Mladi u lavirintu informacija: Kako razlikovati vesti od dezinformacija

“Bez medijske pismenosti nema ni demokratskog društva.”

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Današnji mediji nesporno imaju veliki uticaj na društvo, na oblikovanje mišljenja i uverenja. Samim tim je i njihova odgovornost u plasiranju informacija ogromna. Pojavom sve većeg broja dezinformacija i manipulacija u pojedinim medijima i na društvenim mrežama, građani su, posebno tokom pandemije zarazne bolesti Covid-19, izloženi mnoštvu neproverenih informacija koje se među odraslima, ali i među mladima šire brže od virusa, što može imati opasne posledice. Stručnjaci iz oblasti medijske pismenosti kažu za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) da je neophodno integrisanje medijske pismenosti u obrazovanje kako bi mladi naučili da kritički pristupaju raznim medijskim sadržajima.

Prema rečima naših sagovornika, medijska pismenost za mlade je posebno važna kako bi prepoznali sadržaje koji im se nude putem interneta, a koji neretko imaju za cilj manipulacije. Zbog toga je neophodno sticanje znanja i veština uz pomoć kojih će mladi u lavirintu informacija razlikovati vest od laži.

Multiresorna radna grupa Ministarstva kulture i informisanja u proteklih godinu dana radi na izradi Priručnika za medijsku pismenost u preduniverzitetskom vaspitanju i obrazovanju, koji će biti namenjen vaspitačima, nastavnicima i stručnim saradnicima. Međutim, sagovornici VOICE-a smatraju da država nema interes u opismenjavanju građana, što se, kako navode, vidi i po tome da se na javnim konkursima dodeljuju sredstava medijima koji svakodnevno krše Kodeks novinara Srbije.

Nužno uvođenje medijske pismenost u obrazovanje

Tatjana Ljubić: Deca su sposobna da razgovaraju na kritičan način o medijima od vrtićke dobi (Foto: Privatna arhiva)

Stručnjakinja za medijsku pismenost Tatjana Ljubić rekla je za VOICE da medijsku pismenost prvenstveno vidi kao set veština za kritičko razmišljanje o medijskim sadržajima i mogućnost razlikovanja dezinformacija od tačnih informacija.

“To je posebno aktualno sada, kada paralelno uz borbu sa virusom korona postoji i borba protiv ogromne količine dezinformacija, lažnih vesti, spekulacija, teorija zavere”, smatra Ljubić.

Prema njenim rečima, potreban je sistemski pristup bavljenju medijskom pismenošću, a to se jedino može omogućiti kroz obrazovni sistem.

“Bilo da je poseban predmet u školama, ili da se kao veština ‘ugradi’ u druge predmete kao što su maternji jezik, istorija, geografija”, navodi Ljubić.

[quote color=”#000000″ bgcolor=”#e8e8e8″ bcolor=”#c97b2e”]

Finska lider u nivou medijske pismenosti u Evropi, Srbija na dnu liste

Prema pisanju lista Danas, po Indeksu medijske pismenosti koji je u martu 2018. predstavio Institut za otvoreno društvo u Sofiji, Finska se nalazi na vrhu liste evropskih zemalja. Slede je Danska, Holandija, Švedska, Estonija, Irska, Belgija, Nemačka, Island, dok se na samom dnu liste nalaze Srbija, Bugarska, Crna Gora, BiH, Albanija, Turska i Makedonija.

U Finskoj se medijsko obrazovanje primenjuje svuda gde je to moguće, ne samo u vrtićima i školama već i u bibliotekama, igraonicama, omladinskim centrima, čak i u virtuelnim zajednicama i digitalnim igrama.

[/quote]

Tijana Femić iz Novosadske novinarske škole koja je za medijsku pismenost akreditovana od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, namenjeno prosvetnim radnicima osnovnih i srednjih škola, takođe kaže za VOICE da se strategija uvođenja medijske pismenosti u obraznovne sisteme razvija širom sveta, i još uvek se “istražuju” najučinkovitiji pristupi.

