Viktorija Aladžić: U odbranu ljudskosti

Često se susrećem sa komentarima na društvenim mrežama koje me predstavljaju kao ostarelu profesorku teoretičarku koja se bori za očuvanje straćara i šupa, pa bih ovde želela ipak da objasnim da se ja pre svega ne borim, ne borim se ni protiv koga, a ne borim se ni za neke određene ciljeve. Ja posmatram, učim i govorim o onome što sam zapazila ne smatrajući da iko treba ili mora da me posluša.

A kad bih se borila onda bih se borila pre svega za privatnu svojinu. Poštovanje privatne svojine, koja je premisa sadašnjeg društvenog sistema, jeste da niko ne može da napravi urbanistički plan i nešto isplanira na Vašoj privatnoj svojini a da Vas nije konsultovao, ili bar obavestio šta se na Vašoj parceli planira. Urbanističko planiranje ni u kojem smislu ne bi smelo da se događa bez učešća građana, a posebno kućevlasnika. Građani su jedna velika snaga koja u demokratskim sistemima treba da ima pravo glasa i koja može da iznese promene, koja može da se udruži oko zajedničkih ciljeva, koja može da ostvari fantastične rezultate u urbanim sredinama kako pokazuju brojni primeri u gradovima širom sveta.

Borila bih se za čist vazduh i drveće, za prirodni svet u urbanoj sredini koji omogućuje ravnotežu i održivost i našeg života. U današnjim uslovima u Subotici gde ima sredstava da se napravi jedna fontana koja ne radi od pola miliona evra i druga za koju takođe još nismo sigurni da li će raditi od milion evra, poslednjih trideset godina nije zasađen ni jedan ozbiljan drvored (ne računam patuljasto drveće i topijere), osim drvoreda na Korzou gde su ničim izazvane povađene lipe i zamenjene novim lipama, a gomila drveća je u gradu i parkovima posečena ili uništena. Svako drvo kako raste i razvija se, uspostavlja tanane veze sa bićima iz svojeg okruženja, stvara mikroklimu i prostor za život mnogih živih bića. Što je drvo starije njegova uloga je važnija, njegove veze sa okruženjem složenije, a dobrobit koju pruža okruženju sve veća i veća.

Kad sam bila dete, u okruženju grada bilo je dosta vodenih močvarnih površina; na mestu današnje buvlje pijace, u okruženju Kireške ulice; bilo je trske i žaba, bio je jedan bogati svet koji je živeo oko nas i koji se starao o nama. Neretko muzika koja nas je noću leti uspavljivala bilo je kreketanje ogromnog broja žaba. Kada ste u gradu poslednji put videli žabu? Vodene površine koje imamo u Subotici i oko nje najblaže rečeno u vrlo su teškom stanju, o tome bi biolozi mogli mnogo više da kažu. Prostor oko grada i u gradu je sve suvlji i suvlji, a poplave u vreme kiša sve žešće i žešće.

Pre neki dan sam čula da je pojava srčanog crva kod pasa na nivou epidemije. Ja nikada ranije nisam čula za ovaj problem iako smo uvek imali po nekog psa kućnog ljubimca. Jedino što bih mogla da zaključim jeste, budući da jajašca ovih parazite prenose komarci, da se to dešava samo zato što u gradu nema više žaba. U gradu nema više ni dovoljno cvetnica za insekte. Najezde komaraca rešavamo hemijskim sredstvima, a isto tako i ogromne količine korisnih insekata, koji su neophodni za oprašivanje biljaka. U svetu se u nekim sredinama apeluje na građane da u svojim dvorištima sade autohtone vrste biljaka cvetnica koje će prehranjivati korisne insekte i da stvaraju hotele za insekte i pčele odnosno mesta gde ovi insekti mogu da se gnjezde i razmnožavaju. U nekim drugim sredinama biljke se umesto insektima oprašuju četkicama. Treba li da dođe do toga da u budućnosti mi treba da obavljamo funkcije pčela? Da li zaista verujemo da tehnologija može da reši sve?

