Fasada renoviranog dela picerije „Denis“, autor fotografije: Atila Pešti, 2017.
Poštovani sugrađani,
odlučila sam ovaj put da Vam se obratim jednom ličnijom pričom. Budući da ćemo naredne nedelje provoditi više vremena u samoizolaciji, te da su fakulteti zatvoreni pa ne mogu fizički odlaziti na posao, već samo održavati kontakte sa studentima u nekom vidu online nastave, odlučila sam da se opet vratim svom najomiljenijem volonterskom poslu: istraživanju istorije Subotice, odnosno, prebiranju po velikoj količini arhivskih podataka koje sam prikupila tokom decenija svojih istraživanja. Iako me je moj tridesetogodišnji pretežno volonterski istraživački rad onemogućio da realizujem materijalna bogatstva u smislu aviona, kamiona, miliona, ispunjavao me je mirom, zadovoljstvom i srećom koju nije mogao da mi pruži nijedan plaćeni rad. Sada, u trenutku viška slobodnog vremena, deliću sa Vama priče o subotičkim kućama koje još nisu izrečene, i do sada nisu objavljene. Govoriću i o ljudima koji su učestvovali u promovisanju subotičkog arhitektonskog nasleđa i o događajima koji su povezivali našu arhitektonsku baštinu i ljude. Radujem se ako će ovi tekstovi bar u najmanjoj meri učiniti da se osećate bolje, da budete sretni što ste naučili nešto novo i da delite to znanje i poštujete naše zajedničko nasleđe. U ovim tekstovima neće biti nekog reda, tematskih celina ili logičnog, odnosno, hronološkog redosleda, to će biti nevezane spontane crtice o Subotici, o njenim nekadašnjim stanovnicima i građevinama, o nama.
Prof. dr Viktorija Aladžić
Pošto su nam se desila rušenja u Ulici braće Radić, posle kojih će se ulica drastično promeniti, uzela sam da prebiram po svojim bazama podataka i otkrila do sada nepoznate a zanimljive podatke o kućama u toj ulici. Svaka kuća u ulici ima dugu istoriju, a neretko povezana je sa značajnim subotičkim porodicama koje su živele u gradu tokom 19. i početkom 20. veka. Potomci nekih od tih porodica i danas nastanjuju ove kuće.
Prva kafana o kojoj imamo podatke, a koja se nalazila na nekadašnjem Petrovaradinskom putu, danas Ulici braće Radić izgrađena je 1872. godine (Istorijski arhiv Subotice (U daljem tekstu IAS) 3359/polg. 1872.). Đorđe Pavlović, subotički stanovnik, te je godine tražio građevinsku dozvolu da na Petrovaradinskom putu podigne kuću pokrivenu šindrom. Kuća je zapravo bila tipična dogradnja skromne seoske kuće zabatom orjentisane prema ulici, kako bi se prvobitna seoska kuća pretvorila u građansku, podužnom fasadom orjentisanu prema ulici, sa osnovom u obliku latinčnog slova „L“.
Kuća je dograđena na stariju seosku kuću čiji su zidovi na projektu obojeni crno, dok je dogradnja označena crvenim. Prihvaćena koloristika u 19. veku pri izradi projekata podrazumevala je da se žutom bojom označavaju delovi objekta planirani za rušenje, crnom ili sivom bojom postojeći delovi objekta i crvenom bojom novi delovi objekta koji će biti dograđeni.
Ako se analizira unutrašnja organizacija prostora, uočava se da je kuća imala dve sobe i kuhinju sa otvorenim dvorištem povezanu sa jednim prostorom buduće prodavnice. Pored toge, u sredini je bila predviđena još jedna prodavnica i na uglu veći prostor u kojem je bila smeštena kafana. Prema dvorištu je bio orjentisan otvoreni trem, preko kojeg se ulazilo u stari deo seoske kuće i kafanu, dok se u dve sobe i prodavnicu ulazilo preko kuhinje direktno iz dvorišta. U prodajni prostor u sredini kuće ulazilo se samo sa ulice i sigurno je bio namenjen iznajmljivanju. Fasada kuće je bila projektovana u stilu klasicizma, tipično za vreme kada je građena. U projektu nije naveden projektant kuće, niti adresa, tako da nije moguće ustanoviti gde se ova kafana nalazila, što ne znači da to neće biti otkriveno u nekim budućim istraživanjima.
