Nela Tonković o “kulturnoj politici na veoma visokom nivou”: Blistava budućnost koju, na naš užas, živimo

U petak, 12. februara, u Velikoj većnici Gradske kuće održana je javna rasprava o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi.

Da je ovo tipičan novinarski izveštaj, nakon ove rečenice usledio bi opis izmena, prenošenje rasprave i ponuđenih argumenata od strane svih koji su bili zainteresovani za tu temu i – to bi bilo dovoljno.

Ali ovaj tekst ne može da bude novinarski izveštaj. Razlog za to je izjava koju je pre početka javne rasprave medijima dao Miloš Nikolić, član Gradskog veća zadužen za oblast obrazovanja i kulture. U prilogu Radio-televizije Vojvodine, mogli smo da je čujemo u celosti:

„Prema svim izveštajima Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, grad Subotica je jedan od vodećih u Srbiji u kome se sprovodi kulturna politika na veoma visokom nivou“.

Ovom izjavom, čini se, želelo je da se ukaže na uspeh subotičke lokalne vlasti u domenu kulture. Međutim, ona je ili nevešto sročena ili nedovoljno informisana, te svedoči o nečemu drugom.

Naime, Ministarstvo kulture i Pokrajinski sekretarijat za kulturu ne objavljuju izveštaje koji se odnose na „sprovođenje kulturne politike“.

Doduše, u Zakonu o kulturi (član 10) stoji da je „jedinica lokalne samouprave obavezna da do 1. marta tekuće godine izvesti ministarstvo nadležno za kulturu o aktivnostima u okviru plana razvoja kulture, kao i o sredstvima izdvojenim za tu svrhu za prethodnu godinu“, no ni uz najveći napor mašte ne možemo da pomislimo da to znači da Ministarstvo izrađuje izveštaje koji se bave „sprovođenjem kulturne politike“.

Spomenute izveštaje lokalna samouprava je, inače, u obavezi da dostavi do 1. marta, pa bi bilo kakva stručna obrada tih podataka usledila – razumno je pomisliti – nakon, a nikako pre tog datuma.

Takođe, u nedavno objavljenom Informatoru o radu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, navedeno je da Sekretarijat „u oblasti studijsko-analitičkih poslova izrađuje informacije, analize i izveštaje za Vladu, Skupštinu ili radna tela Skupštine AP Vojvodine“ koje se odnose na „ostvarivanje prava pripadnika nacionalnih manjina u oblasti kulture“. Ne, dakle, na „sprovođenje kulturne politike“.

Ipak, neko se jeste bavio analizom kulturnih politika u gradovima Srbije – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Srbije i Fakultet dramskih umetnosti zajedno su sproveli naučnoistraživački projekat „Modeli lokalnih kulturnih politika kao osnova za povećanje kulturne participacije“, na osnovu javnog poziva Republičkog sekretarijata za javne politike.

Rezultati su objavljeni 2019. godine, a odnose se na podatke za 2017. i te godine indikatori za Suboticu nisu bili blistavi: Grad Subotica je, od svog ukupnog budžeta, za kulturu opredeljivao 6,3%, što ga nije izdvajalo od ostalih četrnaest gradova obuhvaćenih ovim istraživanjem.

Ono što ga je, međutim, tada svrstavalo na začelje liste analiziranih gradova bio je, u okviru tog budžeta, jedan drugi podatak: unutar ukupnog budžeta za kulturu, najviše je izdvajano za materijalne troškove ustanova kulture (44,62%), a najmanje za programe i projekte – svega 14,63%.

Manje od Subotice za programe i projekte izdvajali su jedino Užice i Kraljevo, nešto više Kruševac, Vranje, Zrenjanin, a dvostruko više čak i Leskovac i Smederevo, dok je Novi Sad u tom trenutku bio nedostižan, a verujemo da je tako i sada, sa svojih 61,1% programsko-projektnog budžeta.

Ali u slučaju Subotice cifre su išle još niže jer je unutar ovih 14,63% samo za konkurse u oblasti kulture bilo namenjeno 8,44%, dok je za programe i projekte čak dvanaest ustanova kulture tako ostajalo čitavih 6,19% ukupnog budžeta za kulturu!

Prema ovim rezultatima, za ono što je suština delovanja ustanova kulture, njihov osnivač opredeljivao je manje od desetog dela svih sredstava koja je izdvojio za finansiranje kulture u toj godini.

Istraživanje je donelo i pregršt drugih rezultata, pa smo tako saznali da je Grad Subotica i 2017. i 2018. godine aplicirao za sredstva koja Ministarstvo kulture dodeljuje lokalnim samoupravama na konkursu „Gradovi u fokusu“, ali je oba puta odbijen.

Tih godina nisu odbijeni Bačka Palanka, Vlasotince, Šid, Kraljevo, Mionica, Trstenik… (2017), kao ni Niš, Krupanj, Sombor, Valjevo, Bečej, Knjaževac… (2018).

Subotica te, 2017. godine, nije imala – a nema ni danas – Strategiju razvoja kulture; manjkalo joj je, ipak, još nešto: „sa Ministarstvom kulture i informisanja i sa Pokrajinskim sekretarijatom za kulturu – Gradska uprava nema saradnju, osim u vezi sa rekonstrukcijom Narodnog pozorišta“.

Novijih uporednih analiza lokalnih kulturnih politika, njihovih efekata i dometa, nema.

Međutim, kontinuitet gradske vlasti „garantuje“ i kontinuitet ovakve kulturne politike – ona se iščitava iz svakog budžetskog dinara i vrednosne orijentacije koju zastupaju vršioci javne vlasti.

Paušalne ocene kako je grad „jedan od vodećih u Srbiji u kome se sprovodi kulturna politika na veoma visokom nivou“ ostaju samo to.

Niti postoji strateški gradski dokument koji navodi prioritete i instrumente ove važne javne praktične politike, niti postoji stvarna namera da se poražavajući podaci iz 2017. godine preokrenu.

Postoji samo ogoljena želja da se, po ko zna koji put, uverimo kako nam „nikad nije bilo bolje“ i kako čak ni ne treba da hrlimo u blistavu budućnost – već je, na naš užas, živimo.

Nela Tonković je istoričarka umetnosti, MA kulturne politike i menadžmenta.