Alen Marković: Proći će i oni! A mi…? (video)

Ljudi se najbolje prepoznaju u vanrednim situacijama. Naći svoj mir, napraviti svoj raj, voleti male stvari i biti zadovoljan njima. Ako te sitnice ne uveseljavaju, ništa kolosalno ti neće doneti neku znatnu sreću jer srce ima puno pregrada, i možeš da napuniš te velike pregrade nečim krupnim, ali ostaju sitne rupe i nemiri u koje krupne stvari ne staju, a male fale zauvek.

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Foto: Privatna arhiva

Karantin? Koga briga? Ionako ne izlazim bez preke potrebe. Sve ovo bi mi mnogo teže palo pre 20 godina, ali danas u doba pametnih telefona, jutjuba, fejsbuka, čet-aplikacija, video-poziva, kako se neko usuđuje da kaže da mu je dosadno?

Čitav svet ti stane u džep, svaka informacija ti je na dohvat ruke, bezbroj filmova, dokumentaraca, koncerata, fenomenalnih izvođača, a tebi je dosadno? Ja imam drugi problem – ne izlazim, ali volim da znam da mogu da izađem – kad god hoću!

Imao sam papagaja kao klinac, mislim da smo slični! Imao je svoj kavez i gotovo da nikada nije izlazio iako su vratanca uvek bila širom otvorena… Mislim da mu je bilo dovoljno saznanje da su vrata otvorena i da može da izađe kad god on to poželi, pa nije ni mario … Verovatno grešim… To je jedna od retkih stvari u kojima sam dobar!

Valjda hoću da kažem da bih sve dao da sam imao ovu tehnologiju pre 27 godina kada je majka otišla trbuhom za kruhom, pa da sam mogao da je vidim i čujem kad god poželim. A želeo sam, verujte mi… Danas smo povezani na svim društvenim mrežama i čujemo se više puta dnevno i nekako mi nedostaje da mi nedostaje… Onako kako mi je uvek nedostajala, onako kako nisam mogao drugarima iz detinjstva da objasnim dok se ljute na svoje majke jer ih ne puštaju da izađu napolje da se igraju. Samo da je bila tu, makar da zabrani nešto, da podigne glas…

Zašto se osvrćem na prošlost? Kao dete devedesetih godina, čitav život mi prođe u nekim vanrednim stanjima, inflacijama, policijskim časovima… Nije mi ovo strano i ponašam se u skladu sa odredbama Vlade. Proći će i ovo kao i sve… Proći će i oni! A mi…? Ne treba nam ništa, sve su nam obećali!

Gitara u ruke, noge na tabure, voljena osoba kraj tebe i šta ti više treba? Ok, ako nemaš tabure – nemaš tabure… Naći ćeš i to nekada!

Krajem 2019. sam se preselio u prestonicu. Navikao sam da je Subotica pusta, ali za Beograd mi to baš teško pada. Imamo naš mikrosvet; sviramo, pevamo, kuvamo, komponujemo, stvaramo i, što je najbitnije i presudno u ovim trenucima kada smo ”osuđeni” jedno na drugo, volimo se beskrajno.

Uživamo u suncu kroz prozor. Stan je prozračan i svetao. Julijana je usavršila sadnju avokada nakon što ga pojedemo, a i sa drugim biljkama joj odlično ide i terasa nam postaje sve zelenija i zelenija! Imamo pravi mali tropski raj tu na terasi, imamo moj fantastičan smisao za humor – sjajno nam je.

Foto: Privatna arhiva

Vidite li vi tu količinu ega u jednoj rečenici? Svaka čast Julijani na snazi da se nosi sa tim svaki dan. Mora joj se odati priznanje jer živi sa najgorim miksom čoveka koji može da se desi, a to je muzičar-komičar. To je najgora sorta ljudi jer funkcionišu isključivo na aplauz! Samo ”ja”, pa ”ja”, ”vidi me kako sam smešan”, ”slušaj ovo što sam odsvirao”, ”čuj ovaj fazon što sam smislio na ovu ozbiljnu temu gde je šala potpuno neprikladna”!

Doručak ne preskačemo iako se nekada desi da bude u podne. Svako ima svoj kompjuter, svako nešto radi… Pijemo mnogo čaja, to je još nešto čemu me naučila, osim da budem bolji čovek. Svirke nisu stale, samo ne dobijamo novac za njih. Dakle, sviramo malo za sebe, malo za prijatelje na društvenim mrežama, muzika je neizostavna u našim životima budući da smo oboje prvenstveno muzičari, a onda bilo šta drugo.

Imao sam velike planove za rođendan, ali planovi virusa su bili veći, a ako nisu, bili su jači. Deveti rođendan sam slavio uz sirene dok su nas obasipali bombama, a trideseti, bogami trideseti, iako se osećam kao da imam makar 29, slavili smo nas dvoje uz prelepu tortu za koju se Julijana vraški potrudila da stigne na vreme u ovo vanredno doba. Oblik gitare i klavira, sočna i slatka, sa natpisom ”Najsrećniji rođendan, mijau”.Što smo više izolovani sve manje reči koristimo. Sve što može da se kaže sa ”mjau” i ostalim životinjskim zvucima, tako i govorimo jer postajemo onaj najiritantniji par iz kliše filmova, i to je sve što sam oduvek želeo.

Karantin nam je mnogo oduzeo, ali nam je mnogo i pružio… Spoznaju ko smo i šta smo, kakvi smo, sa kim delimo život, ko nam nedostaje, šta nam fali. I to je ok. Ljudi se najbolje prepoznaju u vanrednim situacijama. Naći svoj mir, napraviti svoj raj, voleti male stvari i biti zadovoljan njima. Ako te sitnice ne uveseljavaju, ništa kolosalno ti neće doneti neku znatnu sreću jer srce ima puno pregrada, i možeš da napuniš te velike pregrade nečim krupnim, ali ostaju sitne rupe i nemiri u koje krupne stvari ne staju, a male fale zauvek.

Autor je subotički muzičar, rodom iz Svetozara Miletića, koji trenutno živi u Beogradu.

Povezani članci:

FOTO-DNEVNIK JELENE DUKARIĆ: NIKAKO S PROLJEĆA

NOVI NEBOJŠA MILENKOVIĆ: SRB(I JA) U DOBA KORONE

DNEVNIK IZ KARANTINA VLADIMIRA GRBIĆA: KAD ZAGRLJAJ POSTANE DOGAĐAJ

J.S.JÁNE: BELEŠKA IZ KARANTINA

DNEVNIK IZ KARANTINA NELE TONKOVIĆ: BELEŠKE O UNUTRAŠNJEM ŽIVOTU

(Magločistač)

[clear]