Subotički umetnik Zoltan Horvat: Moj san je da izradim klavir od mesinga u prirodnoj veličini (FOTO)

Zanatlija i umetnik, zaljubljenik u mesing, u sve što se kotrlja i svetli, možda su reči koje najbolje opisuju Subotičanina Zoltana Horvata, koji više desetina godina izrađuje unikatne umetničke predmete i skulpture od mesinga i bakra čuvajući tako porodični zanat star 67 godina. Horvat u intervjuu za Magločistač govori o svojoj strasti kojoj je posvetio gotovo ceo život, ali i o strepnji da će posle njega ovaj zanat zauvek izumreti u Subotici.

Zoltan Horvat je rođen u Subotici 1958. godine. Po završetku gimnazije, školovanje je nastavio na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu. Njegova zainteresovanost za primenjenu umetnost datira od sredine 90-tih godina. Član je Udruženja primenjenih umetnika Vojvodine. Prve svoje radove izradio je u radionici roditelja, kada je počela njegova ljubav prema izradi jedinstvenih skulptura.

Kako kaže, u poslu mu pomaže mlađi sin, koji će najverovatnije biti naslednik ovog zanata, a ima još jednog zaposlenog. Njegov stariji sin, za koga kaže da ima bolju maštu i od njega, radio je ozbiljnija dela od svog oca. Međutim, život ga je odveo u Ameriku gde danas živi sa svojom porodicom, pa se Horvat nada da će imati prilike da nekim zainteresovanim mladima preda svoja iskustva i znanje.

„Ja sam ovde ceo dan, toliko volim da radim u ovim mojim godinama. Često me bole i noge, sve, ali ne dam se. Kad vidim nešto, onda dobijem neku euforiju. To je to neko unutrašnje zadovoljstvo. Kada vidim mesing, jednostavno – obožavam ga“, priča Horvat za naš portal.

Horvat je imao nekoliko izložbi održanih 2004. godine u nekadašnjoj Sax Caffé galeriji, 2005. u Galeriji Banja Kanjiža, u Palati umetnosti Budimpešta, u organizaciji Francuskog kulturnog centra u Budimpešti. Ovu izložbu je po zvaničnim podacima iz francuskog kataloga, koji je izdat posle izložbe, posetilo oko 25.000 posetilaca. Zatim, izlagao je 2006. godine u Galeriji Renata u Novom Sadu, 2015. u Mađarskom kulturnom centru u Beogradu, i 2017. godine u Francuskoj.

Koliko je teško više desetina godina održati u životu jedan ovakav jedinstveni zanat u Subotici?

Moji roditelji se nisu toliko bavili mesingom, samo delimično. Posle fakulteta sam ja preuzeo očevu i majčinu zanatsku radionicu i nastavio sa tradicijom. A negde 1990. godina sam malo ozbiljnije počeo da se bavim mesingom. Tada smo radili enterijere, opremanje banaka, pošte, kafića, kasina, ali i za privatna lica. Onda sam u slobodno vreme počeo da radim skulpture i 2004. godine sam skupio 10-tak komada i pozvao slikara Ištvana Sajka sa kojim smo u nekadašnjem subotičkom kafeu Sax napravili zajedničku izložbu povodom Dan grada. Izložba je jako bila posećena, a ja sam na dan izložbe prodao više od polovine izloženih predmeta. Onda sam počeo da razmišljam o tome, da ovo nije samo hobi, nego da od ovog posla može i da se živi. Zatim sam, malo po malo, ostavio taj zanatski deo i 2005. godine konkurisao u Udruženju primenjenih i likovnih umetnika Vojvodine, i sa tim statusom sam mogao da konkurišem za izložbe. Inače, ne držim puno izložbi jer mi treba jako mnogo vremena da pripremim jednu izložbu. Pa, recimo, svakih pet godina napravim jednu izložbu. Sledeće godine, u martu ili aprilu imaću izložbu u galeriji Dar Mar u Beogradu zajedno sa slikarom Goranom Mitrovićem. To će, verujem, biti jedna divna simbioza.

Kako je nastala Vaša ljubav prema bakru i mesingu i prema pravljenju ovako složenih predmeta?

Ljubav prema bakru i mesingu se rodila zahvaljujući genima i velikom trudu i radu. Moj otac je čak govorio da se ja ne bavim mesingom jer previše zahteva rada i da je bolje raditi nešto jednostavnije, nego raditi ono što zahteva jako mnogo rada oko same izvedbe. Moj otac se u početku protivio tome, međutim, ja sam tako voleo mesing. To je u vas usađeno ili ne, kao i ljubav prema umetnosti. Ili se rodite tako ili se bolje nemojte time baviti. Osim mesinga i bakra, koristim i drvo i staklo. Ako koristim nešto van ovih materijala, to su samo prirodni materijali. Ja sam ovde ceo dan, toliko volim da radim u ovim mojim godinama. Često me bole i noge, sve, ali ne dam se. Kad vidim nešto, onda dobijem neku euforiju. To je to neko unutrašnje zadovoljstvo, kada vidim mesing, jednostavno – obožavam ga. Ne postoji škola za mesingara, to ipak ide s oca na sina i šteta što Tehnička škola „Ivan Sarić“ u Subotici, poznatija kao MEŠC, ne otvori jedan odsek za obradu mesinga, jer jednostavno nema mesingara više. U mojoj generaciji nas ima možda dvojica, i u Beogradu jedan, i gotovo. Na dnevnom nivou dobijam pozive u kojima mi nude posao, ali nemam s kim to da uradim, nema poliraca, nema natiskivača. Ima, ali nema dovoljno kapaciteta. Jedan polirac ili dva u Vojvodini nije dovoljno, a da vi prihvatite više velikih poslova, jednostavno ne stignete vremenski to da uradite. Subotica se nekada zvala grad zanatlija i nema šta sve nije bilo zastupljeno ovde. Može se reći, posle nas – zanat je izumro. I to je velika šteta.