Tijana Femić: Ako je uloga škole da pripremi decu za život, ova velika oblast ne bi trebalo da bude izostavljena (Foto: Privatna arhiva)

“Uvođenjem medijske pismenosti u obrazovne sisteme bi odgovorili na realne potrebe mladih danas. Ako je uloga škole da pripremi decu za život koji je pred njima, ova velika oblast ne bi trebalo da bude izostavljena”, smatra Femić.

Dodaje da se Novosadska novinarska škola poslednjih deset godina aktivno zalaže za uvođenje medijske pismenosti u obrazovanje kroz mnogobrojne projekte, ali i stalnu aktivnost održavanja seminara stručnog usavršavanja prosvetnih radnika kako bi se osnažili za bavljenje ovom temom.

“Medijska pismenost je potrebna svima, dakle ne samo učenicima koji idu u gimnazije i ne samo srednjoškolcima. Mediji nisu više samo ‘dnevnik u 8’, tako da su ogromnom broju informacija izloženi i oni najmlađi”, smatra Femić.

Ona napominje da za sada obuke prosvetnih radnika uglavnom sprovode nevladine organizacije i medijska udruženja. Seminar je koncipiran tako da prosvetnim radnicima približi temu medijske pismenosti, ali i da ponudi alate i primere koji im mogu pomoći da se ovom temom bave u okviru već postojećih nastavnih jedinica.

Novinar i profesor na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Dinko Gruhonjić navodi za VOICE da postoji potreba da se medijska pismenost uvede u obrazovanje, ali ne nužno kao obavezan predmet.

“Deca su već preopterećena raznoraznim obaveznim predmetima, ali svakako je medijska pismenost neophodna kao nastavni sadržaj. U našem sistemu obrazovanja postoje neki nastavni sadržaji u vezi sa medijskom pismenošću, međutim, pitanje je da li imamo dovoljno nastavnika koji su medijski pismeni da prenesu takve sadržaje deci”, objašnjava Gruhonjić.

Dinko Gruhonjić: Autoritarnim vlastima poput ovih naših uopšte nije u interesu da imaju medijski pismene građane

Dodaje da, država pitanje uvođenja medijske pismenosti u obrazovanje nije sistemski rešila.

“Autoritarnim vlastima poput ovih naših uopšte nije u interesu da imaju medijski pismene građane. Zato ne treba zapostaviti ni alternativne metode za učenje medijske pismenosti, koje organizuje na primer civilni sektor”, napominje Gruhonjić.

Rukovoditeljka u sektoru za informisanje Ministarstva kulture i informisanja Maja Zarić takođe je potvrdila za VOICE da postoji velika potreba za ugrađivanjem medijske pismenosti u obrazovni sistem, kao i da su mnoge inicijative već pokrenute, međutim, ne kroz jedan redovni predmet.

“U skladu sa najboljim praksama zamalja članica Evropske unije, preporuka je integrisanje medijske pismenosti u sve nivoe formalnog obrazovanja, kroskurikularno. Kao direktan efekat ostvarivanja ciljeva prethodne Strategije razvoja sistema javnog informisanja do 2016. godine, medijska pismenost postala je deo formalnog obrazovanja, a sastoji se iz tri lekcije u okviru predmeta Građansko vaspitanje (izborni predmet) i Maternji jezik”, kazala je Zarić.

Maja Zarić: Radi se na Priručniku za medijsku pismenost u preduniverzitetskom vaspitanju i obrazovanju (Foto: Privatna arhiva)

Ona objašnjava da je Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja intenzivno radio na uvođenju medijske pismenosti u školske programe i to kroz posebne predmete, kao i u okviru postojećih predmeta kroz posebne kompetencije.

