Ispovest unuke o mučnom iskustvu njene bake koja živi u subotičkom domu za stare: Usamljenost, karantin i ograničena komunikacija

Povodom Međunarodnog dana starijih osoba koji se obeležava svake godine 1. oktobra, osećamo se prozvane da ukažemo na položaj starijih osoba, naročito starijih žena u našem društvu.

Još uvek živimo pod vanrednim okolnostima izazvanim epidemijom korona virusa i pozdravljamo što se u javnosti ovih dana otvoreno govori o narastajućem ejdžizmu na globalnom nivou kao njihovim posledicom.

Međutim, jasno je da se nimalo pažnje ne poklanja mučnom iskustvu starijih osoba koje žive u domovima za stare.

Zato ovde prenosimo kako je izgledala svakodnevica tokom vanrednog stanja u jednom domu kod nas i kakvo je iskustvo bilo jedne bake i unuke.

Sve se promenilo u martu 2020. godine, kada je Vlada Republike Srbije uvela vanredno stanje. Jedna od mera je bila i da se „korisnici i korisnice” domova „izoluju” i tako zaštite od potencijalnog zaražavanja virusom korona. Na sreću nas ’slobodnih’, vanredno stanje je ukinuto u maju 2020, a time i sve zabrane kretanja. Za moju baku to nije važilo… Dom je i dalje bio zatvoren za posete. Uspela sam u junu da joj doturim sliku mog sina, njenog praunuka, onako nameštenu u povodu završavanja osnovne muzičke škole. Plakala mi je u telefonskom razgovoru.

Zamolila me je da joj u biblioteci iznajmim Radecki marš Jozefa Rota. Pomagala mi je često tokom studiranja tako što je umesto mene čitala pojedine nemačke književnike u prevodu na srpski, jer sam žurila da postignem sve na vreme, a posle mi prepričavala i odgovarala na pitanja koja sam joj postavljala u vezi sa analizom dela. Tada joj se ova knjiga mnogo dopala. Sva srećna pa sam došla opet na ulaz u dom da predam knjigu umotanu u celofan. Tamo mi je ta osoba zadužena za „pakete” saopštila da to ne može da se primi, jer se teško dezinfikuje…

Zvala sam je telefonom u avgustu 2020. godine da popunjava onlajn upitnik o diskriminaciji i potencijalima starijih žena. Opet je plakala.

Baka ume da koristi internet, ali u domu imaju samo nekoliko računara u zajedničkoj prostoriji koje svi koriste – potrebno je upisati se u tabelu satnice za upotrebu računara. Često se dešavalo da se neko odjavi sa njenog naloga, a ona ne ume sama da se prijavi, pa mora da traži pomoć, pa da čeka na nju, pa da moli nekoga… i onda je od svega odustala. Negde na jesen me je, sva srećna, nazvala da mi saopšti kako sada mogu dva puta nedeljno po pola sata da se šetaju po dvorištu doma. Jeste da još uvek traju radovi na rekonstrukciji fasade i unutrašnjosti gornjih spratova zgrade doma, pa bruji, ali eto.

Prošlo je leto, jesen, zima, pa ponovo proleće, a ona i dalje nije mogla da ide u šetnju u park ili na plivanje… Postojala je, doduše, mogućnost da neko ode nekuda, ali je to značilo kad se vrati u dom, da mora da skine svu odeću sa sebe, da se dezinfikuje, okupa i onda dve nedelje karantina. Baka to nije htela.

U januaru 2021. godine svečano je najavljena vakcinacija starijih osoba iz „domskog smeštaja”. Prva se vakcinisala u Subotici, ubrzo i revakcinisala. Onda sam primila poziv iz doma – glavna sestra mi je 22. februara ove godine rekla da je baki pozlilo (više od četrdeset godina boluje od angine pektoris), da su je odveli kod interniste na pregled, promenili joj lekove i sad je u karantinu dve nedelje, u sobi za izolaciju u domu. U toj sobi gde su je izolovali, bila je sama, bez telefona. Zvala sam razne sestre i molila da odu do nje u sobu i daju joj telefon da se čujemo. Tako sam zivkala svako pre podne… Nekad su bile na sastanku, nekad bez zaštitnog odela, pa sam morala opet i tako… Za četrnaest dana trebalo je da ide na kontrolu, pa posle toga opet nov karantin od dve nedelje. To je ukupno mesec dana potpune usamljenosti, bez mogućnosti da je vidim i posetim. Ograničenu komunikaciju da ne pominjem.

Onda me je baka pozvala (pobegla je da se javi), uveravala me da je dobro, ali je rekla: „Ovo je gore nego u Aušvicu!”.

Konačno se vratila u svoju sobu, razgovarale smo i planirale, i onda je opet 8. aprila išla na kontrolu. Ovaj put je karantin trajao deset dana.

Da li smo zaboravile na starije?

Autorka teksta je Margareta Bašaragin, borkinja za prava žena i predstavnica Udruženja „Ženske studije i istraživanja“, Novi Sad, podružnica Subotica