ZAMAGLJENO OGLEDALO DRUŠTVENIH ZLOČINA: BELE VRANE U GNEZDU CRNOG JATA

Zgražavanje „Blica“ i ostalih dnevnih vodokotlićnih tiskovina nad nasiljem nad ženama više je nego licemeran čin, jer sami ti listići svojim sadržajima na duplericama i oko njih podstiču na nepodopštine najgore vrste

Trebalo je, izgleda, nekoliko dana i nekoliko ubistava da se urednici nacionalnih dnevnika povrate od šoka koji su im u glavi izazvali ubice sedam žena u poslednjih nekoliko dana. Šta, recimo, može razmišljati urednik „Kurira“ koji je već prvog dana nakon masovnog ubistva u Oromu i Martonošu – navodeći hronologiju sličnih zverstava u poslednjih dvadesetak godina – iskopao da je jedan vojnik JNA (1987.) bio albanske nacionalnosti, a za sve ostale spomenute narodnosna pripadnost se ne spominje iako imena i prezimena počinilaca zločina „upućuju na nešto“. O čemu drugome da razmišlja urednik „Blica“, koji je na naslovnu stranu jučerašnjeg broja poredao sedam ćiriličnih križeva s imenima pokojnica, osim o tome da se u našem društvu nesmetano provodi projekt nasilja nad ženama? O čemu, uostalom, da razmišljaju zblanuti voditelji (i voditeljice) televizijskh programa u kojima se u pola sata daje odgovor na pitanje „šta nam se to dešava“? A dešava nam se „upravo to“!

Ko tuži tužioca?

Dešava se, recimo, da ni nakon nekoliko dana od tragedije u Oromu i Martonošu nijedan medij ne postavlja pitanje odgovornosti zamenice javne tužiteljice iz Sente Katarine Segedinski ili dežurnih u policijskoj stanici u Kanjiži, koji su direktno odgovorni za za ubistvo šestoro ljudi u dva sela. Time što je priveden pod sumnjom da je prebio svoju bivšu suprugu naknadno pokojni Rade Šefer morao je i od strane Katarine Sgedinski i od strane dežurnih u kanjiškoj policisjkoj stanici biti zadržan – ako ni zbog čeg drugog – a ono zbog krivičnog dela nasilja u porodici koje se usput odigralo na javnom mestu! Izjava kolege Katarine Segedinski, javnog tužioca u Senti Mirka Gašovića da naknadno (nakon privođenja) nije bilo nijednog elementa koji bi ukazivao na to da će Šefer počiniti (ne)delo kakvo je počinio više se ne može posmatrati kroz prizmu profesionalne procene nego kao licemerna zaštita profesionalne greške čija je posledica smrt sedam ljudi, a uzrok jedna ostrašćena i naoružana pijandura.

U tom smislu odgovornost Mirka Gašovića i Katarine Segedinski mora biti pod jednakom lupom javnosti kao što je to najavio ministar policije Nebojša Stefanović za internu istragu unutar odeljenja kanjiške i senćanske policije. Pitanje je samo koji će to tužilac podneti tužbu protiv dvoje tužioca koji su se u navedenom slučaju držali zakona „kao pijan plota“ (naš drug Tito, ako to ime nekoga nije uvredilo), ne zanimajući se za privedenog ni onoliko koliko je prethodno trajao napad na njegove žrtve. Pitanje je, naravno, i hoće li Ministarstvo unutrašnjih poslova u dogledno vreme (recimo za nedelju-dve) izaći s rezultatima istrage oko toga da li su policajci (i koliko) trebali Šefera zadržati na trežnjenju? Kako ne bismo prejudicirali bilo kakav odgovor na ovo pitanje, zaključak ostavljamo da izvuku čitaoci i to na osnovu dosadašnje prakse.

Pitanje odgovornosti policije može se postaviti i kada je reč o putovanju Radeta Šefera od Oroma do Martonoša. Drugim rečima, više je nego zanimljiva činjenica kako je moguće da ubica dvoje ljudi iz jednog sela nesmetano prevali triesetak kilometara puta do drugog da bi i u jednom i u drugom učino isto! Tu se postavlja pitanje jesu li svi meštani Oroma, uključujući i tamošnje pripadnike policijske stanice, masovno ogluveli na dvostruki „buuum“ kog je „učinila“ osoba kojoj je puca pre toga bila oduzeta, a zatim na volšeban način ubrzo vraćena? Hipotetičko je pitanje, recimo, da li bi to isto mogao učiniti bahati biciklist koji bi na istoj trasi pokosio nekoliko pešaka?

WC Marić

Pitanje je, naravno, i šta li to rade javni tužioci, ne samo kada je reč o nasilju nad ženama, nego i u slučajevima koji im se nude kao na dlanu? Recimo, zašto javni tužilac nije priveo urednika „Kurira“ po osnovu govora mržnje zbog isticanja nacionalne pripadnosti vojnika JNA u Paraćinu? Ili: zašto isti taj tužilac ne reaguje protiv istog tog urednika istog tog wc-papira kad na naslovnoj strani, pod nadnaslovom „šokantno“, objavi da je (Mlađan) Dinkić član sekte (pri čemu je versko opredeljenje ustavno pravo svakog građanina Srbije)! Zašto taj imaginarni javni tužilac ne postupi po neizrečenom naređenju predsednika Saveta Republičke radiodifuzne agencije Gorana Karadžića i po kratkom postupku ne uhapsi urednika Televizije „Happy“ Milomira Marića zbog toga što mu u „edukativno-školskom programu“ pod nazivom „Parovi“ učesnici proturaju najgore oblike nekrofilije, govora mržnje i pornografije?

Zgražavanje „Blica“ i ostalih dnevnih vodokotlićnih tiskovina nad nasiljem nad ženama više je nego licemeran čin, jer sami ti listići svojim sadržajima na duplericama i oko njih (a počesto i od početka do kraja) podstiču na nepodopštine najgore vrste, huškajući polupismene čitaoce ne samo na državljane zemalja u okruženju nego i na građane Srbije koji govore drugačijim jezikom od većinskog ili se drugačije mole, odnosno drugačije su boje kože ili se drugačije seksualno izjašnjavaju.

Dok to urednici nacionalnih medija – na čelu s premijerom Aleksandrom Vučićem (koji se o prošlogodišnjoj „Paradi ponosa“ izjasnio s gadljivim trpljenjem) – patrijarsi i episkopi (poput Irineja i Amfilofija), kao i gradonačelnici (Jagodine, na primer, Palma) ne prihvate kao deo savremenog društva, u Srbiji će se i dalje nesmetano odvijati lov na „kurve-žene“, „pedere“ ili „inoverce“. Katarina Segedinski, Mirko Gašović ili neimenovani načelnici i pripadnici policijskih postaja u Senti ili Kanjiži poslužiće tek kao jednodnevne bele vrane kojima će oči čuvati svi ostali pripadnici crnog jata.

Zlatko Romić

[clear]