji ostanu državni. „Proces je sazrevanja svesti i kod političara, biznismena i javnosti. Proći će vreme dok otpor javnosti ne postane permanentan, dok javnost ne bude prepoznavala uticaje i odbacivala ih. Vlasnička transformacija mora da se dogodi, a posle toga moramo da se borimo protiv uticaja politike i biznisa.“

Nemački model?

Cenzura je tek deo problema, od kojeg se često ne vidi suština javno finansiranih medija – da izveštavaju u javnom interesu prema postulatima iz udžbenika žurnalizma: blagovremeno, potpuno, tačno i precizno. U Ministarstvu objašnjavaju da će javni interes biti sačuvan takozvani projektnim sufinansiranjem – mediji i nezavisne produkcije konkurišu za razne projekte i mogu dobiti do 80 odsto potrebnih sredstava. Zoran Nikolić kaže da će takvo finansiranje koštati poreske obveznike otprilike dvostruko manje nego sada, ali dodaje: „Formulacija u zakonu je nejasna jer nigde ne piše da su lokalne samouprave obavezne da raspišu konkurse. Takođe, nigde se ne kaže da medij mora biti iz određenog mesta, što znači da neko iz Subotice može da dobije novac na konkursu u Preševu. A Vi sami zaključite koliko neko iz Subotice može da zna kako da informiše građane Preševa.“

Nikolić se pribojava da će najsiromašniji predeli Srbije ostati bez informisanja orijentisanog javnom značaju. Čak i dvomilionski Beograd ostaje bez svog gradskog medija. „Šest regionalnih servisa je bilo predviđeno medijskom strategijom, ali su nečijim insistiranjem i lobiranjem nestali iz Zakona u javnom informisanju. Sada je to prepušteno na milost i nemilost tržištu“, kaže Nikolić. Ideje o mreži javnih servisa ljute profesora Veljanovskog. Fama je, kaže, da Srbija može da se ugleda na recimo Nemačku iz prostog razloga: javni servisi su skupa stvar. „Ne razumem kako oni koji se zalažu za veliki broj javnih servisa u Srbiji gube tako nešto iz vida.“ Veljanovski kaže da se u Srbiji o 100 miliona evra za RTS i RTV govori kao o magičnoj sumi, dok Nemačka za svoje javne servise kroz pretplatu ubira oko deset milijardi godišnje. „Nemačka je bogata zemlja. Apsurdno je u nemačkom modelu tražiti inspiraciju za naša rešenja.

Veljanovski kritikuje i oklevanje novinara i urednika da sami preuzmu medije za koje ne postoji interesovanje kupaca. „To govori o nespremnosti ljudi da bilo šta uzmu u svoje ruke i inerciji da im sve organizuje država, a da oni samo dolaze, rade i primaju platu.“ Profesor priznaje da su veliki rizici u trenutnoj ekonomskoj situaciji – previše medija, a premalo novca od marketinga, ali, kaže da bi u slučaju preuzimanja medija sve zavisilo od samih zaposlenih koji imaju priliku da naprave dobar program i marketing. Zoran Nikolić međutim tvrdi da su novinari praktično sprečeni da postanu mali akcionari jer zakon, kako tumači, zabranjuje da deonice uzme bilo koji građanin koji je već uzimao besplatne akcije, recimo Naftne industrije Srbije.

Do sada među novinarima i drugim zaposlenima nije zabeležena jagma za deonicama medija. Većina će – ako njihovi dosadašnji poslodavci propadnu – prihvatiti socijalni program i ostati bez posla u zemlji u kojoj novi posao nije lako naći.

Izvor: DW (Nemanja Rujević)