Početak kraja radničkih borbi u Subotici: Nedostatak poverenja i solidarnosti

Veliki broj nekadašnjih industrijskih giganata, uspešnih preduzeća po kojima je Jugoslavija bila poznata u regionu i šire, opustošen je pre više od dvadeset godina privatizacijama koje su za sobom ostavile na hiljade obespravljenih radnika. Sagovornici portala Mašina kažu da je radnički pokret u Subotici izvojevao nekoliko pobeda, ali da je za njima ostalo mnogo više poraza. I dalje postoje pojedinačni slučajevi radničkih borbi, ali su one, zbog odsustva poverenja i solidarnosti, izgubile svoj nekadašnji značaj.

Ištvan Huđi, foto: NJ, Magločistač

Tokom procesa privatizacija nekada velikih preduzeća, u mnogim slučajevima su povređena ljudska i radnička prava građana, koji su najčešće bili samo kolateralna šteta sprege kapitalista i države. Jedan od najpoznatijih subotičkih sindikalista svakako je predsednik Saveza samostalnih sindikata grada Subotice Ištvan Huđi, koji se još od sredine 80-ih godina prošlog veka, najpre kao član sindikata, a od 2001. godine i kao funkcioner, posvetio radničkim borbama. On je za Mašinu rekao da je najgori i najstresniji period za bavljenje sindikalnim poslovima bio proces privatizacije, kada su ljudi masovno dobijali otkaze.

Zajedničko fabrikama „Sever”, „Agrokombinat”, „Azotara”, „Mladost”, „29. novembar”, „Agroseme Panonija”, Fabrika vagona „Bratstvo” (spasena zahvaljujući dogovoru države sa slovačkom „Tatravagonkom”, uz veliko angažovanje sindikata) jeste veliki broj zaposlenih koji su, u odnosu na ugovorene poslove i aktuelnu situaciju u preduzećima, doživeli sličnu sudbinu, rekao je Huđi i dodao da je iz toga proisteklo kašnjenje zarada, izostanak uplate poreza i doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje i uslovi rada na sve manje zadovoljavajućem nivou, uz smanjenje bezbednosti rada i nabavke ličnih zaštitnih sredstava.

Sva navedena preduzeća otišla su u stečaj osim fabrike ’Sever’, koja je prvo bila u restrukturiranju, pa potom u postupku privatizacije. Kao i fabrike ’Bratstvo’,gde je, nakon neuspešne privatizacije od beogradskog vlasnika, država preuzela vlasništvo nad akcijama, uzela preduzeće u restrukturiranje i pripremu za novu privatizaciju. Industrija mesa ’29. novembar’ jedinstven je slučaj preduzeća u Srbiji koje je dvaput odlazilo u stečaj i jednom bilo u restrukturiranju, kazao je Huđi.

Prema njegovim rečima, ni u jednom od navedenih primera nisu se poštovali zakoni Republike Srbije, i država je favorizovala vlasnike kapitala dok za radnike nije pokazala dovoljno razumevanja.

Uvek je onima koji imaju novac davan neki nov dodatni rok za otklanjanje nepravilnosti i nedostataka na osnovu sklopljenih prvobitnih ugovora. I pored raznih upozorenja vlasnicima kapitala niko od njih nije ozbiljnije procesuiran kroz pravosudni sistem i zakone, podsetio je Huđi.

Iz borbi za ostvarenje radničkih prava nastalo je i Udruženje građana „Solidarnost”. Član Izvršnog odbora ovog udruženja Mikloš Nađ Olajoš rekao je za Mašinu da je ova tema i za vreme socijalizma bila „u bunkeru, gurnuta ispod tepiha”.

Najviše smo se angažovali oko ostvarivanja prava radnika iz ’Severa’, o njihovim zaostalim platama od 1997. do 2002. godine. U ’Agrokombinatu’ oko isplate malim akcionarima, u ’Agrosemenu Panonija’ borili smo se zbog zaostalih plata radnika i uplata za penzijski fond. Slična situacija bila je i u ’29. novembru’ i u ’Zorki’, kazao je Nađ Olajoš.

On je rekao da su im se radnici najviše obraćali zbog pitanja egzistencije, neuplaćivanja penzijskog i socijalnog osiguranja od strane poslodavaca, mnogim ljudima su umanjene penzije, mnogi nisu mogli otići u penziju.

