Storyteller: Kad utihnu kulturno-umetnička društva, mesta okupljanja na selu

Već više od godinu dana, koliko traje pandemija korona virusa, i kulturno-umetnička društva, kao i ustanove kulture rade u „čudnim“ okolnostima i uslovima. KUD „Zvolen“ iz Kulpina od oktobra prošle godine nije otvorio svoja vrata, KUD „Đura Jakšić“ iz Maglića radi sa prekidima, dok je Slovačko vojvođansko pozorište iz Bačkog Petrovca većinu događaja tokom prošle godine otkazalo, a „zatvorena vrata“ iskoristilo za adaptaciju zgrade.

„Već godinu dana radimo sa prekidima, u skladu sa epidemiološkim merama. Radili smo aktivno i u kontinuitetu sve do marta 2020. godine, kada je proglašeno vanredno stanje. Posle smo imali pauzu od 2 meseca, posle koje smo igrali do kraja sezone, do Vidovdana. Trebalo je da se održi Vidovdanski koncert, na kom naš KUD redovno nastupa, ali je on otkazan zbog povećanja broja zaraženih. Ponovo smo počeli sa radom u septembru, i prekinuli u novembru. Bili smo na pauzi sve do februara, kada smo se ponovo okupili, i radimo tako sve do sad. Pratimo dešavanja i prilagođavamo se aktuelnim merama“, kaže za Storyteller Mira Arizanović, članica izvođačkog folklornog ansambla KUD „Đura Jakšić“ iz Maglića, koja ujedno vodi i školicu folklora i dodaje:

„Kako se pojavio virus, tako su prestala sva dešavanja na kojima smo učestvovali. To je ono što svima fali – druženja, putovanja, turneje.“

Mira Arizanović podseća na to da prošle godine, prvi put u poslednjih deset godina, u Magliću nije održan Veliki godišnji koncert, Vidovdanski koncert, Dečji festival “Hajd’ u kolo”, ni susret veterana. Muči je i osećaj da ih je korona nekako razdvojila.

„Obično se spremamo za neki koncert, gostovanje, turneju, a sada ne možemo da znamo ni kada ćemo ponovo moći da putujemo i održavamo koncerte. Korona nas je nekako razdvojila i udaljila, i kao da je neki strah zavladao ljudima“, kaže sagovornica Storyteller-a.

Slično je i u KUD „Zvolen“ u Kulpinu, poznatom po pozorišnom i folklornom ansamblu, koji je takođe posle ukidanja vanrednog stanja počeo sa radom, ali ne zadugo.

“Negde u julu smo prestali sa probama. Manifestacija ‘Predsvečanosni dani u Kulpinu’ u julu se takođe nije organizovala, jer se pandemija počela brže širiti, ponovo su zatvarani kafići i restorani, tako da ni mi nismo mogli da se srećemo. U septembru, kada je situacija bila povoljnija, ponovo dobijamo dozvolu da radimo, ali ne zadugo, jer u oktobru je sve ponovo bilo stopirano“, kaže Zoroslav Zima, predsednik KUD „Zvolen“ iz Kulpina i sa setom konstatuje:

„Godina 2020. je za našu folklornu porodicu bila jako tužna, a vrata KUD-a smo zaključali u oktobru prošle godine i do danas ih nismo otključali. Već šest meseci su prostorije udruženja prazne, bez pozitivnih ljudi, muzike i igre.“

Ni ova godina ne obećava, smatraju folkloristi iz Kulpina i Maglića.

„Što se tiče ove godine, budućnost udruženja nije baš ružičasta“, kaže Zoroslav Zima, koji je ujedno koreograf u KUD-u „Zvolen“.

„Situacija je i dalje loša, pandemiji se još kraj ne vidi, a za nas je zdravlje na prvom mestu.“

Kulturno-umetnička društva, mesta okupljanja na selu, sada su skoro prazna

Kulturno-umetnička društva na selima svakako jesu važna mesta okupljanja amaterskih umetnika, kako u formalnom, tako i neformalnom smislu, kaže Mira Arizanović.

