VODA JE JAVNO DOBRO – SOLIDARNOŠĆU MOŽEMO SPASITI NAŠE BLAGO

U organizaciji građanske inicijative Priroda i društvo iz Subotice održana je projekcija filma „Plavo srce“ u prostorijama Infostud Hub-u u Subotici. Nakon prikazivanja filma, održana je tribina na kojoj je bilo reči o borbi ljudi širom Balkana za slobodne reke, koje su ugrožene gradnjom mini hidroelektrana.

Na tribini su učestvovali Miloš Baković Jadžić, iz beogradske inicijative Pravo na vodu, koja se bavi zaštitom vode kao javnog dobra, Gabor Mesaroš, doktor biologije iz Subotice, i Ildiko Menđan Pletikosić iz Ekološkog pokreta za sadašnjost i budućnost iz Bačke Topole, moderator razgovora bio je Boris Telečki iz građanske inicijative Priroda i društvo iz Subotice.

– Voda kao javno dobro je višestruko ugrožena. Izgradnja mini hidroelektrana u zaštićenim područjima je samo jedna od opasnosti koja preti i pravu na vodu kao javnom dobru i prirodnoj sredini, druga, važnija i pretnja koja će tek postati aktuelna su različite forme privatizacije vode. Izvori pijaće vode su na žalost već više od 50% u rukama stranih, multinacionalnih korporacija, takođe je i privatizacija vodosnabdevanja ozbiljna pretnja, obzirom na novi zakon koji omogućava privatizaciju komunalnih usluga, treća opasnost po vodu, kao javno dobro, predstavlja eksploatacija toplih, banjskih izvora i privatizacija banja koja otežava dostupnost lekovite vode ljudima – istakao je u svom uvodu predstavnik organizatora Boris Telečki iz građanske inicijative Priroda i društvo iz Subotice.

Foto: Građanska inicijativa Priroda i društvo Subotica

– Inicijativa Pravo na vodu nastala je pre nešto više od godinu dana, sa ciljem da se bolje koordinišu sve lokalne inicijative vezane za očuvanje vode kao javnog dobra, istakao je sociolog Miloš Baković Jadžić, predstavnik inicijative.

Slučaj koji je postao vidljiv za širu javnost jeste borba lokalnih žitelja naselja na Staroj planini, koji se već više godina sa većim ili manjim uspehom bore za očuvanje svojih reka. Međutim, ove inicijative su pokrenute od strane ljudi koji se ne bave isključivo zaštitom životne sredine. Takođe, ni izgradnja mini hidroelektrana se ne dešava isključivo na Staroj planini već i u drugim nacionalnim parkovima pod zaštitom države, kao što je na primer Kopaonik. Ni problematika osnovnog ljudskog prava na pijaću vodu se ne iscrpljuje devastacijom životne sredine koju uzrokuje izgradnja mini hidroelektrana. Stigli smo do momenta kada se povezivanje različitih lokalnih borbi za očuvanje voda čini veoma opravdanim. Tako da se na primer građani Zrenjanina, koji već više decenija imaju problem sa pijaćom vodom, solidarišu sa beograđanima, koji imaju problem sa ilegalnom gradnjom oko savskog nasipa, blizu vodozahvata u koji se sliva kanalizacija iz ilegalno izgrađenih vikendica. Smatramo da samo udruženom borbom i međusobnom solidarnošću možemo postići rezultate, istakao je Baković Jadžić koji je u daljem izlaganju rekao da je jedan od fundamentalnih zahteva inicijative Pravo na vodu, da se po ugledu na Sloveniju, pravo na vodu i ravnomerna dostupnost iste, unese u Ustav Republike Srbije.

Takođe, dodao je Baković Jadžić, pomenutu problematiku treba posmatrati i kroz ekonomiju. Razlog za to je da je u izgradnji minihidroelektrana prisutan kapital putem kojeg se praktično devastira životna sredina i praktično privatizuje deo dobra koji bi trebalo da pripada svima nama a sve to zarad profita nekolicine ljudi. Dakle, sve je to deo neoliberalnog ekonomskog modela koji u prvi plan stavlja privatizaciju i profit – dodao je predstavnik inicijative Pravo na vodu.

Palić: Opterećenost vode u jezeru

– Gabor Mesaroš, subotički doktor biologije je rekao, da se ranije kroz različite organizacije bavio zaštitom životne sredine, ali da danas deluje kao nezavisni ekspert u ovoj oblasti, ali da podržava svaku inicijativu građana koja za cilj ima očuvanje voda i životne sredine uopšte.