Boško Kovačević; Izvor: autonomija.info

Udruženje je pokušalo da u sistemu pronađe rešenje za njihove probleme, mnogo puta smo pisali i obraćali se raznima, od predsednika države do gradonačelnika, Agenciji za borbu protiv korupcije, ali najčešće je podrška bila načelna. Kada je reč o privatizacijama, kasnije se ispostavilo da je to zapravo bio državni projekat, vlasti su se menjale, ali bio je to jednostavno projekat da se ova preduzeća rasprodaju za sitne pare. Gradonačelnici bi nas ovako ljudski saslušali, ali iza leđa su na druge načine potpomagali uništavanje tih preduzeća i stvaranje novih, rekao je Nađ Olajoš.

On je podsetio da su proteklih godina imali nekoliko protesta, od kojih se na jednom okupilo oko 500 radnika iz različitih preduzeća, što je bio uspeh, ali podsetio je i da je, nažalost, bilo i samoubistava.

Za prve dve godine nakon što je ’Sever’ privatizovan, bilo je suicida u Subotici i Čoki. Porodice su se raspadale, a kada je reč o sudskim postupcima, ljudima koji su izgubili sudske sporove zbog plaćanja advokata i drugih troškova pretilo je prinudno iseljenje. Išli smo ispred kuća tih radnika, i u četiri slučaja smo sprečili iseljenje radnika iz njihovih domova u Subotici, navodi Nađ Olajoš za Mašinu.

Politikolog Boško Kovačević iz Subotice rekao je za Mašinu da najveći ceh propalih privatizacija plaćaju radnici, u velikom delu baš zbog socijalnih prava koja su dovedena na vrlo niske grane.

Perod od pre dvadeset godina i danas ne može se uporediti, jer su narušena elementarna prava, a sa druge stane, cela ta institucija solidarnosti kompletno je gurnuta na periferiju, ne samo pojedinaca, država je kompletno celu tu instituciju solidarnosti skroz stavila na marginu, i to je veliki problem. To se sada vidi jer nama nedostaju poverenje i solidarnost, što se sada očitava i u ovoj pandemiji korona virusa, kazao je Kovačević.

Radnička borba danas potisnuta i potpuno marginalizovana

Ištvan Huđi je rekao da postoji velika razlika između ranijeg i sadašnjeg delovanja Sindikata.

Ranije je to bila borba za isplatu zarada na vreme, toplog obroka, regresa za godišnji odmor, uplate poreza i doprinosa na zarade, za uslove rada i obezbeđenje zaštitne opreme zaposlenih, upućivanje radnika na zakonske periodične lekarske preglede i drugo. Danas Sindikat uglavnom pokreće inicijative i podnosi zahteve, daje mišljenje, učestvuje na sastancima bitnim po zaposlene i insistira na izradi i sklapanju kolektivnih ugovora kod poslodavca u javnom i u privatnom sektoru, kazao je Huđi.

Mikloš Nađ Olajoš; Foto: Natalija Jakovljević

Prema rečima Mikloša Nađ Olajoša, početkom 21. veka pa do 2012. godine bilo je više hrabrosti, srčanosti, jedinstva, motiva, entuzijazma i solidarnosti među radnicima, dok je situacija danas potpuno suprotna.

Danas nema radničke borbe, ima pojedinačnih nezadovoljstava, koje vidimo da i dalje vri među ljudima. Jednostavno, mnogi građani neće da se bore, što vidimo i po podacima da ljudi odlaze u inostranstvo, rekao je Nađ Olajoš.

Boško Kovačević takođe smatra da je radnička borba danas potisnuta i potpuno marginalizovana, ali da nisu osvojeni ni novi vidovi ovih borba.

Postoje novi vidovi pritiska kapitala, a taj kapital ima tu gvozdenu logiku oplodnje, to jest umnožavanja na račun radne snage. Kod nas je kompletna socijalna dimenzija na margini i pokriva se nekim ad hok rešenjima i sitnim ’šminkanjima’ putem zakona, ali to nisu ozbiljna rešenja, kaže Kovačević za Mašinu.

Dodao je da je solidarnost institucija, budućnost koja se ukida, da ona postoji deklarativno, i da se taj problem onda drastično odražava na sferu rada.

Mogu da galame koliko god hoće, mogu da pričaju – kad ljudi ne veruju. Ovo je socijalno razrovano društvo, ukinuta je srednja klasa, došlo je do potiskivanja tog socijalnog ambijenta u kome je srednja klasa ključna za svako društvo koje hoće napred, navodi naš sagovornik.

Više poraza nego uspeha

Kada su u pitanju najveći uspesi i porazi tokom borbi za radnička prava, Ištvan Huđi je rekao da je najveći uspeh postignut u firmi „Bratstvo”, kao i kroz tužbe za nematerijalnu i materijalnu štetu protiv države.