Da li svaki predmet koji izradite ima funkciju rasvete?

Pa, nemaju možda baš svi rasvetnu funkciju. Međutim, kada napravim nešto što nema rasvetnu funkciju, na kraju ipak stavim neku sijalicu, pošto su moji proizvodi rasvetna tela, lampe. Ne mogu da objasnim, ali pretpostavljam da nekada ne mogu da izdržim a da ne stavim neku sijalicu, znači, moji radovi u 95 odsto slučajeva svetle.

Odakle crpite godinama inspiraciju za ovaj posao?

To je vrlo interesantno. Nekada danima razmišljam šta da radim, a nekada u roku od tri sekunde sine ideja i kažem – to je to! Sve me inspiriše, to je neki sklop utiska i onda vam se rodi neka ideja. Ali to je vrlo čudno, ta umetnost. Meni je nekada najteže pronaći ideju, a posle mi je lakše, jer se osećam „kod kuće“, zanatski. Konkurisao sam ja za retke zanate i dobio sam taj sertifikat. Na tom sertifikatu ima jedna otvorena šaka, što znači da Srbija i Ministarstvo privrede i ekonomije garantuju za kvalitet mojih proizvoda u Evropskoj uniji.

Šta ste sve do sada izradili, kakve oblike i koji radovi su Vam najdraži, najzanimljiviji i najdragoceniji?

Uglavnom je to perpetuum mobile, znači sve što se okreće, kotrlja. Ima tu i jedrilica, automobila, lokomotiva, satova, truba, i drugo. Ne mogu da izdvojim na koje sam sve radove posebno ponosan. Pa recimo, jedan od radova koji sam poklonio Vojno medicinskom fakultetu (VMA). Tadašnjem dekanu su se mnogo dopale ove skulpture jer voli umetničke stvari, a onda sam ja njemu poklonio jednu skulpturu i drago mi je da se ona nalazi na jednom takvom mestu. Ima još puno toga, ono što je u inostranstvu, što su kupovali neki ljudi. Imam radove u Njujorku, Moskvi, Parizu, Francuskoj, gde sam imao i izložbu. Čovek onda ima neki osećaj uspeha. U Palati umetnosti u Budimpešti sam izlagao pre 16 godina i to je bila druga najposećenija kolektivna izložba te godine u Mađarskoj. To mi je bilo jako drago jer su Francuzi to organizovali povodom 150 godina rođenja francuskog književnika Žila Verna.

Ko su Vaši naručioci, ko najviše kupuje ove predmete i koliko vremena je potrebno da se izradi jedna skulptura?

Za izradu jedne skulpture potrebno je i do mesec dana. Ti veliki komadi zahtevaju i dva, tri meseca rada. Najčešće kupuju kod mene privatna lica i naručioci iz inostranstva. Nedavno sam za Dansku prodao jednu skulpturu. Međutim, jako malo njih se interesuje iz nekih javnih institucija. Dolaze do mene preko interneta ili, budući da je moja radionica na dobroj lokaciji, ljudi tu prolaze, pogledaju unutra i vide šta ima.

Da li još uvek imate neke neostvarene snove, nešto što još uvek niste uspeli da izradite?

Da, imam. Voleo bih da napravim od mesinga jedan klavir u prirodnoj veličini, koji se kotrlja. Ali to dosta zahteva vremena, dosta i novca da se uloži, veliko je pa teško da to mogu napraviti ovde u svojoj radionici. To bi moglo samo leti, ispred radionice. I onda je pitanje gde to prodati, gde za tako nešto ima mesta, jer to može da ide u neki hol ili tako nešto. Imam nekoliko želja što bih uradio. Radio sam skulpturu od 3,5 metra visine, to sam radio šest meseci, ali to je bila narudžba. Tako nešto bih voleo ponovo, tih dimenzija da napravim, ali za to je potrebno da neko naruči, da bude sigurno.

Da li ste razmišljali o tome da napravite radionice za mlade i talentovane ljude, da im predate svoje znanje, a koji bi mogli da nastave ovaj posao?  

Bio sam u Tehničkoj školi „Ivan Sarić“ i ponudio sam svoje usluge, da bih primio dva učenika u moju radionicu, da dolaze, da vide kako se radi i kako se izrađuje mesing, pa ako se ta dvojica ne uhvate za mamac, onda neka pošalju neku drugu dvojicu, pa dotle dok se to nekome ne dopadne i dok taj neko ne kaže – e, to hoću i ja da radim! Ja bih sve to volonterski radio i sve ovo pokazivao. Meni bi bilo veoma drago, međutim, iz ove škole nisam dobio povratnu informaciju. Žao mi je, jer bih ja vrlo rado predao moje znanje nekim mladim ljudima koji bi radili i negovali ovaj zanat. Ne treba uvek gledati samo zaradu. Ko gleda samo zaradu, taj nema maštu. Treba raditi iz ljubavi i treba edukovati, to treba da je negde svačiji zadatak u životu.