Foto: NJ/Magločistač
Tokom vikenda, na Etno-salašu “Balažević” je bila održana filmska radionica za decu „Kad se male ruke slože“, koju godinama unazad organizuju filmski režiser iz Zagreba poreklom iz Tavankuta Branko Ištvančić i filmski režisera i pisac Zoltan Šifliš iz Subotice. Među polaznicima već ima nekoliko mladih koji su odlučili da se ozbiljnije bave filmom i da upišu Filmsku akademiju i krenu putem svojih mentora.
Filmski režiser i pisac Zoltan Šifliš kaže za Magločistač da ova filmska radionica za decu pripada filmskoj koloniji koja se i ranijih godina, tokom leta, održavala u Tavankutu, kada su okupljali đake iz tavankutske osnovne škole i nekoliko učenika iz Subotice, koji nastavu pohađaju na hrvatskom jeziku, a koji su zainteresovani za filmsko obrazovanje.
Radionica je zbog epidemiološke situacije delom realizovana uz onlajn predavanje hrvatskog reditelja Branka Ištvančića, koji živi u Zagrebu, „a srce i i koreni su mu u Tavankutu“, kako kaže Šifliš.
Kako navodi, imali su dobru saradnju sa Zavodom za kulturu vojvođanskih Hrvata koji je okupio nastavnike i profesore koji su pomagali u pripremanju ove kolonije, kako bi deca naučila kako treba napraviti jednu filmsku priču sa kamerom i kako je realizovati.
„Uglavnom kao i u školi, imaju pismene zadatke, to je deo jedne vrste književnosti, a ovde ih obučavamo filmskoj pismenosti i dajemo im teoretsko, osnovno znanje filmskog jezika, kao i praktično znanje, da isprobaju ono što su u teoriji naučili“, kaže Šifliš.
On podseća da na ovim vojvođanskim prostorima, pa i u Subotici, nema ni jedne filmske kolonije i da kontinuirano to gotovo niko ne radi, što je iz aspekta obrazovanja veliki propust, jer se svi informišemo preko pokretnih slika, međutim, u školama nema nastave filmskog obrazovanja.
„Zbog toga su ovakve radionice mogućnost za decu koja nose bilo kakvo interesovanje o tome, kako treba čitati, videti film, a povremeno ih učimo kako da svoje osećaje i misli pretvore u film, bilo u dokumentarnom žanru ili fikcionoj, igranoj strukturi“, kaže Šifliš.
Prema njegovim rečima, kao mentori, oni se trude da putem razgovora saznaju koje su teme koje okupiraju mlade i da dobiju uvid u njihov lični svet, koje su to teme u kojima imaju i nekog ličnog iskustva.
„Deca najviše vole igrani film, on opčara decu, i to je nateže uraditi. Treba prvo naučiti kako koristiti kameru, kako kamerom sastaviti rečenice. Jedan igrani film radi najmanje 50-60 ljudi, to je jedna složena struktura, a mi ih želimo naučiti da jednostavno, sa svojim malim kamerama, koje danas gotovo svi imamo na svojim mobilnim telefonima, mogu ispričati svoj film. Tu nemaju glumce, nego svi ljudi koji su oko njih igraju sebe, a oni ih onda dokumentuju“, pojašnjava Šifliš.
Dodaje da se posle svake filmske kolonije barem jedno dete počinje zanimati i dublje za film.
„U periodu od 4-5 godina otkrijete dvoje, troje mladih koji će kao mogući poziv odabrati bilo koju struku u okviru filmskog zanata: montažer, snimatelj, scenarista, reditelj“, kaže Šifliš, koji već 40 godina održava razne filmske kolonije sa zainteresovanom publikom.
„Pogotovo je to značajno ovde na selu, jer su deca u gradovima izložena većim i bogatijim izazovima i ponudama, dok ih na selu ima manje“, kaže Šifliš i dodaje da deca tako naprave svoje male filmske priče koje se obično prikazuju u školi u okviru raznih priredbi i manifestacija.
Jedan od polaznika je već pokazao interesovanje da nastavi da se bavi ovim poslom, dok će neki od njih na srednjem ili visokom nivou takođe nastaviti da rade u televizijskom ili filmskom stvaralaštvu. Među njima je i Dario Vojnić Hajduk.
Dario kaže za Magločistač da već duži niz godina dolazi u Tavankut na filmske radionice zato što ga zanima film i filmska kultura, a uglavnom ga svi žanrovi zanimaju.
„Snimio sam jedan amaterski kratkometražni igrani film, a snimam i dokumentarne filmove vezano za Tavankut, manifestacije i sve ostalo što uspem da zabeležim a tiče se ovog naselja“, navodi Vojnić Hajduk.
Njegov plan je da upiše Fakultet umetnosti za režiju i da postane režiser.
Zoltan Šifliš je nedavno pripremio jedan subotički dokumentarni film o tragičnom događaju koji se odigrava posle 1945. godine, a reč je o Gezi Šiflišu, njegovom stricu, koji je bio poznati golman iz Subotice, reprezentativac u jugoslovenskoj ekipi, a posle i u Mađarskoj, ali se u međuvremenu često vraćao i svojim korenima.
„On u to vreme dolazi u sukob sa tadašnjom komunističkom vlašću jer se protivio privatizaciji i komasaciji, a predstavnici državne bezbednosti su ga tokom procesa ispitivanja toliko maltretirali da je nakon izlaska iz 10-dnevnog ispitnog zatvora – umro“, priča Šifliš.
Kako navodi, o njegovoj smrti niko nije znao ništa, pa ni njegova porodica.
„Ovaj dokumentarni film otkriva istorijske činjenice koje se ogledaju u jednom takvom diktatorskom društvenom sistemu koji pokazuje metode na kojima su ljudi stradali. S obzirom na to da se radnja tiče i moje porodice, imam i ličnu motivaciju da prikažem ovaj film“, kaže Šifliš.
Dodaje da se ovakvi projekti finansiraju preko raznih fondacija, i da je često od ideje do realizacije nekog filma potrebno i do četiri godine.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.