“Novi izborni program pod nazivom ‘Jezik, mediji i kultura’ se u srednjim školama predaje od septembra 2018. godine i prema dosadašnjim analizama veoma rado ga deca biraju. Multiresorna radna grupa, koju je oformilo Ministarstvo kulture i informisanja, a koja u proteklih godinu dana radi na izradi Priručnika za medijsku pismenost u preduniverzitetskom vaspitanju i obrazovanju, biće namenjen vaspitačima, nastavnicima i stručnim saradnicima”, navodi Zarić.

Profesor građanskog vaspitanja i predstavnik organizacije Nauci.me Milan Petrović iz Niša takođe potvrđuje za VOICE da učenici u Nišu rado biraju izborni predmet medijske pismenosti u srednjoj školi “Jezik, mediji i kultura”.

“To pokazuje da je predmet transparentan u pogledu sadržaja i da ga učenici smatraju važnim, što stavlja veliku odgovornost na profesore koji nisu uvek dovoljno obučeni da predaju ovaj predmet. Mi koji smo prošli IREX-ov trening “Saznaj i Razaznaj” smo u boljoj poziciji, ali svakako postoji potreba za edukacijom većeg broja nastavnika.

Država nema interes da medijski opismenjava građane

Novinarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Maja Vasić Nikolić ocenjuje za VOICE da država nema nikakav interes u tome da medijski opismenjava građane.

“U tom smislu verujem da aktivnosti države u ovom polju pre svega reflektuju aktivnosti pojedinaca koji, uprkos direktnim i indirektnim naporima države da građane medijski onepismeni, guraju ovu ideju pozivajući se na različite strategije i obaveze Srbije u procesu priključivanja EU”, navodi Vasić Nikolić.

Maja Vasić Nikolić: U ozbiljnoj državi bi mediji koji su šampioni u kršenju Kodeksa novinara bili marginalizovani (Foto: Medija centar Beograd)

Koliko je to vidljivo pokazuje i činjenica da su upravo organizacije civilnog društva lideri u polju medijske pismenosti, kaže Vasić Nikolić i dodaje da neki od njih, poput Novosadske novinarske škole i portala Fake News Tragač su zbog toga i više puta napadani u javnosti a članovima redakcije je prećeno.

“Ozbiljna država koje sebi zacrta cilj da poboljša medijsku pismenost svojih građana mora dobro da pogleda unutar svog sistema i unese korenite promene da bi bilo kakvi napori bili uspešni”, napominje Vasić Nikolić.

Prema njenim rečima, u ozbiljnoj državi bi mediji koji su šampioni u kršenju Kodeksa novinara Srbije bili sankcionisani i marginalizovani, dok u Srbiji oni ne samo da dobijaju ekskluzivni pristup vlasti i podacima iz istraga policije i VBA i slično, već i značajna sredstva iz budžeta.

“Podaci udruženja novinara govore da je na konkursima medijima Alo, Informer, Srpski telegraf, Kurir i Srbija danas samo u prvoj polovini 2019. godine dodeljeno ukupno 27,5 miliona dinara poreskih obveznika kroz mehanizam finansiranja sadržaja od javnog interesa”, podseća Vasić Nikolić.

Dodaje da, umesto da podržava napore profesionalnih medija i organizacija civilnog društva, država podržava medije koji protiv njih vode kampanje blaćenja.

Omogućiti mladima da kritički promišljaju i vrednuju informacije

Tatjana Ljubić smatra da su deca sposobna da razgovaraju na kritičan način o medijima od vrtićke dobi.

“Važno je prilagoditi format onom što decu različite dobi zanima. Deca mogu da uče i kroz proveravanje tačnosti sadržaja, na primer, u Malom Zabavniku ili kroz sadržaje koje objavljuju Jutjuberi. Decu to zanima i može se na veoma zabavne načine iskoristiti za učenje”, navodi Ljubić.

Dodaje da se može “dekonstruisati” post nekog Jutjubera i proveriti sa dva, tri različita izvora da li su podaci koje iznose tačni.

