Bajtai o knjizi “Sarajevska princeza” koja je objavljena i na mađarskom jeziku: Monstrumi u ljudskoj koži i vojničkoj uniformi

Knjiga „Sarajevska princeza“ hirurga i pisca Ediba Jaganjca, koji je radio kao vojni hirurg u sarajevskoj Vojnoj bolnici, opisuje opsadu glavnog grada Bosne i Hercegovine tokom rata devedesetih godina. Knjiga je već objavljena na više jezika, a u septembru se u Sarajevu očekuje i promocija ove knjige na mađarskom jeziku koju će voditi bivši novinar iz Subotice Kornel Bajtai, koji je uradio i prevod knjige na mađarski.

Bajtai kaže u intervjuu za portal Magločistač da je reč o knjizi koja je nastala iz dnevnika doktora Jaganjca, koji je radio kao hirurg za vreme opsade Sarajeva u tamošnjoj ratnoj bolnici, a koja opisuje njegovu borbu sa institucijama kako bi spasio petogodišnju Irmu Hadžimuratović, koja je morala biti evakuisana iz Sarajeva da bi dobila adekvatnu lekarsku pomoć. Knjiga je ujedno i podsetnik na užas i besmisao rata.

Zašto je bilo važno da knjiga „Sarajevska princeza“ bude prevedena i na mađarski jezik?

Pored originalnog izdanja u Bosni i Hercegovini, knjiga je izašla u Srbiji i u Češkoj. Češko izdanje je dobilo priznanje za knjigu godine i za prevod godine. U moje ruke je knjiga došla u januaru 2020. godine, a nekako baš u isto vreme se pružila prilika da izdamo knjigu na mađarskom jeziku zahvaljujući izdavačkoj kući FEM iz Bačke Topole i Robertu Yugovichu koji je odlučio da finansijski pomogne izdavanje ove knjige.

Smatrao sam važnim da ova knjiga izađe i na mađarskom, pre svega u Vojvodini, mada se može naći i u knjižarama širom Mađarske, a za to postoji dva razloga: jedan je neki moj unutrašnji nemir, moja volja da se nekako odužim Sarajevu zbog svih onih koji su ga bombardovali i pokušali uništiti. A drugi razlog je da je od početka opsade prošlo već 30 godina, generacije su odrasle i možda ništa ne znaju o onome što se tamo dogodilo. Da starije ljude podsetimo a da mladi saznaju ko su bili oni ljudi koji su učestvovali u celom tom projektu, koji su i danas na važnim pozicijama u Srbiji. I mogu reći da smo postigli taj cilj. Knjiga je izašla pre godinu dana i bez bilo kakve medijske promocije smo dva izdanja već prodali i u pripremi je i treći tiraž. “Sarajevsku princezu” kupuju svi uzrasti, od studenata do starih koji imaju više od 80 godina. Neki šalju i svojoj rodbini u London ili u Nemačku. Vojvođanske Mađare zanima ova tema i mislim da informacije o tome šta se dešavalo devedesetih u Sarajevu i Bosni dobijaju iz jednog odličnog izvora, od jednog dobrog i iskrenog čoveka kakav je Edo Jaganjac. A sama tema je u proteklih godinu i po dana još više dobila na značaju jer ovih nedelja, meseci opet vidimo sličnu eskalaciju situacije u Bosni kao pre rata, pa ljudi zahvaljujući ovoj knjizi lakše mogu i to razumeti, ko šta i sa kojim ciljem radi.

Koliko dugo si radio na prevodu ove knjige i kakve emocije je u tebi probudila?

Sam prvobitni prevod je trajao oko dva meseca. Bilo je potrebno jako puno truda, istraživanja, postavio sam milion pitanja putem mejla doktoru Jaganjcu koji živi u Pragu. Pošto se radi o dnevničkim beleškama, ponekad su rečenice bile kratke, korišćeni su neki skraćeni izrazi koje samo Sarajlije znaju šta znače i sve to sam morao prevesti tako da mađarskom čitaocu na jednom komplikovanom, drugačijem jeziku kao što je mađarski, bude sve jasno i razumljivo.

