Magla se, i u doslovnom i u prenesenom značenju, u svakodnevnom govoru vezuje za nešto mutno, nejasno i slabo vidljivo. I dok su prirodne nauke davno dale odgovor na pitanje kako nastaje ova atmosferska pojava, njihove društvene posestrime i danas muku muče da objasne sve njene semantičke zamke. Magla se, na primer, u društenom životu redovito koristi kako bi se njome prekrila istina i kako bi se ispod njenog plašta ostvarili mutni ciljevi. Taj izraz koristi se i kao imperativ podređenima da se čiste i ne prisustvuju tamo gde nisu poželjni.
Pristajanje na maglu u medijima odavno je u Srbiji, pa tako i u Subotici, postalo pravilo na koje bespogovorno pristaju svi koji su nesigurni u sebe i kojima je uloga da budu razglas tuđe propagande jedini smisao vlastitog postojanja. Takvih je talambasa svuda oko nas: od onih u lokalnim novinama, radio i televizijskim stanicama do onih sa nacionalnim predznakom i statusom javnog servisa. Takozvane kolege u toj se časnoj misiji prepoznaju po sluganjskom, ljigavom i nekritičkom odnosu prema onima koje su u startu prihvatili kao svoje gospodare. Kako, na primer, gledati na „novinara“ koji svesno prećutkuje laž da prevarant gradonačelnik svesno štiti svog stranačkog prevaranta direktora koji je na prevarantski način došao do akademskog zvanja? Kako gledati na „kolegu“ kom tajkun otkriva tajne o drugom tajkunu sa jedinom željom da pobedi sirovo načelo jačeg i to tako što će se koristiti slabošću potčinjenog koji je na to dobrovoljno pristao? Šta, uostalom, reći o „novinarima“ kojima je potpuno normalno da kompletna gradska vlast pravi ustupke lokalnom moćniku kroz razmenu sedam poslovnih prostora za jednu zgradu ili o činjenici da jedna strana država zbog toga što je dala novac uslovljava sadržaj kulturnih manifestacija u reprezentativnom gradskom zdanju u narednih 99 godina? Kako, osim iznajmljene zvučnike, doživljavati „kolege“ koji su svoj profesionalni angažman našli u nacionalnim ili stranačkim većima? Takvima, osim s(a)vesti o ulozi u poslu u koji su upali i odrazu u ogledalu veća kazna ne treba.
Šta, isto tako, reći o građanima koji na to pristaju? Kako, na primer, gledati na građanina koji se zadovoljava informacijom da je grupa mladih huligana pretukla svog vršnjaka samo zato što je na ulici govorio drugim jezikom, a da pri tom nikada ništa nije učinio da se tome suprotstavi? Šta reći o građaninu kom je važnija skaredna pikanterija iz nečijeg privatnog života u odnosu na diskriminaciju prema spektru manjina koja se odvija pred njegovim očima? Šta, uostalom, reći o građaninu koji plače nad sudbinama likova u sapunicama dok mu deca vape za ljubavlju i pažnjom? Koliko li je tek praznine u glavama onih koji slušaju farizejske propovedi popova, a nemaju sluha za probleme svojih komšija?
Takvim kolegama i građanima zajednički je jedan problem: nedostatak volje za razmišljanjem iz kog, onda, proističu svi ostali. Inertnost sivih ćelija, naime, proizvodi promaju u glavi koja na taj način postaje idealan prostor za punjenje maglom. Tako se jednostavno stvara Sveto Trojtstvo na relaciji govornik – medij – konzument čiji je krajnji rezultat praznina u komunikaciji. Od početka do kraja.
Šta je, onda, lek protiv sveopšte pošasti zatupljivanja u kom upravo mediji imaju jednu od vodećih uloga? Odgovor na to pitanje je, jednostavan – pitanje! Umesto pukog zadovoljavanja informacijom, potrudite se da vam ona postane vodilja za čitav set provera. Primera radi, da li je normalno da lokalna vlast, i pored evidentiranih dokaza, ignoriše izveštaj revizora o brojnim zloupotrebama u radu, a koje se jednako tiču i novinara i građana? Je li, na primer, normalno da lokalna vlast izbegava osetljiva pitanja građana kao što je to često bio slučaj sa eksploatacijom peska, baš kao što to prećutkuju i novinari kojima je jedini cilj da se nikome ne zamere? Ili: da li je normalno da nosioci državne vlasti ne odgovaraju na pitanja i jednih i drugih, pravdajući se formalno-centralističkim izgovorima o svojoj nenadležnosti kao što je to slučaj sa policijom, inspekcijskim ili finansijskim službama?
Sva ova, i mnoga druga, pitanja zahtevaju odgovor. Međutim, da bi se do njega došlo, prethodno je potrebno postaviti pitanje. Bez obzira na to o kome je reč. To je, na sreću, jedini način da se počne čistiti ogromna količina magle koju nam svakodnevno isporučuju oni kojima je to sredstvo za opstanak na položaju na koji su došli na mutan način.