“To deci može da bude i zabavno. Takođe, može se pričati i o ekonomskim modelima koji su prisutni u ovim sadržajima. Zašto neko nešto objavljuje? Da li ima neki interes? Da li je to zabava? Da li neko zarađuje od toga?”, navodi Ljubić.

Ona objašnjava da rizik nije sam po sebi loš i da susret sa različitim sadržajima može da bude konstruktivan i da pozitivno utiče na razvoj veština kritičkog razmišljanja.

“Deca su tehnički spretna u pristupu internetu, a razvijati kritički osvrt prema onom što gledaju, čitaju ili slušaju jeste nešto što postaje jedna od ključnih veština: na primer – šta je bilo dobro u nekom postu ili videu, a šta je moglo biti bolje ili je bilo loše, netačno”, kaže Ljubić.

Prema rečima Tijane Femić, pojam informacija i pojam mediji odavno su prerasli centralno informativne emisije i danas više ne moramo da tražimo određene informacije, ako imamo internet ili pametan telefon, one same dolaze do nas.

“U tome i leži potreba za medijskim opismenjavanjem najmlađih. Ljudi su počeli da dobijaju informacije koje im je algoritam namenio na osnovu prethodnih pretraga, a ne samo one informacije do kojih su samostalno pokušali da dođu i gde su pokušali da se uvere u njihovu verodostojnost”, napominje Femić.

Femić dodaje da najmlađi iz medija mogu podleći nekim manipulativnim sadržajima iz reklama, oni stariji na osnovu manipulativnih sadržaja mogu olako kreirati svoje stavove, određene stereotipe i na osnovu toga donositi odluke, ne zapitajući se koliko su te informacije zaista tačne.

Dinko Gruhonjić podseća da internetske medije i dalje zovemo “novim” medijima, iako oni odavno nisu nikakvi “novi mediji”, već su naša stvarnost već više od 20 godina.

Milan Petrović: Postoji potreba za edukacijom većeg broja nastavnika (Foto: nauci.me)

“Deca o kojoj govorimo su rođena sa internetom, oni uveliko u predškolskom uzrastu konzumiraju različite vrste sadržaja na internetu, oni su ‘internetski domoroci’, a mi se i dalje pitamo da li im je potreban nastavni sadržaj poput medijske pismenosti”, objašnjava Gruhonjić.

Maja Zarić podseća da svi, a posebno mladi, treba da razviju i unapređuju znanja i veštine koje će im pomoći da steknu i jačaju svoj “digitalni imunitet” i da se štite od rizika na internetu kao što su krađa identiteta, krađa osetljivih i privatnih podataka za pristup servisima, računarski virusi ili zadiranje u privatnost, manipulisanje maloletnicima u seksualne svrhe, nasilničko ponašanje, prikazivanje sadržaja koji nisu primereni uzrastu ili nezakonitih sadržaja, podsticanje na nanošenje povreda, kršenje ljudskih prava.

Mladi imaju iste probleme s medijima kao i odrasli, samo ih oni imaju više jer su ujedno i digitalno pismeniji, kaže Milan Petrović i dodaje da mlade osobe tek formiraju svoje mišljenje i stavove o svetu oko sebe.

“Uticaj pogrešnih informacija, propagande i uopšte manipulacije kod mladih mnogo su veći i dugotrajniji nego kod odraslih koji su te stavove već formirali. Situacija u medijima u Srbiji otvara pitanje: možemo li se nadati demokratskom društvu bez medijske pismenosti? Bojim se da je odgovor negativan”, kazao je Petrović.

Digitalna pismenost potrebna i za starije

Novinarka NUNS-a Maja Vasić Nikolić napominje da upravo prosvetni radnici često nemaju kapacitete (etičke, moralne, ekonomske, tehničke i bilo koje druge) da se uhvate u koštac sa kompleksnom temom medijske pismenosti.

