Dragan Krasić: Đole je uvek bio tu, nekad na kasetofon od mene, danas na klik daleko

Kad me je Mirana pitala da napišem nešto o Đoletu, o njegovom uticaju na mene, koliko mi je značio, učinila je to kao već nekoliko puta do sada, kada se takođe radilo o nekim događajima koji (me) potresu ili ubodu u oko. I obično reakciju na takve događaje “istresem” dok je situacija još uvek friška. Sednem, otkucam, pošaljem i onda se smirim.

Ovog puta sam joj rekao: “Ok, samo da me prođe šok. I tuga.”

Jer jeste šok. A tek tuga.

Nisam mislio da će me tako jako zveknuti. Čovek je imao infarkt pre godinu i po dana, ok, ugradili su mu tri stenta, u redu, bio je stariji čovek, zakačio upalu pluća, sve ja to razumem, ali ipak! Ne može, prerano je, nisam se pripremio. Sve i da jesam, uvek boli kad se otkine deo tebe.

A on je to bio. Jer, kako ne bi kad znam za njega maltene onoliko dugo koliko znam i za sebe. Bio sam osnovna škola kad sam od komšije Mike Krišana prvi put dobio Đoletove kasete sa koncerta “Samo za D-molere”. Preslušavao sam ih satima i danima. Znao sam napamet raspored pesama, posle koje pesme ide neka govorancija, a koje pesme veže bez prekida. Na onom delu gde peva “Ljubio sam snašu na salašu” svakih nekoliko sekundi sam zaustavljao kasetofon kako bih mogao da zapišem reči.

Prva kaseta koju sam kupio je “Najveći hitovi Đorđa Balaševića” na letovanju u Baru, onako žuti papir sa crvenim slovima. Moj prvi koncert u životu na koji sam otišao (i platio kartu!) je njegov koncert u kikindskoj hali “Jezero”, negde s proleća 2000. To je bio početak njegove turneje “Živeti slobodno”. Tada sam počeo i da idem na prve šetnje koje je organizovao Otpor. Kasnije te godine je zaista i došla sloboda i pamtim kako sam bio kod čike i nine (strica i strine, za neupućene) i snimao na video-kasetu njegov koncert u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Nije bilo ekskurzije u starijim razredima osnovne, a naročito u srednjoj školi da nisam insistirao kod vozača (danas bi mladi rekli “smarao”) da se u autobusu pusti Balašević.

Što sam bivao stariji, sve više sam voleo da ga slušam i – što je važnije – sve bolje da razumem ono što peva i priča između pesama. Počeo sam intenzivnije da pratim njegove intervjue, leglo mi je ono što iznosi i zastupa, toliko puta mi je bilo drago što su nam se mišljenja na mnogo tema poklapala.

Imao sam sreću da i moj najuži krug prijatelja takođe voli njega i njegovu muziku i to toliko da smo na mojoj svadbi pred kraj žurke napravili šutku dok je išlo “Hej haj baš nas briga”!

Imao sam sreću i da budem među publikom na njegova poslednja tri koncerta “Na Bogojavljensku noć” u Novom Sadu 2018, 2019. i 2020. godine. Sate sam proveo za računarom dok sam kliktao i čekao da se osveži stranica na sajtu i da budem u prilici da kupim karte.

Pamtim početak ovog poslednjeg u Novom Sadu. Gase se svetla, izlazi Đole i kreće “Nošen dahom sna…”. Do kraja pesme nije bilo šest pari suvih očiju u celoj dvorani.

I eto, od osnovne škole, preko srednje škole, fakulteta i ovog sad “zrelog doba”, Đole je uvek bio tu, nekad na kasetofon od mene, danas na klik daleko. Koja god prilika da se zadesi, neka njegova pesma uvek “legne”. Nakalemio se na nas za sve ove godine.

I zato je sad teško.

Inspirisao je generacije. I one će mu vratiti. Vratiti tako što će pamtiti. Dugo.