Sa druge strane ono što je danas novorenovirani prostor picerije „Denis“ u Ulici braće Radića 26, nekada je bio stambeni objekat, seoska kuća bogatije porodice. Ova kuća se vidi već na Regulacionom planu Rogine bare koji je uradio Jozef Vistinger 1823. godine (IAS, F:3, 3.1.1.1./a) što znači da je imala skoro 200 godina. Za vreme u kojem je građena, kuća je bila veoma luksuzna, bila je građena od opeke i spada tek među promile sličnih kuća od opeke na početku 19. veka u Subotici. Velika većina kuća je tada bila građena od nabijene zemlje. Imala je visoko prizemlje, podrum sa svodovima od opeke i masivno visoko krovište, tipično za kuće građene u periodu baroknih uticaja, što je istovremeno i najraniji istorijski stil koji se može evidentirati u gradu i u ovoj ulici. Kao i kod drugih seoskih kuća, preostali deo parcele, orjentisan prema ulici, koji nije zauzimala kubatura kuće, bio je zatvoren visokom zidanom ogradom i masivnom ulaznom kolskom kapijom. Ovaj prostor je još ranije pretvoren u terasu sa bazenom picerije „Denis“.
U vreme katastarskog premera grada 1838. godine, kuća je pripadala gospodinu i građaninu (városi polgár) Andriji Šarčev. Građani su bili najugledniji stanovnici Subotice. Kada je Subotica dobila status slobodnog kraljevskog grada Marija Tereziopolis, 1779. godine, u okvirima Habsburške monarhije, članovi Magistrata i građani (cives) su kolektivno postali plemić. No status građanina nije mogao dobiti svako. O primanju u red građana odlučivali su Magistrat i Izabrana opština, a kandidat je morao biti slobodan čovek, moralnog vladanja, nastanjen u gradu. Mogao je da se bavi trgovinom, zanatom, nekom drugom slobodnom profesijom, javnom službom ili da poseduje nepokretnosti u gradskom ataru. Pored građana (cives na latinskom ili városi polgár na mađarskom) u gradu su živeli stanovnici (incolae) i doseljenici (hospites). Ukoliko bi kandidat ispunjavao uslove da postane građanin, polagao je zakletvu, bio je upisan u spisak građana, dobijao je uverenje overeno gradskim pečatom i morao je plaćati taksu (Bačić, S., Povelje slobodnih kraljevskih gradova Novog Sada, Sombora i Subotice, Subotica, 1995, str. 39-40.)
Kuća u ulici braće Radića 26 odgovarala je statusu vlasnika, uglednog građanina sa početka 19. veka. Potkraj 19. veka seoske kuće, kao ova, ostale su u vlasnišvu samo siromašnijih porodica, dok su bogatiji, ugledni stanovnici grada, posedovali palate i građanske kuće.
Sledeći poznati vlasnik kuće je udovica Lasla Vojnića čije se tri molbe za dobijanje građevinske dozvole nalaze u Istorijskom arhivu Subotice. Godine 1891. udovica je predala molbu da u kući izgradi peć i zameni tri prozora na fasadi (IAS, F:2, ép. eng. I kör 16/1891.) Tri godine kasnije zamenila je još jedan prozor (IAS, F:2, ép. eng. I kör 24/1894.), što je razumljivo, jer su prozori iz ranijeg perioda bili manjih dimenzija, a na početku 19. veka moguće je da su bili i jednostruki. Ukoliko su prozori bili sa dvostrukim krilima, spoljašnja krila su se otvarala upolje, što je često moglo izazvati razbijanje skupocenog stakla, ako krila kojim slučajem nisu, pri naletu vetra, bila zakačena bočno na fasadi kada su u otvorenom položaju. Ugradnjom savremenijih prozora potkraj 19. veka udovica je mogla ugraditi prozore većeg svetlog otvora i time povećati količinu svetla koje osvetljava unutrašnji prostor ali i energetsku efikasnost kuće, jer su ti prozori imali unutrašnje drvene šalukatre, koje su bile veoma efikasne u regulisanju temperature kuće. Leti se njihovim zatvaranjem izbegavalo pregrevanje kuće, zimi, pak, preterano hlađenje. Godine 1910. udovica je tražila dozvolu da otvori još jedan prozor na kući (IAS, F:2, ép. eng. I kör 45/1910.). U Maluševljevom adresaru iz 1906. godine zabeleženo je da su vlasnici kuće bili naslednici Vojnić H. Lasla, udovica više nije bila među živima.
