Zlatko Romić: Najveći problem s kojim se suočava novinarstvo je – istina

Novinar Hrvatske riječi, dugogodišnji novinar Radio Subotice i jedan od osnivača subotičkog portala Magločistač Zlatko Romić govorio je za Magločistač o situaciji u lokalnim medijima, o odnosu lokalne samouprave prema medijima, o cenzuri, autocenzuri, o nezainteresovanosti novinara da se bave svojim poslom, o ćutanju medija o temama koje su važne za građane i mnogim dugim temama.

[divide width=”medium”]

Pre više od godinu i po dana je na javnoj debati, koja se bavila analizom lokalnih medija i informisanosti građana, donet zajednički zaključak da je lokalna samouprava zatvorena za javnost, a da je kvalitet informisanja građana na veoma lošem nivou. Novinari su potvrdili da nedostaju tekstovi koji se bave istraživanjem rada lokalne samouprave, korupcijom… Kakva je, prema Vašem mišljenju, situacija danas u medijima i kakav je odnos lokalne samouprave prema lokalnim medijima?

Situacija nije ništa bolja u odnosu na onu koju u pitanju navodite. Naprotiv, ona je još gora, jer su bedemi lokalne samouprave u odnosu prema javnosti još čvršći i viši, a volja novinara da dođu do činjenica još slabija, ako se to za najveći broj njih uopšte može i reći jer takve volje u ovom gradu, s časnim izuzecima, već odavno nema. U tom smislu i odnos lokalne samouprave prema novinarima je logičan i predvidiv: kao gospodara prema kučetu. Prvi nehajno baca sterilne informacije drugom, a drugi zahvalno maše mikrofonom. Mislim da ne moram bliže objašnjavati ko tu igra koju ulogu, jer im je misija zajednička, s tim što je dobit od nje ipak poprilično različita. Ali… bitno je da su svi zadovoljni: i gradonačelnik i urednik i novinar. Prvi zato što ga niko ne ometa u onome što već radi i postavlja pitanja koja štete zdravlju; drugi zato što se nije zamerio prvom, što u perspektivi može doneti određene benefite “kući” čiji je gazda; a treći jer naivno misli da je novinar koji je obavio neki važan zadatak pravovremenog i objektivnog informisanja javnosti, a u suštini je i prvom i drugom poslužio kao najobičniji propagandni razglas kakav se može čuti na ulicama kada u grad dođe cirkus. Kao jedan od najboljih primera za ovu tvrdnju mogu navesti slučaj kada je gradonačelnik Subotice Bogdan Laban, zbog pretnji čupanjem grkljana koje je uputio Vladimiru Polovini, sazvao konferenciju za novinare na kojoj im je saopšteno da neće odgovarati na njihova pitanja. Koliko mi je poznato, samo je jedan novinar napustio konferenciju dok su svi ostali slušali, a kasnije i preneli, potresnu ispovest gradonačelnika koja je obilovala logičkim rupama, odnosno materijalom za pitanja. U kakvoj su tada ulozi novinari bili ako ne u ulozi običnih virusnih prenosilaca poluistina u javnost? Šta su trebali učiniti? Svi do jednoga napustiti konferenciju i pre njenog početka, jer ih je gradonačelnik tim gestom ne samo ponizio nego i pretvorio u njegove kolektivne zapisničare koji glume novinare.

Zašto većina lokalnih medija u Subotici predstavlja, kako pojedini novinari tvrde, samo megafone aktuelne gradske vlasti? 

