PRVONAGRAĐENI RAD „ČANTAVIRSKE TRILOGIJE“: „KLONIRANJE SEOSKE KULTURE“

Reporteri „Magločistača“ svedoci neverovatnog kulturnog procvata u okolini Subotice: Pozorište u Čantaviru, Balet u Đurđinu, Opera u Mišićevu

Stigli mi, eto, i do finala „Čantavirske trilogije“, jer danas objavljujemo prvonagrađeni rad na literarnom konkursu što ga je raspisalo Gradsko veće za kulturu. Kako je redakcija „Magločistača“ neslužbeno saznala, komisija je i ovom prilikom donela jednoglasnu odluku da rad pod naslovom „Kloniranje seoske kulture“ bude proglašen najboljim, ceneći njegov originalni stil „trilogije u trilogiji“, te nadasve afirmativni doprinos futurističkim ciljevima lokalne samouprave. Dakle, čujmo i počujmo:

U vremenu kada već odavno vest nije da je čovek ujeo psa, kada to nije ni informacija da će Beethoven održati koncert u Jagodini i kada odlazak mladih iz grada na selo više nikoga ne ostavlja bez daha jedna pojava ipak je privukla veliku pažnju javnosti, kako one domaće tako i inostrane. Naime, nakon nezapamćenog uspeha „Vojvođanskih svatova“ na premijernom otvaranju Pozorišta u Čantaviru, kompletan ansambl Drame na mađarskom Narodnog pozorišta svoj rad odlučio je nastaviti u tom mestu, udaljenom dvadesetak kilometara od Subotice.

Čantavir: Kultura pokreće poljoprivredu

Pozorište u Čantaviru: Klica iz koje se kultura proširila

I dok upravnica Narodnog pozorišta u Subotici Ljubica Ristovski zbunjeno sleže ramenima, ne znajući odgovor na novinarska pitanja u kom se sada statusu ova kuća nalazi: postoji li, ne postoji ili polupostoji, novoimenovani upravnik Pozorišta u Čantaviru Jóska Könyvkötő zadovoljno trlja ruke:

„Iskreno, ni u najsmelijim snovima nisam mogao zamisliti ovakakv uspeh projekta lokalne samouprave. Videli ste i sami atmosferu na otvaranju našeg Pozorišta, ali ko bi mogao i pomisliti da će nam se vrlo brzo nakon toga kompletna Drama na mađarskom ponuditi da pređe u Čantavir.“

Ni predsednik Skupštine Mesne zajednice Tibor Murényi nije mogao sakriti da kipti od sreće. Priznajući da je pogrešio što je bio skeptik kada nije verovao u ideju gradonačelnika Jenőa Maglaija, Murényi kaže da mu nakon „Vojvođanskih svatova“ vizije same naviru:

„Možda i možete zamisliti koliko će ovo značiti za kulturni život Čantavira, ali možete li uopšte pretpostaviti koliko će nam kultura postati osnova za ekonomsku nadgradnju?“

Upitan da i sam malo pojasni svoju vizionarsku tvrdnju, Murényi je zbunjene novinare podsetio na pun autobus gostiju iz Crne Trave na otvaranju Pozorišta:

„Nakon otvaranju našeg Pozorišta, već sutra oko podneva, kada su se ljudi malo odmorili od premijere, na zajedničkom ručku u Lovačkom domu doneli smo odluku o bratimljenu Čantavira i Crne Trave. To ne znači samo da će nam se oni vraćati i na neke druge predstave, nego da će nam gosti dolaziti i iz drugih sredina, kako iz inostranstva, tako i iz same Subotice. A gosti, naravno, znače novac. A novac, naravno, znači samostalna sredstva za izgradnju trotoara, asfaltiranje ulica, uvođenje vodovoda i kanalizacije, popravak Vatrogasnog doma i ambulante, oživljavanje starih svinjaca… Eh, šta ti je kultura!“, odsutnim glasom i pogledom negde u visinu zaključuje svoju viziju predsednik Skupštine Mesne zajednice.

A kako je uopšte došlo do toga da celokupan ansambl Drame na mađarskom Narodnog pozorišta iz grada pređe na selo? Donedavni direktor Drame Attila Andrási kaže da je sve, zapravo, bilo splet čudnih, ali na kraju ipak sretnih okolnosti:

„Videli ste i sami kakvom sam političkom pritisku bio izložen, pre svega od ‘Druge javnosti’, ‘Magločistača’, a bogami i od dela Drame. Ali, upravo ste u Čantaviru videli šta se može postići ako se nađe zajednički jezik sa publikom. Što je još važnije, to su videli i svi neverni tome u Drami koje s tako mizernim platama koje su primali u Subotici nije bilo teško nagovoriti da potpišu nove ugovore.“

Andrási, koji se upravo spremao za intervju dopisniku „Reutersa“, znatiželjnim novinarima samo je toliko još dodao da je već u toku formiranje i Pozorišnog orkestra u Čantaviru na čijem će čelu biti Hoppte Zsiga, te da će repertoar biti kreiran zajedno sa najrelevantnijim seoskim telima: Mesnom zajednicom, kulturno-umetničkim društvima, školskim odborom, Klubom proizvođača, župnim uredom i stanicom policije.