„Naš KUD jeste centar okupljanja ljudi svih uzrasta. Pre korone smo organizovali druženja mimo proba – kuvali smo kotlić, pekli roštilj, organizovali žurke posle koncerata. Sada je sve to malo zatajilo”, Mira približava ulogu kulturno-umentičkog društva i za socijalizaciju ljudi na selu, naglašavajući važnost kulture i tradicije u Magliću:

“Zbog toga se i trudimo da okupljamo što više ljudi i dece. Nadamo se svi zajedno da ćemo se uskoro ponovo družiti sa publikom na nekom koncertu, bez distanci i ograničenja.”

Zoroslav Zima kaže da je KUD „Zvolen“ za sve članove drugi dom i primećuje da se ljudi usled kovid-19 pandemije sve više zatvaraju u sebe.

„Momentalno se ljudi druže po kućama. Ali i pored toga primećujemo da se socijalizacija sve više smanjuje, a ljudi postaju asocijalni, depresivni i ovu pandemijsku situaciju smatram za pogubnu za mlade ljude koji su navikli na muziku, slobodni pokret, druženje bez maski.“

Kulturolog Miroslav Keveždi podseća na to da su pojam socijalne distance, koji je svima od početka pandemije diktiran, mnogi proglasili neadekvatnim, zato što se radi o fizičkoj distanci, a upravo je društvenost, tj. socijalnost čoveka ono što je ugroženo.

“Aristotel je govorio da je čovek zoon politikon, što znači da mu je identitet upravo u (političkoj) društvenosti. Poziv na socijalnu distancu mnogi otuda čuju kao poziv na gubljenje ljudskog identiteta”, kaže Keveždi za portal Storyteller i dalje pojašnjava:

„Međutim, i pojam fizičke i pojam socijalne distance imaju svoj zajednički razlog – u naučnoj disciplini koja se naziva ‘proksemika’, a koja proučava društveno korišćenje prostora, razlikuje se više nivoa međusobne distance: intimni prostor (dodir, zagrljaj, šapat), lični prostor (odnosi sa dobrim prijateljima, familijarnost), socijalni prostor (odnosi sa poznanicima) i javni prostor (javni nastup pred nepoznatima). Održavanje socijalne distance otuda znači da sa svima treba da budemo na distanci koja odgovara poznanicima.”

Prema rečima Miroslava Keveždija, u pandemiji ne strada toliko društvenost koliko stradaju familijarnost i intimnost.

“Pokazuje se da je umetnički nastup zapravo određena kombinacija javnog prostora umetnika (koji nastupa pred nepoznatima), i ličnog, familijarnog prostora publike. Čak i kad imamo internet nastupe – oni su polovina događaja, ona javna. Druga polovina, ona lična – izostaje”, dodaje Keveždi.

On ukazuje i na činjenicu da se tokom pandemije u gradu familijarnost nadoknađivala žurkama, a na selu se i tokom policijskog časa moglo otići na kafu kod bliskih „preko bašte“.

“Ovih dana čujemo da u nekim državama milioni dece nisu naučili da plivaju zato što su bazeni zatvoreni. Kod nas će mnogi biti uskraćeni za iskustvo organizacije događaja, probe i nastupa, bilo kao izvođači, bilo kao prava, živa publika. Nisam siguran u proceni tog gubitka i njegovih posledica”, kaže naš sagovornik, koji smatra da bi manje sredine u ovoj situaciji mogle proći bolje od većih.

“Manje sredine imaju tu osobinu da su same po sebi određena vrsta ‘socijalnog mehura’ – relativno su izolovane zbog izdvojenosti, a zbog udaljenosti medicinskih ustanova ljudi na selu zapravo znaju da se pokažu kao oni koji mnogo više paze na sebe, odgovorniji su zato što znaju da moraju više da se oslone na sebe. U tom mehuru manja sredina ipak sama po sebi zadržava osobinu familijarnosti pre gradske sredine koja je ponajpre javni prostor. Ta familijarnost bi trebalo da se ogleda u većoj solidarnosti, a oni koji su rešili da budu konstruktivni koriste vreme pandemije da poprave i obnove mobilijar i zgrade, zamalterišu i okreče prostorije, što je sasvim dobar povod za zdrave odnose sa dobrim prijateljima,” zaključuje Miroslav Keveždi.

Slovačko vojvođansko pozorište: I radovi na zgradi, umetnost na sceni i internetu u granicama kovid-19 mogućnosti

Upravo tako je novonastaloj situaciji, koju je diktirala pandemija korona virusu, pristupilo Slovačko vojvođansko pozorište iz Bačkog Petrovca, profesionalna institucija kulture, koja je od posebnog značaja za zajednicu Slovaka u Vojvodini.