Kuća je tokom 2017. godine pretvorena u novi prostor picerije „Denis“, prema projektu našeg sugrađanina i arhitekte Atile Pešti. Fotografije napravljene tokom rušenja delova objekta za potrebe izgradnje novog prostora picerije svedoče o izgledu kuće pre rekonstrukcije. Na jednoj od njih vide se svodovi nekadašnjeg podruma, na drugoj prozori koje je ugradila udovica Vojnić, na trećoj dekorativno slikarstvo plafona u kući.
Autorka je arhitektica i vanredna profesorka na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.
Članak je nastao u okviru serijala tekstova “Skitam, slikam, mislim, pišem” koji se objavljuje na portalu Magločistač.
Povezani članci:
VIKTORIJA ALADŽIĆ: MISTERIJA SECESIJSKE KUĆE U ULICI ZRINJSKOG I FRANKOPANA
VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZGRADA NEKADAŠNJE MAĐARSKE DRŽAVNE ŽELEZNICE VRATILA STARI SJAJ
VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZELENILO, ZELENILO, SPASI NAS ZELENILO ILI TRČIM ZA SVOJU ULICU
VIKTORIJA ALADŽIĆ: DRVO PO GLAVI STANOVNIKA
VIKTORIJA ALADŽIĆ: GRAD ILI NEGRAD PITANJE JE SAD
VIKTORIJA ALADŽIĆ: POGLEDAJMO SE U NAŠE VELIKO KOLEKTIVNO OGLEDALO
3 Komentara na
“Viktorija Aladžić: Od kafane do picerije”
Poštovana,
Dobrodošli nazad.
Kao što ste i sami rekli, ulica Braće Radić očekuju velike promene (kao i čitav grad) čiji cilj neće biti očuvanje istorijskog nasleđa, ili stvaranje harmonične celine već isključivo zaradu investitora.
I sam sam bio svedok da je u Zavodu za zaštitu spomenika odobrena fasada, u starom jezgru grada, (koju sam ja trebao da projektujem, na kraju ju je projektovao investitor) .
Ono što je mene frapiralo su reči da je fasada apsolutno u skladu sa starim jezgrom tj. da je projektovana po principima neo stila u kom je rađena. To nije tačno.
Zelena fontana, najamna palata Geze Klajna (keramika Jovanović, uništena fasada), uskoro Braće Radića, brojne ilegalne dogradnje (npr Šandora Petefija br 18), postavljene badže, prozori, erkeri itd su samo dokaz da Zavod ne radi svoj posao već radi isljučivo u interesu pojedinačnih investitora.
Nadam se da će Vaš povratak i kritički osvrt na stanje u gradu ih bar malo uplašiti.
Moral, ljubav prema svom gradu, ih svakako neće.
Sjajan tekst!
Docentkinja V.A. je van svake sumnje ambiciozna i trudoljubiva, ali ovakvo neselektivno, na nejasnim kriterijima zasnovano bavljenje potpuno beznačajnim temama kao što je ugradnja ili zamena nekog prozora na sasvim neinteresantnoj kućici samo pojačava mučni utisak o arhitektonskom sitomaštvu grada i njegovoj urbanoj nedorečenosti. Ono štoje bilo iole relevantno vredno pamćenja obradio je u svojoj knjizi moj otac (Gajdos Tibor: Szabadka Képzőművészete, 1995), knjigu sam ja preveo i dok je sama knjiga uglavnom prećutana, moj prevod je jednostavno nestao iz DO “Monografija”. Neka udovica Lasla Vojnića počiva u miru zajedno sa prozorima i mnogobrojnim beznačajnostima. Jadna je ova varošica Subotica/Szabadka i kako stvari stoje, biće sve jadnija. Napori docentkinje i drugih neće promeniti ni oskudnu prošlost i sadašnjost ovog selograda, niti sprečiti njegovo dalje propadanje.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.