Đurđin: Osječki balek priprema „Momačko kolo“

Đurđin: Mjuzikli postali popularni u svakoj kući, foto: Augustin Juriga

Ipak, pokazalo se da Čantavir predstavlja tek početak iznenađenja kada je reč o uskrsnuću kulture u ruralnim sredinama, jer smo još zanimljiviju sliku zatekli u Đurđinu, selu na petnaestak kilometara zapadno od Čantavira. Kao i u Čantaviru, i ovde je bivša zgrada Doma kulture poslužila kao hram budućeg umetničkog života. Upravo renovirana, na njena je ulazna vrata pristizao veliki broj meštana, a razlog je i izdaleka bio lako uočljiv. Na njenoj fasadi, umesto nekadašnjeg „Nova brazda“, odnedavno stoji natpis „Baletni ansambl – Đurđin“. Ispod toga i veliki plakat: „Petar Iljič Čajkovski: ‘Krcko oraščić’ u izvedbi Baletnog ansambla iz Đurđina“.

Kako ne bi ometali publiku uoči premijere, naši reporteri progurali su se između kamera brojnih akreditovanih kolega sa domaćih i stranih televizijskih stanica i diktafonom zabeležili deo atmosfere tokom same predstave:

„Jeee, Koce, nisam ni znala da je ovaj balek tako lip! Vidi ga što iskvrcava, samo mu još zvečke fale.“

„Nije balek, Lorka, već balet. Vidi se da nemaš pojma o mjuziklima. A koliko i nam je samo ona rospija iz muzičkog puštala na granaforu. Još mi i danas zuji u ušima kad se tog sitim.“

Videviši Ratildu na sceni, Lorka ustane, glasno prekinuvši Kocu:

„Vid-vid’ ovu šta porađiva s poštenim svitom. Tako lipog baleka odrvenit. Aaav, sram da te budne, kurvetino jedna!“

I tako, nakon četiri-pet kraćih pauza, ova dvočinka je uspešno privedena kraju. Ipak, vrhunac zanimljivostima u Đurđinu tek je sledio, a novinarima ga je otkrio moderator projekta Vuk Ognjenović. Nakon što je izrazio zadovoljstvo prijemom u Đurđinu rečima da se seosko stanovništvo u poslednje vreme pomalo već odviklo od baleta i da Lorkino mešanje u predstavu treba gledati samo i isključivo u tom kontekstu, Ognjenović je objasnio otkud osječki Balet uopšte u ovom selu:

„Zacijelo znate da smo prije godinu i pol, upravo ovom predstavom, na sceni Hrvatskog narodnog kazališta ponovno oživjeli baletnu umjetnost u Osijeku. Međutim, kako i kod nas, kao i kod vas, umjetnici žive skoro na prosjačkom štapu nije rijetkost da se predstave otkazuju ‘iz tehničkih razloga’, iza čega, zapravo, stoji njihovo snalaženje da nađu tezgu. Plešu oni gdje stignu, odnosno gdje ih odmah plate: za reklamne spotove, kao ispomoć na koncertima kud-ova, pa i oko šipke, što da ne? U tom smislu bilo nam je pravo čudo kada nam je kolegica rekla kako je na „AlJazeeri“ vidjela prilog o nevjerojatnom uspjehu Kazališta u Čantaviru. Vjerojatno je većina od nas tada pomislila: ‘Eh, da smo mi te sreće’. I, eto, posrećilo nam se prije no što smo mogli i zamisliti, jer nas je rukovodstvo ovdašnje mjesne zajednice pozvalo, obavijestivši nas istodobno da su od lokalne samouprave dobili zeleno svjetlo da nas angažiraju. Naravno, ne moram ni reći da su ugovorno regulirana sva prava i obveze koja međusobno imamo. Sto puta smo prije toga mjerili, da bismo na koncu presjekli: Đurđin je naša šansa!“, kaže moderator Modernog baleta „Fortuna“, dodajući da je s rukovodstvom Mesne zajednice već dogovoreno da sledeća predstava, u formi „belog baleta“, bude praizvedba spleta bunjevačkih igara pod nazivom „Momačko kolo.