Možda knjiga u meni nije budila tako duboke emocije kao u nekim čitaocima iz razloga jer sam već dosta knjiga, reportaža pročitao, filmova pogledao o svim nedelima koja su se desila za vreme rata, međutim, mnogi od čitalaca su rekli da im je bilo jako teško čitati knjigu, mnogi su plakali, neki i nisu imali snage da je do kraja pročitaju. U knjizi stvarno ima nekoliko stravičnih scena koje zdrav ljudski um teško može razumeti, ali to su sve istiniti događaji, to se odigralo, neki monstrumi u ljudskoj koži i u vojničkoj uniformi su učinili sva ta silovanja, ubistva i slična zlodela. Mislim da je bitno da to svi imaju na umu kada slušaju neke naše političare koji negiraju genocid u Srebrenici ili tvrde da su Sarajlije sami sebe granatirali tokom četvorogodišnje opsade ovog grada.

Kakvu poruku po tvom mišljenju imaju dnevničke beleške ovog lekara tokom opsade Sarajeva i šta iz njih možemo naučiti?

Mnoge neznalice koje su samo pročitale na Fejsbuku da se knjiga zove “Sarajevska princeza”, napadali su me – naravno na srpskom jeziku i bez čitanja knjige – da, „evo, opet neke laži o srpskom narodu“. A prava vrednost ovog romana jeste da je možda jedino gradivo napisano o ratovima devedesetih koje ne prebacuje krivicu na drugi narod. Edo Jaganjac je, kao hirurg, u bolnici sve vreme radio zajedno sa lekarima Srbima, Crnogorcima, Hrvatima, i oni su lečili svakoga bez obzira na nacionalnost ili veru, i sarađivao i sprijateljio se sa mnogim Srbima, što čini i danas. Knjiga ni u jednom momentu ne želi da morališe, da ukazuje prstom na Srbe kao glavne krivce rata, baš suprotno, ima i nekih epizoda gde se navodi da su branioci Sarajeva napali nevino lokalno stanovništvo ili o gradskim bošnjačkim političarima koji su sve vreme gledali samo svoju korist. Iz ovog romana možemo samo po ko zna koji put naučiti da u ratu nema nevinih, da i na jednoj i na drugoj strani ima dobrih i loših ljudi. A u ratu ostati dobar, to je ogroman rezultat što je doktoru Jaganjcu i njegovom timu i uspelo.

Kada je u Sarajevu u planu održavanje promocije knjige na mađarskom jeziku i kakvu publiku očekujete, s obzirom na zastupljenost mađarske zajednice u Sarajevu?

Od prvog momenta mi je želja bila da, tako kažem, “Sarajevsku princezu” odvedemo kući i da održimo predstavljanje mađarske knjige u Sarajevu. Postoji tu jedno udruženje Mađara, HUM, koje ima nekih 50 članova. To su Mađari koji su se nekada davno odselili u Sarajevo, tamo se zaposlili, osnovali porodicu, i njihova deca, koja preko udruženja neguju svoj mađarski identitet i uče mađarski jezik. Oni će nam biti domaćini. Međutim, kao Subotičaninu meni je posebno važna multikulturalnost, a i Sarajevo je poznato po svojoj multikulturalnosti, mada mnogi koji ne vole taj grad kažu da je prestalo da bude multikulturalno, što nije istina, pa će i ova promocija biti specijalna. Prisustvovaće i sam autor Edo Jaganjac koji dolazi pravo iz Praga gde živi i radi od 1994. godine, a ceo događaj će se odvijati na dva jezika, mađarskom i bosanskom. Našli smo i jedno veoma lepo mesto, Muzej književnosti i pozorišne umjetnosti Bosne i Hercegovine, tu će se održati promocija 30. septembra u 18.30 časova. Na promociji knjige ne očekujemo samo Mađare, već i Bošnjake, Hrvate, Srbe i sve zainteresovane građane.