“Pošto živimo u visoko-politizovanom i polarizovanom društvu sa vrlo niskim nivoom medijske pismenosti, kada to učine, na žalost, neki bivaju i sankcionisani od kolektiva i okoline”, navodi Vasić Nikolić.

Petrović ističe da je važno biti dobro obučen predavač i pratiti medijske sadržaje na kritički način.

Foto: Facebook (Saznaj i razaznaj)

“Učenici su naišli na nešto u šta već jako veruju. Želite da ih razuverite? Morate da znate tehnike provere, morate da pratite različite izvore i morate da motivišete i njih da čine isto. To je prilika za otvoren dijalog u kome uvek morate biti spremni da će i oni vas moći da namagarče, ako su obavešteniji i to je u redu. Mislim da je to zapravo najveća prilika za lični rast koju sam imao kao nastavnik”, objašnjava Petrović.

Prema rečima Tatjane Ljubić, roditelji apsolutno treba da razgovaraju o sadržajima koje njihova deca gledaju i potpuno je razumljivo da se roditelji mogu osećati preplavljeno medijskim sadržajima koje deca konzumiraju.

“Deca su tehnološki mnogo naprednija od nas i to može da stvori lažnu sliku da ona i razumeju o čemu je reč u nekom sadržaju. Međutim, to nije isto i to je važno podvući! Tu roditelji imaju najveću ulogu, jer u konačnici nije bitan medij na kojem se nešto gleda ili čita, nego o čemu se priča”, kaže Ljubić.

Ona napominje da se u Srbiji ne zna kakav je nivo medijske pismenosti, pa samim tim se ne zna ni koliko roditelji imaju kritički osvrt prema sadržajima u medijima.

Po rečima Dinka Gruhonjića, da bi roditelji mogli da proveravaju sadržaje koje deca gledaju, prvo moraju biti i sami medijski i digitalno pismeni, makar elementarno, za početak.

“Zaista ne razumem ljude koji se hvale time što ne prate društvene mreže, što se ne razumeju u pametne ‘telefone’, što ih ne zanima kavih sve medijskih sadržaja ima na Jutjubu. Pa to je neverovatno primitivan stav, besmisleno i loše opravdanje za sopstvenu intelektualnu ili mentalnu lenjost i strah od novoga. Naravno da roditelji treba da proveravaju sadržaje koje deca gledaju, na diskretan način, da ne naruše međusobno poverenje”, smatra Gruhonjić.

Milan Petrović takođe kaže da je medijska i digitalna pismenost potrebna i za roditelje kako bi mogli da komuniciraju sa svojom decom o sadržajima koje gledaju.

“Odgovor je u komunikaciji, nikako u kontroli. Fejk arapski princ ti nudi da se udaš za njega – da li je to razlog da se detetu ukine mejl i pristup internetu ili trenutak za razgovor, podršku i savetovanje? Tu shvatamo koliko je medijska pismenost i digitalna pismenost potrebna i za starije, ali ne u formi plašenja jer se time ništa neće postići, već u formi ozbiljnog i iskrenog razgovora”, napominje Petrović.

Istraživanje “Deca Evrope na internetu”, koje je objavljeno 2019. godine, pokazuje da se oko 50 odsto učenica i učenika susrelo na internetu sa porukama mržnje što svakako ukazuje na potrebu da je medijskoj pismenosti mesto u obrazovnom sistemu. O tome svedoče i rezultati nedavno sprovedenog istraživanja Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) pod nazivom “Komunikativna agresija u Srbiji 2019.”, koje pokazuju da svaki medij u Srbiji svakoga dana prosečno objavi 23 teksta koji sadrže neke od elemenata agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma, objavio je Dnevni list Danas krajem decembra prošle godine.

Pojam medijske pismenosti definisan je na konferenciji o medijskoj pismenosti 1992. (National Leadreship Conference on Media Literacy, 1992. godine) kao “sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i odašiljanja poruka posredstvom medija” (Aufderheide, 1992).

Piše: Natalija Jakovljević (VOICE)