Prema njegovom mišljenju, samoorganizovanje i aktivizam su najbolji način da se izvrši pritisak na investitore i na poslovne banke, kako bi prestale sa finansiranjem izgradnje mini hidroelektrana. U vezi zagađenja Palićkog jezera, biolog je rekao:

– Izbegavam izraz zagađenje, ja bih pre upotrebio reč opterećenost vode. Živimo u svetu u kom se u životnu sredinu kroz kanalizaciju u vode ispušta značajna količina hranljivih materija i hemikalija. Praškovi za pranje, šamponi i druga korišćena kućna hemija dospeva u vodu zbog čega se u vodi razvija ekosistem koji ne odgovara čoveku. Zagađenje podrazumeva zatrovanost tj. toksičnost, što ovde nije slučaj. Naravno, dešavaju se i trovanja ali na takve slučajeve se brzo reaguje. U slučaju Palićkog jezera, u vodu dospeva ogromna količina nutritijenata, što je jedan od razloga što je kvalitet vode ovakav kakav je danas – katastrofalan – istakao je stručnjak. Po njegovim rečima, Palićko jezero može opstati i na duže staze, ali ukoliko se preduzmu radnje na njegovom održavanju u kontinuitetu, kao i i radnje koje bi povećale efikasnost prečistača otpadnih voda koje se puštaju u jezero.

– Onaj kome su dodelili zadatak i odgovornost čišćenja otpadnih voda, bi trebalo da obezbedi i ljudske i materijalne resurse za održavanje prečistača. Potrebno je uspostaviti jedan veštački ili polu veštački ekosistem u Palićkom jezeru. One materije ili rastinje kojeg ima previše u i oko jezera, treba kontinuirano odstranjivati. Treba vršiti ribololov onih ribljih vrsta koje su invazivne i preterano se razmnožavaju. Sredstvima Vlade Savezne republike Nemačke, što nije kredit već  donacija, u toku je jedan projekat čiji je cilj sanacija Palićkog jezera iz više aspekata. I sam učestvujem u projektu kao savetnik. Dalje, biolog je istakao činjenicu koja se nedavno pojavila u medijima, po kojoj od većih gradova u Evropi, jedino Beograd nema prečistač otpadnih voda i da za rešenje tog problemasu potrebna značajna sredstva ali da je skeptičan u odnosu na nosioce vlasti kako u vezi sa ovim, tako i u vezi sa pitanjem sanacije Palićkog jezera.

– Političare na vlasti više zanimaju ulaganja, i to je uvek bilo tako, odnosilo se i na sadašnju i na bivšu nomenklaturu. Važno im je kada postoje nova, sveža sredstva za gradnju a u vezi sa održavanjem koje je potrebno nakon tih ulaganja imaju stav „videćemo“. Ovakav pristup smo iskusili i u slučaju prečistača. Dok je bila investicija, ulaganje, dotle je bilo super! Ali šta se dešava sa održavanjem? Jedno vreme je u okviru pomenutog projekta u Subotici boravio jedan stručnjak iz Nemačke, koji je bio šokiran kada je saznao da iz gradskog budžeta nije bilo opredeljeno dovoljno novčanih sredstava za normalno funkcionisanje i održavanje prečistača otpadnih voda. Na primer, u Nemačkoj za funkcionisanje i održavanje ovakvih sistema se od ukupnog iznosa investicije odvaja 3 odsto godišnje. Kod nas se izdvaja samo hiljaditi deo, istakao je Gabor Mesaroš, i dodao da je trenutna situacija Palićkog jezera toliko loša, da on lično ne vidi način izlaska iz trenutne pozicije. Sa jedne strane, rekao je, razlog za ovakvu situaciju leži u lošem modelu ulaganja, a sa druge strane donosioci odluka takvim ulaganjima pre svega žele da se domognu glasova građana a ne da reše sam problem. Tu imamo populizam u punom smislu te reči ali ne samo u slučaju sanacije Palićkog jezera nego uopšte.

Krivaja – otvorena kanalizacija

Krivaja je jedina rečica kojoj se i izvor i ušće nalazi na teritoriji Vojvodine. Voda u njoj je nekada bila potpuno čista, naši predaci su se kupali u njoj. Ova rečica danas, od Bačke Topole pa do Srbobrana nažalost više liči na otvorenu kanalizaciju nego na reku. Ildiko Menđan Pletikosić je do sada organizovala niz akcija i protesta koji su imali za cilj spašavanje Krivaje.