Odgovor i na ovo pitanje je jednostavan: zato što u predstavnike vlasti, ali i krupnog kapitala, određenih crkava, vojske, policije, sportista i sve što nosi odelo i kravatu, odoru, uniformu ili dres kao simbol nekakvog političkog, ekonomskog, državnog, nacionalnog ili verskog autoriteta gledaju u klečećem položaju s ispruženim kamerama i diktafonima. U takvom etičkom položaju svako ti je velik, pa se od njihovih senki profesionalnost posla za koji si plaćen ni ne nazire, a ljudskost, ako je ikada i bilo, potpuno gubi. Najsramnije u ovom sramnom položaju većine lokalnih medija u Subotici, ali i u celoj državi, je to što urednici i novinari na to sami pristaju, jer su svesni svoje ranije opisane uloge u odnosu na sve malopre nabrojane “autoritete”: od nekih će dobiti novac na lokalnom konkursu za medije, od nekih bocu vina i par kobasica, od nekih dres “za malog”, od nekih blagoslov, a od nekih je dovoljno i da izbegnu poziv za, nedajbože, mobilizaciju ili pak na sud zbog prekršaja koji su načinili. Takvi urednici i novinari su već odavno izdresirani da budu takvi, nije im potreban nikakav cenzor jer ga sa sobom nose u glavi kao baj-pas, skarednim i blasfemičnim doživljavaju svako zdravorazumsko zanimanje za činjenice, a oni najodaniji pokazuju i najopasnije simptome: štiteći se nacionalnim simbolima, ritualnom religioznošću za početnike i jeftinim patriotskim frazama poput zaraženih besnilom napadaju svoje protivnike. Inteniziteta kojim je ispunjen, recimo “Informer”, u Subotici nema, ali ko kaže da ga, zlu ne trebalo, u određenom trenutku neće biti. Bitno je da je teren za to odavno pripremljen, a potencijalnih učesnika za takav meč sigurno ne manjka. Uostalom, pogledajte samo komentare na pojedinim sajtovima subotičkih portala, poslušajte ljude na ulici ili u kafani pa će vam sve biti mnogo jasnije.

Kako se to onda odražava na informisanost građana? Kakve su posledice?

Građane u celoj ovoj priči niko ništa i ne pita, od javnog servisa pa do najmanje čitanog lokalnog sajta ili novina. Građani su, jednostavno, dezinformisani, ako iz ove kategorije (informisanosti) izuzmemo vesti o isključenima struje ili vode, polascima i odlascima autobusa i vremensku prognozu. U svemu ostalom građanima se, umesto ozbiljno pripremljene informacije, proverene i prožvakane, nudi ogoljena propaganda koja za cilj ima stvarnost prikazati lepšom nego što jeste, s jasnim isticanjem ko je za to zaslužan. U osnovi građani su, kao krajnji “konzument informacija”, isključeni iz tog procesa, jer je zakazao posrednik u tome, a to su mediji kojima je važnije mišljenje sagovornika nego li onih kojima se obraćaju, jer je osećaj da bi i oni trebali biti “mehanizam kontrole” u obavljanju javnih funkacija atrofirao do mrtvila. Ali, nisu ni građani u celoj ovoj šaradi nevini, jer, kao i mediji, u većini svesno pristaju na laž i uvredu zdravog razuma, pri čemu dobar deo njih takav “intelektualni materijal” prihvata i malo-po malo usvaja kao svoj stav. Primera radi, nijedan medij, s izuzetkom ne tako davno osnovanog sajta “Slobodna Subotica”, nije javno postavio pitanje gradonačelniku Bogdanu Labanu da odgovori šta je njegova imovina i odakle mu novac za to. Nijedan medij, politička organizacija, nacionalni savet, sindikat, udruženje ribolovaca ili učesnik građanskog protesta, uključujući i govornike, nije postavio nekoliko pitanja gradonačelniku Bogdanu Labanu zbog izjave da je on pre svega Srbin, pa onda građanin, odnosno hvalisanja time da je dobio blagoslov patrijarha. U prvom slučaju, kao gradonačelnik, uvredio je građane Subotice koji se nacionalno ne izjašnjavaju kao Srbi i na taj način doveo u pitanje legitimitet funkcije koju obavlja jer je svoje lično – a nebitno (kao da je biti Srbin samo po sebi neka viša vrednost u ljudskom smislu u odnosu na biti bilo šta drugo po nacionalnosti ili se nacionalno uopšte ne izjašnjavati) – opredeljenje u vrednosnom smislu izneo ispred svega ostalog. U drugom je opet svoje versko uverenje istakao kao nešto bitno, vređajući time veliki broj pripadnika drugih konfesija, agnostika ili ateista i zanemarujući pritom činjenicu da bi Crkva po slovu Ustava morala biti u rangu nevladinih organizacija ili drugih udruženja građana, s tom razlikom što ovi drugi u većini plaćaju porez, a prvi ne, ali se zato ne skidaju s malih ekrana i velikih naslovnih strana.

Koji su, po Vašem mišljenju, najveći problemi sa kojima se suočavaju novinari i mediji u Subotici? I ko je “kriv” za takvo stanje u novinarstvu? 

