Ništa po čovekovu mentalnu higijenu i kondiciju nije toliko pogubno koliko je letargija. Kao što smo se navikli na neracionalno suzbijanje osnovnih građanskih prava ─ poslednjih godina, pa i decenija, privikli smo se i na totalitarizam.
[divide icon=”circle” width=”medium”]
Rutina
Na početku, priznajem, dugo sam bio praćen osećajem kako sam poziv drage prijateljice Natalije Jakovljević da pišem ovaj Dnevnik prihvatio olako. Naime, iako sam prilog poodavno obećao ─ priznajem, nikako da se samonateram da počnem. Ova situacija pokazuje kako smo svi, manje-više, robovi rutine te da se, ma kako paradoksalno zvučalo, čak i na užas zvani korona polako privikavamo. Ništa po čovekovu mentalnu higijenu i kondiciju nije toliko pogubno koliko je letargija. Kao što smo se navikli na neracionalno suzbijanje osnovnih građanskih prava ─ poslednjih godina, pa i decenija, privikli smo se i na totalitarizam. U decenijama koje smo kao društvo olako proćerdali, svako od nas iznalazio je vlastite „razloge“, „objašnjenja“ i opravdanja za odustajanje. Srbija današnjice zato predstavlja prosti zbir naših ličnih i kolektivnih odustajanja, i to sa koronom nema mnogo veze. Onakvi kakvi smo bili pre korone ─ takvi smo i danas. U tom kontekstu, ma koliko nas psihološki i fizički ugrožavalo, s pozicije autoritarne vlasti nastojanje da se ova situacija iskoristi kako bi nam se, pod izgovorom bezbednosti, dodatno ograničilo i onemogućilo svako pravo na izbor, logično je, prirodno, pa čak i očekivano.
Promena
Poslednjih nedelja stalno slušam kako nakon ovoga svet više neće biti isti. U tom smislu, u pravu je Dragan Jovićević iz Nin-a kad konstatuje kako smo od Sudnjeg dana svi očekivali daleko više od sedenja u izolaciji i pranja ruku. No, ima li svet u kom živimo snage za neophodnu pozitivnu promenu ─ ili je suštinska banalnost aktuelne Apokalipse zapravo ogledalski odraz banalnosti kojom smo okovali planetu?! Tako sam i lično sklon da na pošast pod šifrom Co19 gledam kao na simptom jednog posrnulog sveta ─ trajno zaraženog virusom egoizma. Zato promena, ako do nje dođe, mora počivati na reafirmaciji termina kao što su: empatija, ljudskost, solidarnost, pristojnost, moralnost, pravednost, razumevanje… Ma kako utopističi zvučalo ─ vera u ove vrednosti jedino je što nam preostaje, pošto „alternativu“ ovom pristupu predstavlja još zatvoreniji, totalitarniji, nepravedniji i sebičniji svet.
Poverenje
Ovakve situacije pokazuju koliko je za svako društvo ─ jednako kao i za porodice ili pojedince ─ važno da neguje odnose međusobnog poverenja. Kako poverenja u institucije, tako i međusobnog. Nakon početnog kliberenja zbog najsmešnijeg virusa na svetu, koja svoj vrhunac doživljava savetima za šoping u Milanu ─ aktuelna vlast, čim je uspela da prikupi potpise za izborne liste, u svega nekoliko dana prešla je u svoju „koronarnu fazu“. Umesto odgovornog i racionalnog pristupa, tu „fazu” karakterisalo je histerično uterivanje straha u kosti, uglavnom u izvedbi „vrhovnog respiratora” opsednutog vizijama grobâlja koja će biti mala da prime sve one koji budu slušali savete (inače nepostojeće) opozicije. Među prvima (za svaki slučaj) zatvorene su biblioteke i muzeji ─ dok se katančenje tržnih centara i kockarnica „strateški” odlagalo dokle god je to bilo moguće.