U gradovima takođe, pa i u Subotici nestaju ptice. Nekada je u gradu bilo puno lasta i vrabaca, bilo je sova, danas jedva možete da vidite ove ptice. Sove uništavaju glodare a laste mnoge štetne insekte. Lastama su pogodovale šupe kojih je bilo u svakom dvorištu nekad. Šupa je iako straćara važno mesto za život mnogih organizama. Slepi miševi takođe su dragoceni kada je u pitanju uništavanje insekata. Koliko mi danas trošimo novca na tablete, ogrlice i inekcije koje naše kućne ljubimce štite od krpelja i drugih parazita, umesto da smo samo pustili prirodu da to radi umesto nas. Ko ne uči na tuđim greškama moraće da nauči iz svojih.

U mnogim gradovima, takođe, vraćaju se u urbanu sredinu vodene površime sa trskom, jer trska veoma dobro prečišćava vodu, a stvara dom nebrojenim vrstama ptica, vodozemaca i insekata. To bi bilo o prirodnom svetu u gradovima. Šta se dešava sa decom, sa prostorima za njihovu igru. U celoj Subotici uspela sam da pronađem dve ljuljaške koje su napravljene za decu od šest meseci do dve godine, jedna se nalazi na Prozivci, a druga ispred Dečijeg dispanzera. A pitam se koliko dece tog uzrasta ima ovaj grad, kolika je šansa da se svako subotičko dete ljulja na ljuljašci u parku. Grad ima sve manje zelenih površina, i sve manje površina za igru dece, a rušenjem individualnih kuća i izgradnjom zgrada i ono malo zelenila koje je postojalo u subotičkim dvorištima, gde su deca mogla slobodno da se igraju, nestaje.

Subotica je grad na peščari, grad čiji su građani paralelno sa naseljavanjem u 18. veku sadili i drveće na prostorima današnje kelebijske i radanovačke šume. Da to nisu radili naši preci mi ne bismo imali šume. Naši su preci sadili drveće da zaustave pesak koji je vetar nanosio na naselje i da smanje uticaj severnih vetrova. Znali su naši preci o mikroklimi i uticajima u spoljašnjoj sredini mnogo više nego što mi danas znamo. Naši su preci sadili i drvorede po gradskim ulicama i zajedno sa velikim zelenim dvorištima kuća napravili jednu podnošljivu mikroklimu za stanovnike grada koji je nastao na peščari i koji je sa alergenske tačke gledišta i sa gledišta plućnih bolesti prilično loša sredina za život. Većina ulica u gradu još uvek ima drvorede i oni u velikoj meri smanjuju temperature ulica tokom leta, štite od sunca, vetra, prašine, preterane suše jer zadržavaju vlagu, zagađenja i poplava. Primećuje se međutim tendencija sečenja uličnog drveća na mestima gde se individualni objekti zamenjuju zgradama, a posledično će se značajno izmeniti mikroklima grada.

Šta se dakle dešava sa našim novim naprednim urbanističkim planiranjem koje želi da poruši straćare i da izgradi moderne zgrade sa četiri i više spratova. Nestaje i to malo zelenih površina koje grad ima u vidu individualnih dvorišta oko svojih kuća. Sve se popločava i pretvara u površine za parkiranje vozila. Nema jednog dodatog kvadrata prostora za igru dece koja će živeti u tim zgradama, nema kvadratića zajedničkog prostora za okupljanje i ćaskanje komšiluka. O budućim problemima sa infrastrukturom niko i ne govori. Ako neka ulica ima kanalizaciju namenjenu individualnom stanovanju i ako se sve individualne kuće zamene zgradama sa mnogo većim brojem korisnika, te se sve zelene površine popločaju, šta će se dogoditi? Dogodiće se izlivanje kanalizacije u nižim delovima grada kod svake malo veće kiše, što se već i ovako dešava. Zelene površine omogućavaju zadržavanje atmosferske vode koju zemlja polako upija. Ako su sve površine asfaltirane i popločane mora se obezbediti adekvatni odvodi vode koji će odvesti tu vodu izvan gradskog područja da ne bi došlo do poplave. Kakvo će biti snabdevanje vodom ovih zgrada? Na ova pitanja o vodovodu i kanalizaciji za područja grada gde se umesto individualnih kuća grade zgrade treba da odgovore stručnjaci koji se bave ovom oblašću. Bilo bi dobro da se našom modernizacijom grada ne vratimo u srednji vek u kojem su otpadne vode tekle otvorenim kanalima sprovedenim sredinom ulica.

