MIGRANTI NA CIGLANI: U SRBIJI JE TRETMAN NAJGORI – POLICIJA NAM UZIMA NOVAC

Kabir: Napustio sam majku, brata, sestru i nećaku… Oni su ostali u Avganistanu. Izgubio sam brata kojeg su mučili, a zatim ubili talibani. Ni moji roditelji, ni moji bližnji ne znaju gde sam, ni kako sam. Niko granicu ne prelazi zbog zabave. Svako koga vidite ima veliki problem tamo odakle dolazi

Varga: Dnevna količina potrebne vode je nekoliko stotina litara. On objašnjava da bi velika pomoć bila kada bi Grad obezbedio cisternu sa pijaćom vodom. Međutim, kako kaže, Grad ne želi organizovano da pomaže, jer će migranti dolaziti u još većem broju misleći da ovde postoji nekakav organizovani kamp, gde imaju sve. Iz tog razloga su se grad Subotica i opština Kanjiža ogradile od ovog problema i deluju samo „u okvirima zakona“

Tibor Varga, foto: subotica.com

Tibor Varga iz humanitarne nevladine organizacije „Istočnoevropska“ misija već četvrtu godinu nesebično pomaže migrantima koji se nalaze u okolini Subotice i na napuštenom prostoru stare „Ciglane“. On sa svojim saradnicima gotovo svakodnevno brine o njima, odnosi im vodu, hranu, a neretko i odeću i obuću.

U proteke četiri godine na „Ciglani“ migranti žive u potpuno nehumanim uslovima, bez pijaće vode, zimi na hladnom i mokrom, bez bilo kakve zdravstvene zaštite od strane lokalnih zdravstvenih ustanova, Crvenog krsta ili bilo koje druge organizacije ili ustanove.

Tibor Varga za „Magločistač“ kaže da Grad samo u zakonskim okvirima deluje kada su u pitanju migranti i da mu, osim ljudi dobre volje, lokalna samouprava ne pomaže u kupovini i dopremanju vode i hrane koja je migrantima, koji pretežno dolaze iz ratom zahvaćenog Avganistana, Sirije i drugih zemalja, najpotrebnija.

Dnevna količina potrebne vode je nekoliko stotina litara. On objašnjava da bi velika pomoć bila kada bi Grad obezbedio cisternu sa pijaćom vodom. Međutim, kako kaže, Grad ne želi organizovano da pomaže, jer će migranti dolaziti u još većem broju misleći da ovde postoji nekakav organizovani kamp, gde imaju sve. Iz tog razloga su se Grad Subotica i Opština Kanjiža ogradile od ovog problema i deluju samo „u okvirima zakona“.

Jedini koji svake nedelje dolaze su „Lekari bez granica“ iz Beograda, koji na licu mesta obavljaju najnužnije preglede, kao i sam Varga koji sa sobom uvek nosi kutiju za prvu pomoć.

„Ukoliko bi u Subotici postojali lekari dobrovoljci, neophodno bi bilo osnivanje svojevrsnog štaba koji bi, kada zatreba, pomagao migrantima“, kaže Varga.

On navodi da je u poslednje vreme među migrantima sve više žena i dece. Najviše problema imaju sa ranama na stopalima zbog predugog pešačenja, razne kožne bolesti koje dobijaju zbog nehigijenskih uslova u kojima borave mesecima.

Što se podizanja „mađarskog zida“ tiče, on kaže da je to političko pitanje, ali da ljudi i dalje dolaze. U pitanju je jedna konstantna migracija. Političari moraju da donesu odluke o tome da ovaj problem reše.

„Mi smo već doneli odluke, mi pomažemo ovim ljudima koliko god možemo i ako neko želi da sledi naš primer – dobro je došao. Ne pravimo propagandu od ovog problema, ne tražimo pomoć od ljudi, mi samo želimo sopstvenim primerom da pokažemo način na koji vodimo ovu bitku. Onaj ko želi, neka se pridruži. Moj stav je: ukoliko je tvoj neprijatelj gladan, daj mu da jede, ako je žedan, daj mu da pije“, kaže Tibor Varga.

Broj migranata se svaki dan menja, jedni dolaze dok drugi odlaze.

Migranti na napuštenom prostoru stare “Ciglane” u Subotici, foto: Magločistač

Od nekoliko desetina migranata koje smo zatekli na „Ciglani“, među kojima je bilo desetoro dece i četiri žene, razgovarali smo sa Kabirom koji je došao iz Avganistana i dobro govori engleski jezik. Kabir ima 22 godine. Ima rane na rukama i nogama. Bio je bos. U „Ciglanu“ je došao krajem prošle nedelje, dan uoči naše posete.