Najveći problem s kojim se suočava novinarstvo u Srbiji je – istina, a do nje se dolazi proverom činjenica, razmišljanjem o njima i, na kraju, zaključivanjem na osnovu raspoloživih podataka. Problem je, međutim, u tome što većina medija u ovoj zemlji jednostavno ne želi upoznati istinu, jer se boji obelodanjivanja već i samih činjenica, a one svakako ne idu u prilog vlasti i kasti moćnih. S druge strane, oni uporniji, a samim tim i časniji i profesionalniji, do istog rezultata često stižu mnogo teže, jer im na tom putu stoje brojne prepreke koje postavljaju upravo oni kojima ne odgovara da činjenice izađu na svetlo dana. Uzaludni su tu svi prepisani pravni dokumenti iz razvijenijih društava kada kod nas u praksi već odavno počasno prvo mesto svih zakona zauzima rupa u njemu. Čak i kada retki uspeju preći većinu prepreka, na kraju ih čekaju sankcije u vidu pokušaja ubistva i zapaljene imovine s jedne, odnosno huškački prilozi i tekstovi izdresiranih i svakoj vlasti lojalnih medija s druge strane. Na Paliću je pre godinu i po neko preko noći posekao drvored topola u dužini od oko 200 metara, lokalnom funkcioneru Simonu Osztrogoncu koji je pozvao novinare da javnosti ukaže na to nedelju dana kasnije zapaljen je deo imanja. Naravno, do danas nemamo nikakav službeni izveštaj policije ni o jednom slučaju, gradonačelnik i cela lokalna samouprava nijednim gestom nisu stali na stranu svog službenika i pokazali da ih taj slučaj zanima, kao što nije pokazao ni predsednik Saveza vojvođanskih Mađara István Pásztor iz čijih je redova Simon Osztrogonác koji se osmelio ukazati na varvarstvo i primitivizam spodoba koje bespravo seku ceo drvored. Ceo posao novinara bio je da zabeleže “događaj”, ali, kao i policija, tužilaštvo, sudstvo, lokalna samouprava… ne i da se time bave. Ko je za to kriv? Svi. Neko manje, neko više, Takvo smo, jednostavno, društvo: naviklo na vođu i da ništa ne pita.

Kakva su Vaša iskustva sa lokalnom samoupravom? Da li im se obraćate i da li blagovremeno dobijate odgovore na novinarska pitanja? 

Moja isksutva s lokalnom samoupravom nikada nisu bila posebno dobra, ali nisu nikada bila ni nikakva kao sada, jer, jednostavno, nemamo nikakav odnos. Obraćao sam im se do pre dve godine s pitanjima koja su se odnosila na lokalne probleme, a rezultati su bili sve samo ne dobri. Konkretno, ili sam dobijao polovične ili odgovore koji se ne tiču postavljenog pitanja nego načelnih pravnih akata ili ih jednostavno nisam dobijao. Naravno, cela se ova komunikacija odvijala dopisivanjem preko e-maila, jer im ne znam zbog čega (možda zbog tema) nije odgovarao razgovor uživo i mogućnost da se tom prilikom sagovorniku postave i podpitanja, iako sam u svakom dopisu upravo to naglašavao kao potrebu. Primera radi, još i sada čekam odgovor na pitanje koliko je Javno komunalno preduzeće “Parking” oštećeno zbog toga što je “DG Company” godinu i po dana uzurpirao javni prostor na jednoj strani ulice u centru grada, jer je gradilo novi objekt pored zgrade Gimnazije, objekt koji je ujedno i rodna kuća Józsefa Törleija, po kom jedna vrsta šampanjca nosi ime. Iako sam, s tim u vezi, od lokalne samouprave dobio odgovor da će “DG Company” zbog čupanja tri stabla gelegunje biti materijalno kažnjen simboličnim iznosom u visini od pet do dvadeset hiljada dinara, još uvek ne vidim da je ta firma zasadila nove sadnice drveća iako mi je pismeno odgovoreno da ih odluka lokalne samouprave i na to obavezuje. A šta tek da se kaže za gradnju objekta na uglu ulica Dimitrija Tucovića i Subote Vrlića, gde su probijeni svi rokovi koje je u jednom dopisu navela lokalna samouprava u vezi s obustavom saobraćaja, gde za sve vreme gradnje nije bila istaknuta tabla s osnovnim informacijama: ko gradi, šta gradi i dokle gradi. Građevinske dozvole i sve što uz to ide, uključujući, naravno, i korupciju su tek zanimljiva tema i priča za sebe. A mediji ćute, građani ćute… Možete li takvo što zamisliti, recimo, u Danskoj, gde se ceo komšiluk podigne ukoliko neko bespravno poseče ma i jedno stablo?

(Magločistač)

Razgovor je nastao u okviru teksta “Subotica: Bedemi vlasti sve viši, volja novinara sve slabija” koji je pisan za portal “Cenzolovka”.

[clear]