U gradovima u Švedskoj danas ukidaju se mesta za parkiranje automobila i uvode se zelene površine sa mestima za okupljanje i druženje suseda, za nešto što je u mom detinjstvu bio neizostavni deo života ulice: predvečerje u kojem svi ukućani izlaze na ulicu i druže se sa komšijama, a deca se igraju na sredini ulice. Ali nije to samo nostalgija, mnogo bi se manje bensedina koristilo na dnevnoj bazi, da ljudi nisu međusobno zavađeni po nacionalnim, religijskim, partijskim, polnim, vakserskim, opredeljenskim i ko zna kakvim osnovama. Daleko bismo zdraviji bili da smo u stanju da uveče izađemo na ulicu i družimo se s kim god se tamo susretnemo.

Subotica je grad u ravnici, a nema biciklista. To je jedan od najvećih nonsensa ovog grada. Ovo je mali grad i trebalo bi da većina stanovnika koristi bicikle umesto automobile. To je daleko zdravije i efikasnije, ne treba veliki prostor za parkiranje, na bicikl može svašta da se natovari i sa njim može često brže da se stigne od tačke A do tačke B u gradu, nego automobilom. Ali mi planiramo grad tako da naguravamo sve više i više zgradurina u centar grada, a to znači trostruko više automobila od broja stanara u ovim zgradama. Za potrebe ovih ljubimaca koji sada već postaju važniji od građana grada potrebno je sve više garaža i parkinga. Vazduh u gradu sve je zagađeniji, to će iziskivati još više automobila da ne bismo išli po zagađenom vazduhu peške, a to će opet usloviti potrebu za još automobila, dok više u centru grada ne bude moglo automobilom da se mrdne. Koliko je meni poznato u planovima detaljne regulacije u ovom gradu nije predviđena ni jedna jedina nova biciklistička staza.

Veliki broj gradova Evrope i sveta je uveo od ekonomske krize 2007. godine složenu saobraćajnu infrastrukturu u svojim ulicama, samo za bicikle, koja omogućuje korištenje biciklističkog umesto automobilskog saobraćaja i glavna savremena tendencija gradova je da se automobilski saobraćaj izmesti iz centra gradova. Gradske uprave su, kada je počela kriza sa korona virusom, finansijski pomagale građane da kupuju bicikle kako bi građani mogli da koriste bicikl kao prevozno sredstvo a ne javni saobraćaj gde je povećana opasnost od širenja zaraze.

