VESELA LALOŠ: ZID? KAKAV ZID?

„Došao sam ovde sa troje dece, dve devojčice i sinom, i sa suprugom. Napustili smo našu zemlju zbog terorista, za nas tamo više nema mesta. Ja sam IT inženjer, radio sam sa Amerikancima, i onda su mi talibani zapretili. Zabranili su mi da radim, i zapretili da će mi oteti sina, i ubiti ga. Ja ne želim da svoje dete dovedem u takvu opasnost.“, priča Muzaref.

Vesela Laloš, novinarka Slobodne Evrope iz Subotice

Dok mediji pomno prate i izveštavaju o dizanju zida na mađarsko- srpskoj granici, u staroj subotičkoj ciglani i dalje pristiže na stotine migranata iz azijskih i afričkih zemalja. Kako su nam rekli taksisti koji ih prevoze, svakodnevno su ih puni vozovi i autobusi koji od Beograda idu ka Subotici.

Prognanike smo susreli najpre na „izvoru“ pijaće vode – kod česme koju je grad nedavno instalirao na zgradi kod prečistača, umesto cisterni koje su u početku dopremane. Dvadesetak mladića se kupa i pere odeću na česmi, a mnogi pune vodu u plastične flaše i nose dalje u „džinglu“, kako se kolokvijalno naziva prostor oko ciglane na kojem nalaze predah. Na putu prema česmi susreli smo Muzarefa iz Avganistana, sa dvogodišnjim dečakom u naručju, kojeg je poveoa na „tuširanje“. U toku razgovora dete je uveliko zaspalo na očevom ramenu.

„Došao sam ovde sa troje dece, dve devojčice i sinom, i sa suprugom. Napustili smo našu zemlju zbog terorista, za nas tamo više nema mesta. Ja sam IT inženjer, radio sam sa Amerikancima, i onda su mi talibani zapretili. Zabranili su mi da radim, i zapretili da će mi oteti sina, i ubiti ga. Ja ne želim da svoje dete dovedem u takvu opasnost.“, priča Muzaref.

Navodi da je drugi problem religija.

„Talibani su islamisti“, kaže nam.

„A koja je vaša religija?“

„Pa, ja nisam kao oni… Ja ne verujem, ateista sam, i to je takođe bio problem“.

Njihov krajnji cilj je Nemačka, a na pitanje šta misli o tome hoće li zid biti problem na tom putu, odgovara nam da ne zna ništa o tom zidu.

„Ja sam čuo na televiziji da je taj zid u Nemačkoj srušen pre dvadeset- tridest godina…?! Svakako nije dobro podizati zidove među ljudima.“

Ase iz Sirije, mladić od jedva dvadesetak godina, takođe nema nikakvih informacija o zidu. Kaže da to možda može biti problem, ali on svakako ne namerava da odustane.

„Oni su prešli hiljade kilometara, i to pešice, svašta su preživeli, i kako ih sad može uplašiti jedan zid. … Vidim ih ponekad kod Ašothaloma, sa druge strane granice, prosto stoje nasred puta i čekaju policiju da ih pokupi. Jednostavno rečeno, dosta im je šetanja i svega što su preživeli“, kaže naš sagovornik taksista.

U međuvremenu pristiže još par taksija, dolaze novi putnici. Uglavnom, kako su nam rekli „starosedeoci“ u ciglani, zadržavaju se na takvim mestima najviše dva-tri dana i onda idu dalje. Krajnje odredište jesu pre svega Nemačka, Švajcarska, Austrija… Mađarska je samo tranzit na putu koji za njih traje već mesecima, putu uglavnom bez hrane i vode. Naš ljubazni sagovornik Muzaref nam potvrđuje da trenutno imaju jako malo hrane, ali da nju uglavnom čuvaju za decu. (Jedino što su im trenutno prisutni domicilni građani mogli ponuditi bila je jedna lubenica, iz Ninovog auta.) Očito, pomoć koju im donosi već nadaleko poznati Tibor Varga nije dovoljna.

Izvor: subotica.info

Tekst preuzimamo uz dozvolu autorke