Po tvrdnji Ane Brnabić, postali smo i „jedina zemlja na svetu u kojoj se predsednik i premijerka narodu obraćaju svaki dan”, iz čega, logično, sledi zaključak kako njih dvoje „svoj“ narod vole više od ostalih predsednika i premijera ─ koji su borbu protiv virusa i informisanje o njemu prepustili tričavim lekarima i anonimnim predsednicima kriznih štabova. I ne samo da su nam se svakodnevno obraćali, već su i konstantno vikali na nas. Jer kad se mnogo „voli“ onda mora mnogo i da se viče ─ posebno na penzionere, koji su, poznato je, tradicionalno nagluvi. Upravo poniženja kojima su tokom ove pandemije izloženi naši najstariji sugrađani iz kategorije +65 ─ sa sve beskrajnim redovima pred samoposlugama i apotekama jednom nedeljno u 3 sata ujutro ─ najpreciznija su ilustracija društva koje je potpuno odustalo od sebe i vlastitih vrednosti. Društva koje permanentno ponižava ─ umesto da hrabri vlastite građane.
Alternativa
Pored činjenice da imamo vlast kakvu (ne) zaslužujemo ─ pandemija je kristalno jasnom učinila i činjenicu kako je ključni problem Srbije danas upravo nepostojanje alternativa. Gromoglasnim ćutanjem na neustavno uvedeno vanredno stanje, suspenziju institucija i vladavine prava, uz konstantno (ne samo verbalno) maltretiranje građana ─ aktuelna opozicija jednostavno se je samoukinula. Ne postoji bolji pokretač jednog društva od njegove želje za promenama i življenjem u zajednici časnih i ponosnih ljudskih bića. Ukoliko tu želju nije sposobna da artikuliše politika ─ onda će morati da je artikuliše društvo. Zato prazno političko polje koje se otvorilo čistkom zvanom korona konačno moraju da zauzmu Građani, koji se više neće odricati vlastite uloge korektiva posrnulog društva. To da li ćemo živeti o boljem svetu zavisiće upravo od nas i naše sposobnosti da od urbanističke destrukcije sačuvamo vlastite gradove, odbranimo naše šume, reke, vratimo smisao institucijama. Od rešenosti da gradimo empatiju prema ljudima koje zbog mizernih dugova izbacuju iz njihovih domova ili radnicima koji su obespravljeniji čak i od kmetova u robovlasništvu. Moramo naći način da vratimo ponos i dostojanstvo našim lekarima, radnicima u kulturi, poljoprivrednicima, bolesnima, starima i pomognemo svima onima kojima je pomoć neophodna ─ inače će teška (ali savladana) lekcija zvana korona biti uzaludna.
Za kraj: sasvim lično
Kako sa dnevnicima uglavnom biva, evo za kraj i nešto sasvim lično. Pored privikavanja na vanredne profesionalne obaveze „rada na daljinu“, aktuelnu situaciju pokušao sam da iskoristim i za čitanje. Paralelno, pokušavao sam (a često i uspevao) da čitam više različitih knjiga, od kojih ovom prigodom izdvajam Jučerašnji svet Štefana Cvajga, Dnevnike Vitolda Gombroviča te monografiju Anticipator kriza o Tomu Gotovcu… Takođe, moram da se pohvalim i kako sam uspeo da napišem i svoj drugi roman (ovaj put na erotsko-istorijske teme). A pošto portal Magločistač svoje sedište ima u gradu-junaku mog romana Nešto što strašno podseća na život ─ Kratka istorija letenja u Subotici (Akademska knjiga, Novi Sad, 2019), posvećenog Slavku Matkoviću, najvećem umetniku, lokal-patrioti i gradobranitelju kog je naš najlepši grad uopšte imao ─ za kraj, izražavam i nadu da ću, do izlaska drugog, promociju svog prvog romana, (nakon Dušanova, kod sjajnih Anđelića i Kubure), uspeti da upriličim i u samoj Subotici. Možda upravo ispred Gradske kuće, recimo na klupama oko Plave fontane (uz nadu da će ona s aktuelnim varvarima imati više sreće od Zelene)!? Ne želim da verujem kako je tome uzrok moja već dokazana naklonost prema vašem gradonačelniku, tek u oficijelnim institucijama „nažalost nije bilo slobodnih termina“.
Autor je pisac i istoričar umetnosti iz Novog Sada.
Povezani članci:
DNEVNIK IZ KARANTINA VLADIMIRA GRBIĆA: KAD ZAGRLJAJ POSTANE DOGAĐAJ
J.S.JÁNE: BELEŠKA IZ KARANTINA
DNEVNIK IZ KARANTINA NELE TONKOVIĆ: BELEŠKE O UNUTRAŠNJEM ŽIVOTU
(Magločistač)
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.