Budući da je naša zemlja mala i da je njen ukupni broj stanovnika tek nešto veći od broja stanovnika nekog od svetskih gradova srednje veličine, mi moramo veoma pametno da koristimo svoje resusrse, a mogli bismo da organizujemo veoma dobre uslove života za sve građane. Megagradovi sa svojim stanovništvom i složenošću problema daleko prevazilaze broj građana i probleme Srbije. Kao tako mala, naša zemlja nema mogućnosti da se utrkuje na svetskim tržištima znanja, niti da preduzima opširna naučna istraživanja kakva se obavljaju u velikim državama širom sveta, ili u Evropskoj uniji na primer. Iz tog razloga usmereni smo da učimo od drugih, da usvajamo njihova znanja, a ono što bismo mogli takođe da činimo jeste da učimo na tuđim greškama. Mnogi gradovi pre naših došli su do tačke nagomilanih problema zbog brze urbanizacije, velikog priliva novog stanovništva i industrijalizacije. Urbanizovani gradovi su vremenom postali zagušeni, prljavi, zagađeni, a život u njima nepodnošljiv. Engleska je kao prva koja je ušla u industrijalizaciju tokom 18. veka to iskusila. Zato danas Engleska prednjači u rešenjima koja London, ali i druge gradove Britanije pretvara u oaze zelenila, a prostore kojima su nekada dominirali automobili, u prostore i zone namenjene ljudima i njihovim aktivnostima.

Narodi koji zaostaju za razvojem naprednih evropskih zemalja ne bi morali da prođu sve te faze kroz koje su prošle razvijene zemlje. Bilo bi pametno bar na trenutak zamisliti se i ne devastirati ono što ima vrednost, značaj i kvalitet, pre nego što shvatimo da smo pogrešili. 

U Velikoj Britaniji, danas, ključne poruke Procene Nacionalnog Ekosistema (National Ecosystem Assessment) su jasne o značaju prirode: „Prirodni svet, njegov biodiverzitet i ekosistemi od kojih se sastoji presudno su važni za naše blagostanje i ekonomski prosperitet, ali su stalno podcenjeni od strane konvencionalnih ekonomskih analiza i u procesu donošenja odluka”. Takođe je u „Procenama” istaknuta važnost sadašnjeg delovanja: „Akcije preduzete sada i danas donete odluke imaće dalekosežne posledice u budućnosti na ekosisteme, na usluge koje nam ekosistem pruža i na dobrobit ljudi.“ Uključeno u ovu viziju je eksplicitno podrška zelenoj infrastrukturi (Green Infrastructure). U urbanom kontekstu NEWP (Natural Environment White Paper) zagovara da je zelena infrastruktura „jedan od najefikasnijih alata koji su nam na raspolaganju za upravljanje rizicima po životnu sredinu kao što su poplava i toplotni talasi.“

Šta se to zapravo otkriva u Velikoj Britanji danas? Otkriva se ono što smo i uvek znali da zelenilo ima višestruke koristi za ljudsku zajednicu i što je 250 godina bilo prioritet u planiranju grada Subotice. Građani Subotice danas se suočavaju sa ogromnom zatvorenošću gradskih institucija prema dijalogu i zajedničkom promišljanju o budućnosti grada sa građanima. Prostorni i urbanistički planovi se donose u tišini, bez aktivnog učešća građana, i usmereni su na omogućavanje investicija umesto na stvaranje grada prema potrebama svih građana. Ono što je zaboravljeno jeste da gomilanje zgradurina i zanemarivanje i ignorisanje stručnjaka i građana ne vodi napretku, napretku vodi gomilanje stručnjaka, gomilanje sposobnih, talentovanih, kreativnih i moralno odgovornih građana koji će svi zajedno u svojoj urbanoj laboratoriji stvoriti grad prema potrebama svih stanovnika.

Prof. dr Viktorija Aladžić (1959, Subotica, Srbija) je arhitekta, istraživač i aktivista u oblasti očuvanja i razvoja arhitektonskog i urbanog nasleđa. Zaposlena je kao vanredni profesor na Građevinskom fakultetu u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i magistrirala iz oblasti Proučavanja, zaštite i revitalizacije graditeljskog nasleđa, a doktorirala na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti prostornog planiranja. Učestvovala je na mnogim domaćim i međunarodnim radionicama, seminarima, konferencijama i napisala brojne radove iz oblasti zaštite, valorizacije i razvoja urbanog i graditeljskog nasleđa, koji su objavljeni u brojnim domaćim i međunarodnim časopisima.