„Većina događaja je u Slovačkom vojvođanskom pozorištu prošle godine bila otkazana“, kaže direktorka Pozorišta Viera Krstovska i objašnjava:

 „Neke događaje smo pripremali i tik pred realizaciju otkazivali. Iskreno, nije lako organizovati događaje u ovakvim okolnostima – najpre treba pripremiti celu zgradu prema propisima i dezinfikovati je, obezbediti dezinfekciona sredstva za gledaoce, onda postaviti glumca na scenu, na kojoj se oseća ugroženo ili ima osećaj da može nekog da ugrozi, pri čemu svaki glumac pred nastup mora biti testiran, onda je tu organizovanje rezervacije karata… a onda sve može biti otkazano.  Ipak, navikli smo i na to i sada već predstave igramo i pred publikom i ponovo smo otvorili bioskop.“

Slovačko vojvođansko pozorište je prošlu godinu i delom i 2021. godinu iskoristio za adaptaciju zgrade.

„Tako smo uspešno realizovali projekat adaptacije podrumskog dela pozorišta, koji je podržala Kancelarija za Slovake u dijaspori, a u velikoj sali smo postavili nove svetlosne panele, sa ulične strane je osvetljeno i pozorište i Trg 28. oktobar. Obnavljena je i pozorišna tehnika, najviše osvetljenje, fundus i arhiva takođe su adaptirani. Najvažnije je da je projekat grejanja zgrade SVD završen“, kaže direktorica Slovačkog vojvođanskog pozorišta, konstatujući da se u poslednjih godinu dana nisu puno družili sa publikom, ali su se i dalje trudili da budu aktivni i uvek dostupni i u kontaktu sa njom.

I Slovačko vojvođansko pozorište je iskoristilo prednost virtuelnih “nastupa“ koje nude internet i društvene mreže. Tokom prošle godine je na svom sajtu objavilo 13 pozorišnih predstava iz prethodnih sezona, kao i video snimke o aktuelnostima Slovačkog vojvođanskog pozorišta, dok je na društvenim mrežama prezentovalo 21 predstavu.

„Ipak, već želimo svoju publiku da vidimo u gledalištu i zato i u otežanim uslovima malo pomalo radimo i uživo“, zaključuje Viera Krstovska.

Upravo na činjenicu da je umetnost najpre „socijalni“ fenomen, zato što umetnik teško da može postojati bez publike, ukazuje Miroslav Keveždi.

„Kad nema publiku – umetnik gubi identitet. Pandemija je za ljude iz sveta umetnosti stvorila svojevrsnu ‘krizu identiteta’ – ona je jedna vrsta horor-verzije priče o cvrčku i mravima – razboljevaju se i jedni i drugi, a za privatnike ‘cvrčke’ je ovo još i vreme bez prihoda, ‘egzistencijalna zima’ koja ih baca u depresiju, pogotovo ako nemaju nikakvu alternativu. Oni koji profesionalno žive od zabave i umetnosti su prilično zaboravljeni, kako to već u toj priči ide, i pitanje je da li je trebalo napraviti određeni ‘krizni štab kulture’ koji bi ih postavio na noge”, postavlja pitanje naš sagovornik i dodaje:

“Manje sredine imaju tu osobinu da je rad njihovih kulturno-umetničkih društva u najvećoj meri amaterski, što znači da se ljudi bave izvođenjima iz ljubavi, a ne zbog novaca – nije im to posao, već stvar slobodnog vremena. Ipak, čak i tu se pojavljuju profesionalci ili još češće polu-profesionalci, tj. oni koji kao koreografi, režiseri, dirigenti dobijaju honorar. Njihov angažman je u vremenu pandemije pod znakom pitanja. Oni najčešće ipak imaju nekakvu egzistencijalnu alternativu, tako da su manja briga“.

Tekst na slovačkom jeziku možete pročitati na portalu Storyteller ovde, a na mađarskom jeziku na portalu Szabad Magyar Szó ovde.

Projekat “Život na lokalu sa Kovid-19”, koji realizuje Családi kör u partnerstvu sa portalima Storyteller i Magločistač, dobio je podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.