Mišićevo: Rigoleto Ne – Opera Da!

Mišićevo: “Ero” formirao novi muzički pravac u selu. Izvor: subotickenovine.rs

A šta tek reći za uspeh koji ovih dana beleži malo selo Mišićevo? Kompletna Opera Srpskog narodnog pozorišta svoj novi dom našla je u ovom malom selu, udaljenom 6-7 kilometara severno od Đurđina!

V. d. direktora Branislav Jatić navodi u dlaku iste motive, koje su izneli njegovi prethodnici iz Subotice i Osijeka: em su plate male, em neredovne, em ni publika više nije kao što je nekad bila.

„Ovako dalje više nije išlo. Mi i kada urlamo da nam nije dobro, niko nas ne uzima za ozbiljno. Valjda zbog prirode posla kojim se bavimo“, kratko objašnjava Jatić.

Što se nove sredine tiče, za nju ima samo reči hvale:

„Poznato Vam je da smo nedavno u bivšem Domu kulture, a sada ‘Operi iz Mišićeva’, premijerno izveli ‘Eru s onoga svijeta’. Šta da Vam kažem: ni u najluđim fantazijama nisam mogao zamisliti ovakav uspeh! Dok se u Beogradu predstave prekidaju zato što publika odlazi na čevape, u Mišićevu nije bilo mesta za sve zainteresovane, koji su pomogli solistima i od celog komada napravili horsku izvedbu. Prosto neverovatno: Gotovac kao da je komponovao, a Begović pisao upravo za ovu publiku.“

Njegove reči potvrđuje i Neđo Popara iz rukovodstva Mesne zajednice:

„Bog te mazo! Kad smo čuli da nam lokalna samouprava planira ođe dovest operu, mi se skoro zaputismo u Subot’cu napravit miting. I još rekoše: ‘Prvi put ćete čut rigoleto’. Ma ne bi jarca! Pa, čujemo ga mi, prika, svake večeri kad se okupi društvo kod Gojka. I bi tako povuci-potegni nekolko puta dok nam nisu donijeli ovog Eru. E, to je već druga pjesma. Taj ti je, br’te, naš čovjek: em ga razumiješ, em moš š njim zajedno zaojkat, a da nikom ne smeta. E, vala, da mi je neko reko da i od opere ima kake vajde, u čelo bi ga pljunuo“.

Kada je o repertoaru reč, situacija u Mišićevu je ista kao i u Čantaviru i Đurđinu: pritisnuti nemaštinom, novosadski umetnici i tu su se brzo dogovorili s lokalnim stanovništvom da ga zajedno kreiraju. A da je tome tako, reporteri „Magločistača“ uverili su se tokom boravka u ovom selu: lokalni pojci upravo su uvežbavali članove novosadske Opere ariju „Tri mi noge napravio ćaća: dvije su duge, jedna malo kraća“ iz etno-opere „Vuk magare na plot nagonio“, koja će premijerno, i to na otvorenom, biti izvedena sledeće godine za seosku slavu – Vidovdan.

Na kraju, izvucimo i mi neke zaključke iz ove reportaže, a koji se sami po sebi nameću. Prvo, kao što je i Tibor Murényi rekao, gradonačelnikova vizija o širenju seoske kulture pokazala se ne samo ispravnom nego i neverovatno isplativom, jer su osiromašeni gradski umetnici svoje zbrinjavanje pronašli tamo otkuda svi mi i dolazimo i kuda nas ljudi i inače često šalju, samo mi nećemo da odemo. Drugo, opšte je poznata stvar da je bogat umetnik ne samo simbol bogatog društva nego se pokazalo da on može postati i turistička atrakcija i lokomotiva poljoprivrednog razvoja. Drugim rečima, umesto da za sitne pare sviraju po gradskim ulicama, novac lakše mogu zaraditi na seoskim predstavama, proštenjima i slavama. I treće: tek se sada vidi opravdanost načina raspodele sredstava na gradskom konkursu za kulturu po načelu – svaka žica svom svatu.

Povezani članci:
Drugi deo: „ČANTAVIRSKA TRILOGIJA“, DRUGA NAGRADA NA LITERARNOM KONKURSU: OVACIJE U MAGLI
Mađarska verzija: A CSANTAVÉRI TRILÓGIA MÁSODIK DÍJASA: ÉLJENZÉSEK A KÖDBEN
Prvi deo: VELIKI USPEH „MAGLOČISTAČA“: LITERARNA NAGRADA „ČANTAVIRSKOJ TRILOGIJI“
Mađarska verzija: A KÖDTISZTÍTÓK NAGY SIKERE: IRODALMI DÍJAS A CSANTAVÉRI TRILÓGIA

(Magločistač)

[clear]