Uspeh je postignut na indirektan način kroz tužbe (advokatskog tima i inicijativnih odbora). Radnici će sa nekoliko hiljada predmeta ostvariti svoja prava na neisplaćene zarade i pretrpljenu štetu, ovde prvenstveno mislim na firme ’IMK’, ’29. novembar’, ’Bratstvo’, AD Ljutovo’ i ’Fidelinka’. Zatim, potpisivanje kolektivnih ugovora kod poslodavaca u svim JP i JKP grada Subotice, kazao je Huđi.

Kao neuspeh je naveo nepovezivanje radnog staža u pojedinim preduzećima, tj. neuplaćivanje poreza i doprinosa u firmama „Željezničar” i „Solid”.

“Fidelinka”: Feniks slomljenih krila, foto: Augustin Juriga (Ovu fotografiju nije dozvoljeno kopirati i/ili prenositi)

Na ’Medoprodukt’ smo takođe ukazivali u Privrednom sudu i tražili bankrot zbog vlasnika koji nije umeo da jedno profitabilno preduzeće sačuva u voćarsko-povrtarskom kraju – ’Tavankutu’, a preduzeće i dan-danas propada obraslo korovom i bez radnika, dok bi s proglašenjem bankrota mogao da se nađe strateški kupac koji se bavi ovom delatnošću, i da ponovo uposli resurse i kapacitete. Za privredni razvoj ovog kraja bio bi to ogroman uspeh jer bi se okolna sela ponovo uposlila i donela novu energiju i život, smatra Huđi.

Kao najveći uspeh u radu Udruženja građana „Solidarnost”, Mikloš Nađ Olajoš je naveo „Sever”, koji je 1.100 ljudi tužilo za zaostale plate u periodu od 1997. do 2002 godine.

Njih oko 500 je dobilo tu borbu, dok su je ostali izgubili. Međutim, poraza ima više, prvenstveno zbog toga što je vlast na državnom i gradskom nivou u mnogo slučajeva bila uključena. Među radnicima je zbog svega ovog veliko razočarenje, a ima i straha. Radnici još uvek imaju problem da daju svoje lične podatke u pojedinim institucijama, jer se plaše otkaza, i često od toga na kraju i odustanu, kazao je Nađ Olajoš.

Boško Kovačević pak smatra da je ceo mehanizam zaštite kroz sindikat danas takođe gurnut na marginu i da je sindikat izgubio svoj značaj.

Sindikat uopšte nije dobro osmišljen i nije sebe uspeo da nađe u ovim novim uslovima. On formalno postoji, više kao neki relikt prošlosti i više ne predstavlja ozbiljnu organizaciju za zaštitu radnika, rekao je Kovačević.

Borbe se nastavljaju i u novom dobu, u drugačijim okolnostima

Foto: Augustin Juriga (Ovu fotografiju nije dozvoljeno kopirati i/ili prenositi)

Ištvan Huđi je podsetio da je u međuvremenu, nakon ovih privatizacija u Subotici formirana Industrijska zona smeštena u Malom Bajmoku, gde je veliki broj radnika našao novo zaposlenje.

U Industrijskoj zoni danas radi oko 6.000 radnika. Jedan deo radnika je kroz socijalne programe privatizacija ostvario svoje pravo otpremninama, premeštanjem na rad kod drugog poslodavca, a deo njih je ostvario pravo na penziju. Takođe, jedan deo mlađe populacije iskoristio je dvojno državljanstvo i zaposlenje potražilo van granica Srbije, kazao je Huđi.

Mikloš Nađ Olajoš je rekao da oni neće odustati od borbe, jer smatraju da ima mesta za delovanje i rad udruženja, i dodao da će u budućem periodu nastojati da se osnaže advokatima, sociolozima, kulturnjacima, medijskim ekspertima, koji mogu da im pomognu da nađu najadekvatniji način da javnosti i državnim organima plasiraju svoje teme i probleme.

Boško Kovačević je podsetio i da je sada u toku ogromna turbulencija u svetu rada, koja se dešava s digitalnom ekonomijom, algoritmima, veštačkom inteligencijom, s novijim prilazima sveta rada.

Sada je u igri samozapošljavanje, postoje novi načini rada. To kod nas ide sporije, ali sve je to već prisutno. Strani kapital je potreban, on je dobar, ali njih interesuje pre svega profit, i da radnika što manje plate. On neće dizati društvo, njega to ne zanima, i zbog toga mi nemamo tu ravnotežu, te balanse, da celu tu dimenziju rada postavimo na jedan viši, adekvatniji nivo, kazao je Kovačević.

Izvor: Mašina (Natalija Jakovljević)