Kabir je za “Magločistač” rekao da je iz Avganistana do Subotice putovao mesec i po dana. Većinom je to bilo peške, ali su pronašli način i da pređu more. Put je bio izuzetno težak, jer se u svakoj državi kroz koju su prolazili govori drugim jezikom, a većina ljudi ne razume engleski jezik.

“Došao sam preko šuma, gde sam boravio nedelju dana u izuzetno lošim uslovima, hladnoći i kiši. Povređene su mi i ruke i noge. Ovde nemamo hrane, ni vode. Ovo mesto ima vodu koja nije za piće”, objašnjava Kabir.

Upitan čime se se bavio u Avganistanu i zašto je odlučio da ode odatle kaže da je reč o problemu za koji svi već znaju, a to je loša situacija unutar njegove države. Talibani se, kaže, prema svima ophode loše, a najviše prema strancima.

„Živeo sam u Britaniji pet godina, gde sam i studirao. Nakon izvesnog vremena rekli su mi da se situacija u Avganistanu smirila i da treba da se vratim. Po povratku u Avganistan, građani su mislili da sam inostrani informer, to jest, tajni špijun. Radio sam na nekom projektu sa Amerikom, unutar jedne privatne kompanije. Da su talibani znali da sarađujem sa Amerikom, ne bih ostao živ. To je razlog zašto sam napustio državu”, objašnjava Kabir.

Kaže da je napustio majku, brata, sestru i nećaku.

„Oni su ostali u Avganistanu. Izgubio sam brata kojeg su mučili, a zatim ubili talibani. Ta grupa talibana je htela da se priključimo njihovoj organizaciji. Hteli su da radimo za njih, da im damo mesto u selu, kako bi oni mogli da imaju korist od naše zemlje. Mi tada ne bismo mogli ništa uzeti od hrane, već bi oni sve prisvojili za sebe. Ni moji roditelji, ni moji bližnji ne znaju gde sam, ni kako sam” nastavlja on.

Nehumani uslovi: napušten prostor stare “Ciglane” u Subotici, foto: Magločistač

Kabir kaže da je od dvojice muškaraca čuo da Mađarska vlada planira podizanje ograde na granici sa Srbijom koja bi ih sprečila da pređu granicu.

„Mi ćemo se i dalje truditi da nađemo mesto gde možemo da pređemo. Ne znamo da li će ta ograda moći da se preskoči. Ali, kada ste u opasnosti, pronaći ćete način kako da dođete do mesta gde možete biti sigurni. Niko granicu ne prelazi zbog zabave. Svako koga vidite ima veliki problem tamo odakle dolazi”, kaže Kabir.

Potresna i poučna su njegova iskustva i sa građanima i policijama država kroz koje je prolazio:

“U svakoj državi bi policija trebala da bude prijateljski nastrojena, dok u Srbiji to nije slučaj. Policija nam uzima novac, od svakog po 40 do 50 evra. U slučaju da odbijemo da im damo novac, odveli bi nas, kako kažu, u nešto što oni zovu kamp. Svi se bojimo tog ‘kampa’ zbog njihovog grubog i nasilnog ponašanja. Sada, zahvaljujući policiji u Srbiji, nemamo hrane ni novca da tu hranu kupimo. Zaista je najgora situacija, kao i uslovi tu u Srbiji. U drugim državama smo se sakrivali u šumama, ovde moramo da izađemo na ulice po hranu, a kada nas policija vidi, hvataju nas pa smo prinuđeni da im damo novac”.

U Suboticu je stigao u petak, i do sada to niko nije ni primetio, a kamoli mu na bilo kakav način pomogao:

„Vi ste prvi koji su došli da nam donesu hranu. Mnogo nas je ovde… živimo i spavamo u vrlo lošim uslovima”.

Ipak, sve države kroz koje je do sada prošao samo su etapa na putu do glavnog cilja:

„Razlog zbog kojeg sam došao ovde i cilj koji imam je da nađem mesto gde mogu biti na sigurnom, gde mogu da započnem novi život i nastavim školovanje. Ceo život je još ispred mene. Želim da ga živim u miru. Kada stignem u Evropsku uniju, naredni korak će mi biti da se obratim vlastima i pitam ih da li mogu da mi ponude sigurnost i mir, kako bih imao šansu da nastavim studije. Ako odgovor bude negativan, moraću da idem dalje. Želim da odem bilo gde gde će me prihvatiti i gde ću moći mirno da živim i da dobijem šansu da započnem novi život. Ne znam tačno gde je to”.

Razgovarala: Natalija Jakovljević

—
Svako ko želi da se u pružanju bilo kakve pomoći migrantima pridruži Tiboru Vargi i njegovoj organizaciji, to može učiniti putem broja telefona 063/83-83-567. Najviše potrebe ima za vodom i hranom.

[clear]