– Nekada, u sedamdesetim godinama je krenula izgradnja fabrika u Bačkoj Topoli. Moguće je da se nakon toga ljudi nisu kupali u Krivaji, ali su to ljudi nekako prihvatili, jer je živi svet opstao u reci i puno ljudi je dobilo posao u tim fabrikama. Međutim, 1991. godine se desilo prvo veće zagađenje, kada su se građani obratili lokalnim vlastima sa molbom da se reši problem zagađenja. Obzirom da odgovora u kratkom roku nije bilo, građani su odlučili da zatrpaju rečicu. Ovo je na kraju donelo rezultat, jer su u fabrikama ugradili prečistače vode. U to vreme, bilo je jednostavnije rešavanje ovakvih ekoloških incidenata obzirom da su privredni subjekti bili u državnom vlasništvu. Od 2002. godine ponovo se značajno uvećala zagađenost rečice, a tada smo za kratko vreme skupili mnogo potpisa kako bi se pomenuti problem rešio. U to vreme i građani su bili mnogo aktivniji. Danas su nažalost apatični, nezainteresovani, ne učestvuju u našim akcijama. A od strane vladajućih struktura telefonskim pozivima, bivaju zastrašeni da ne učestvuju u protestima. 2012. godine je rečica u toj meri posztala zagađena ili kako gospodin Mesaroš reče, preopterećena, da se pretvorila praktično u otvorenu kanalizaciju. Ovo leto je osmo po redu, da je život građana koji stanuju pored rečice postao nepodnošljiv – ukazala je Menđan Pletikosić.

Zagađenje Krivaje i posledice koje to zagađenje ostavlja, najviše otežava život građana dva naseljena mesta – Bajše i Malog Iđoša. Do Malog Iđoša ne dopre uvek zagađena voda jer se usput negde natalože materije koje zagađuju i ovo zavisi i od nivoa vode u rečici.

– Vodu iz jezera kod Bačke Topole, koju inače Krivaja obezbeđuje, po mnogima potpuno nezakonito i u preteranoj meri koriste arapski privrednici koji su postali vlasnici parka Zobnatica. Zbog ovoga se dešava da u Krivaji uopšte i nema vode samo otpadne hemikalije. U ovoj borbi, mesna zajednica Bajša je stala uz nas međutim opštinska uprava iz Bačke Topole nema nameru da učini to. Zbog pomenutog problema, legalnim putem smo uspeli da stignemo do sudova ali je lokalna vlast, donošenjem novih uredbi uspevala ovu nezakonitu pojavu da legalizuje. Prema najnovijoj uredbi, mesna industrija praktično može do besvesti da ispušta toksične materije i da zagađuje Krivaju, pod uslovom da formalno ispoštuje uredbu i podnosi redovno u pismenoj formi izveštaj o tome da smanjuju ispuštanje zagađujućih materija. U praksi nažalost se ništa ne menja, i dalje nepodnošljivo smrdi Krivaja a živi svet je otpuno izumro u njoj – istakla je aktivistkinja iz Bajše.

– Voda u Krivaji je sada bele boje, površinu joj prekriva jedan potpuno masan sloj, na kome se kreću razni glodari čiji se tragovi vide na toj masnoj površini – kao u horor filmu, rekla je Menđan Pletikosić. Kada su ovo građani prvi put videli i iskusili 2012. godine, naivno su mislili da će ovaj incident koji se desio da se sanira od strane onih koji su ga prouzrokovali već drugog dana. Naravno, nije se tako desilo.

Menđan Pletikosić Ildiko je dodala, da se u ovom slučaju ne radi samo o ekološkoj već pričamo i o dubokoj moralnoj i etičkoj krizi. Naime, zagađivači su potpuno svesni kakvu patnju uzrokuju lokalnom stanovništvu, ali su potpuno neosetljivi prema njima i otuđeni. Već na ulazu u Bajšu, kada idete automobilom i pored zatvorenih prozora se može osetiti nesnosni smrad, sa kojim se građani suočavaju svakog dana i pored koga treba da žive i rade. Baš smo ovih dana sreli predstavnike kompanije koja zagađuje Krivaju, koji su nam nadmeno poručili da se oni pridržavaju zakona i da zagađenje zapravo prouzrokuje stanovništvo. Ponašaju se kao i da nisu ljudi jer, i to smem da izjavim – žive u svom zatvorenom svetu organizovanog kriminala da njih jednostavno ništa ne zanima – kazala je Menđan Pletikosić.

Ona je još dodala da su građani već na razne načine probali da se suprotstave tome, protestima i legalnim putem, kojim su napravili sve korake. Poslednji slučaj je bio da su se obratili Ustavnom sudu pošto po nihovom mišljenju, uredba koju je donela lokalna samouprava a kojom se fabrikama dozvoljava zagađivanje, je protivustavna. Međutim, od Ustavnog suda ne dobijaju odgovor skoro godinu dana.

Prikazujući pozitivne primere iz Bosne i Hercegovine, Albanije, Makedonije i sa Stare planine, film „Plavo srce“ nam pokazuje da solidarnošću i zajedničkom borbom ljudi mogu zaustaviti težnje ljudi na vlasti i krupnog kapitala da zarad profita privatizuju i unište javna dobra kao što su voda i priroda. Zbog toga nam ti primeri daju nadu da je takva borba moguća i u Vojvodini i Srbiji jer je samo u tom slučaju moguće postići rezultate i sačuvati vodu kao javno dobro koje će biti dostupno svima.

Članak je prvobitno objavljen u nedelnjiku na mađarskom jeziku „Čaladi ker“.
Preveo sa mađarskog jezika: Boris Telečki